Moćni vidovi subverzije

Mirjana Đurđević – „Leš u fundusu“

Ko se boji Prljave Harijete još? Svi kojima je stala na žulj, svi koji od devedesetih do danas love u mutnom, lažu i menjaju strane. Ponadali su se dušmani da je klonula duhom i telom nakon što je, u romanu "Čim preživim ovaj roman", zaglavila u bolnici. Ali, Hari je vaskrsla: pojavio se komadić njene biografije koji je nedostajao. Sedmo "jevanđelje po Harijeti" otkriva šta je radila u decembru 2004, koga je od bivših kolega i osumnjičenih iz ranijih romana srela na novom slučaju, ali i kako je stekla najbolju drugaricu i vernog psa.

Iako će Hari ovoga puta ušetati "samo" u pozorište s lošom upravom i hrpom problema, „Leš u fundusu“ će pomalo biti i anatomija policije: jer, nakon parlamentarnih izbora iz decembra 2003. policija je temeljno „preuređena“ naglim penzionisanjima i još naglijim unapređenjima, a budući da je u realnosti rado hapsila pisce kad joj to narede, nije čudo što, u romanu, drži pod opsadom pozorište „Mala komedija“.

Hari, bivša inspektorka MUP-a Srbije, sa postizborno penzionisanim bivšim načelnikom za „krv i seks“otvorila je detektivsku agenciju. Loše im ide sve dok ih novi policijski čelnik ne uposli da obezbeđuju probe trilera „Leticijin gambit“, i da čuvaju njegovu pastorku, mladu glumicu koja se skida s kokaina i za koju je ceo komad i izmišljen. U pozorištu kojim već više vekova tiho i čvrsto vlada neoboriva upravnica Knedla isto tako vlada rasulo i nemar: u mraku ispod scene žive (i sve svoje potrebe obavljaju) beskućnik Bogoljub i mačak Mefisto, krojačica rentira kostime Deda Mraza, posao pijanog tonca radi njegov maloletni sin, a rediteljka na rubu pameti kormilari predstavom u uslovima opsade, pod ergelom džipova parkiranih na trgu.

Đurđevićka se surovo poigrava čitaočevim čekanjem leša, ali i trudom i vremenom koji junakinja troši u fundusu. Pravdoljubiva Hari ponovo glavom juriša na nepravde poretka utemeljenog na korupciji i zataškavanju anomalija. Mirjana Đurđević koristi humor i satiru kao moćne vidove subverzije, ali i kao protivtežu Harijetinoj novostečenoj melanholiji i osećanju gubitništva.

Što god da bude sa upravom pozorišta, jedno je jasno: pisac zna sve, i može sve. Ta neupitna moć pisca je mala, ali važna uteha ovog romana, koji nas opet neugodno podseća u šta smo se sve pretvorili.

Autor: Vladislava Gordić Petković

Izvor: NIN