Mladen Milosavljević: Ponašamo se kao da bolujemo od „viška istorije“

Mladen Milosavljević rođen je na Mladence 1982. godine u Smederevskoj Palanci. Po obrazovanju je etnolog, po opredeljenju pisac i filmski radnik. Snimio je nekoliko dokumentarnih filmova i jedan igrani film „Naprata“ 2013. godine. Autor je romana „Jezava“, „Večna kuća“ i „Naprata“, kao i dve poeme za decu ‒ „Olalije“ i „Abrakadabra a brak za dabra“. Dobitnik je nagrade Radio Beograda za najbolji dramski tekst, za delo „Uslužni duh“, dve nagrade „Koskar“ na Festivalu srpskog filma fantastike za film „Naprata“, kao i nekoliko nagrada i priznanja za dokumentarni film. Jedan je od scenarista televizijske serije „Branilac“. Njegova dela su prevođena, nagrađivana i dramatizovana. Živi u Beogradu sa suprugom Sanjom, proznim i dramskim piscem, i sinom Lazarom, a nedavno je Laguna objavila reizdanje romana „Kal juga“.

Foto: Saša Radojević Žule

Za nedeljnik Ekspres Mladen Milosavljević priča upravo o romanu „Kal juga“, ali i svom književnom i etnološkom radu i planovima u narednom periodu.

Kako biste nam predstavili svoj novi roman „Kal juga“?

Ukratko, to je istorijski triler sa elementima fantastike. Radnju otvara pronalazak jedne od monumentalnih skulptura sa arheološkog nalazišta Lepenski vir, čime započinje putovanje u manje poznate i obrađivane delove naše istorije i praistorije, sagledane iz perspektive ove tajanstvene kulture. Radnja drugog, starijeg toka, smeštena je u period Kraljevine Srbije s početka 18. veka, koja je formalno postojala od 1718. do 1739. godine. Priča je ispričana u dva narativna toka, jedan u prvom licu jednine, drugi iz vizure sveznajućeg pripovedača. Inače, često kombinujem ovakvu pripovedačku tehniku, koja omogućava da se priča sagleda iz više uglova.

Koliko zapravo kao nacija poznajemo vinčansku kulturu i da li smo svesni njenog značaja?

Nažalost, to se najbolje vidi po odnosu koji gajimo prema starim kulturama sa naših prostora: kulturi Lepenskog vira, Starčeva, Vinče, da ne govorimo o periodu srednjeg veka i kasnije. Ponašamo se kao da bolujemo od „viška istorije“. Kud god da zakopamo, naiđemo na tragove negdašnjih civilizacija i ljudi čije davnašnje postojanje često kao da opterećuje našu svakodnevicu.

Odakle ste crpli izvore i građu prilikom pisanja romana „Kal juga“?

Trudio sam se da, na prvom mestu, kombinujem istorijske i etnografske izvore, onda putopise i memoare, koji se dotiču epoha kojima sam se bavio u knjizi. Od istorijskih izvora istakao bih monografije „O hajducima“ i „Srbija i Beograd od požarevačkog do beogradskog mira (1718‒1739)“ Dušana J. Popovića, svojevremeno jednog od najvećih autoriteta za pomenuti period Kraljevine Srbije. Tu je i rad o Staniši Markoviću Mlatišumi, istoričara Mite Kostića, koji je objavljen 30-ih godina prošlog veka, kao i naučna publikacija Slavka Gavrilovića o kapetanu Teodoru Prodanoviću, u narodnom predanju i pesmi poznatom kao Čupa kapetan. Naravno, ne možete pisati o Lepenskom viru bez konsultovanja monografije čoveka koji je najzaslužniji za otkriće ovog nalazišta, Dragoslava Srejovića, a koristio sam i dela arhitekte Peđe Ristića, istraživača Hristivoja Pavlovića i mnogih drugih. Sve nabrojano samo je mali deo pročitane literature, neophodne za nastanak dela koje se dotiče istorije.

Da li se naslov romana može posmatrati višeznačno?

Svakako. Jedno od tumačenja odnosi se na protagonistu starijeg pripovedača Ernsta Frombalda. On je bio istorijska ličnost i 20-ih godina 18. veka nalazio se na mestu provizora, odnosno neke vrste upravnika distrikta ramskog i gradiškog. On je potpisao čuveni izveštaj o povampirenju seljanina Petra Blagojevića iz sela Kiseljeva. Taj slučaj je jula 1725. objavljen u Beču, a reč vampir ušla u svetske rečnike. Drugo tumačenje tiče se hinduističke kosmologije i jednog od četiri doba „Juge“, poznatom kao „Kali juga“ označenom još i kao „doba tame“, koje karakterišu opšta palost čovečanstva, ratovi, licemerje i mnoge druge negativne karakteristike.

Po obrazovanju ste etnolog. Da li Srbi po Vašem mišljenju dovoljno pažnje posvećuju svom poreklu i tradiciji?

Mislim da jesmo okrenuti prošlosti, što se naročito vidi iz brojnih običajnih prežitaka kao što su slava ili zadušnice, kojima se odaje počast precima i zaštitnicima. Pitanje je samo koliko iz te prošlosti učimo.

Autor ste igranog filma „Naprata“ iz 2013. godine. O kakvom je filmu reč?

Film je nastao nakon jednog mog terenskog istraživanja, obavljenog tokom proleća i leta 2011. godine u selima opštine Velika Plana, za potrebe pisanja master rada. Tada sam naišao na verovanje u svojevrsnog demona osvete zvanog naprata, koga vračare pomoću naročitih obreda izvlače iz vode i šalju odnosno „naprate“ nekome kome žele da napakoste. Naprata, u neku ruku, simbolizuje našu gotovo arhetipsku potrebu da napakostimo jedni drugima, što se najbolje vidi u poznatoj narodnoj poslovici – „Da komšiji crkne krava“. O naprati su i ranije pisali autori poput Radovana Kazimirovića u čuvenom delu „Tajanstvene pojave u našem narodu“ i Milančeta Markovića u zbirci zapisa „Senovite priče“.

Jedan ste od pokretača i magazina za fantastiku Omaja. Kakvo je to bilo iskustvo i da li ćete možda obnoviti taj magazin?

Omaja je časopis koji je novembra 2007. godine pokrenuo moj prijatelj i značajni kulturni delatnik iz Velike Plane Milanče Marković, pomoću izdavačke kuće Tardis. Tu sam aprila 2013. godine objavio i svoju prvu priču „Gluvo kolo“. Kasnije sam postao pomoćnik urednika, potom urednik. Iz raznih razloga Omaja za vreme mog urednikovanja nije nastavila svoje postojanje u papirnoj formi, najviše zbog toga što mi je trebalo sve više vremena za pisanje, a nisam neko ko otaljava ono što radi. Krajem 2014. godine prebacili smo Omaju na sajt i kao takva postojala je do pre nekoliko godina, kada smo i zvanično prestali sa radom. Milanče je nedavno objavio vest kako ponovo planira da pokrene izdavanje Omaje, čemu se od srca radujem.

Bili ste i jedan od scenarista na TV seriji „Branilac“. Šta je za Vas značio rad na toj seriji?

Moja supruga Sanja Savić Milosavljević je već pisala epizode za drugu i treću sezonu serije, a kada su me idejni tvorci projekta Jelena Svetličić i Gojko Despotović pozvali da se pridružim, za mene je to bila velika čast. Još od prve sezone, dok ni Sanja ni ja nismo bili deo tima, smatrao sam da je „Branilac“ jedna od najoriginalnijih domaćih TV serija. To mišljenje nisam promenio.

Može li veštačka inteligencija da ugrozi prave pisce i umetnost generalno?

Iako ne znamo u kom će se pravcu razvijati ta pojava niti koje su njene pretpostavljene granice, nadam se i verujem da ne može i neće ugroziti ljudsku kreativnost. Slobodan Vladušić je pre dve godine objavio sjajan tekst pod nazivom „Veštačka inteligencija ne piše vrhunsku književnost“, tu su i tekstovi jednog od naših najvećih intelektualaca današnjice Vladimira Dimitrijevića. Tu je sve rečeno.

Kakvi su Vam planovi na književnom polju u narednom periodu?

Trenutno sređujem svoj drugi roman „Jezava“, pišem drugu knjigu iz serijala o Lepenskom viru, kao i novu poemu za decu, koju sam još pre nekoliko godina obećao svom sinu Lazaru.

I da se za kraj ovog razgovora vratimo na Lepenski vir. Da danas ožive čuvene skulpture sa Praroditeljkom na čelu, šta bi rekle današnjoj generaciji Srba?

Verujem da bi bile začuđene bezbrojnim načinima kojima smo uspeli da sebi zakomplikujemo život. Porodica, zajednica, zahvalnost za krov nad glavom i svest o svom mestu u svetu. Duboko verujem da, kao i pripadnici drevnih civilizacija sa ovih prostora, treba da težimo jednostavnosti, ona predstavlja najsigurniji put ka miru.

Autor: Srećko Milovanović

Izvor: ekspres.net