Misteriozni nestanak književnih dela
Čovečanstvo ima bogatu istoriju književnosti i reči na papiru. Prenosili smo misli na papir od trenutka kada smo naučili da pišemo i tokom istorije ispunili smo biblioteke pričama i zanimljivostima, često proizvodeći nezamenljiva dela pravih genija koja sijaju poput ponosnih svetionika. Ipak, koliko god naša istorija zapisivanja bila široka, postoje oblasti u kojima ima mračnih rupa i zamagljenih mesta, praznina umesto kojih bi trebalo da stoji nešto značajno, ali ga nema. Postoje predanja o tome da je moglo biti priča i eseja nekih od najvećih književnih umova i mislilaca, ali su one iz nekog razloga nestale sa lica zemlje, sa pitanjem gde li su se izgubile. Ovo su priče o onome što je moglo biti; priče o izgubljenoj deci nekih od najboljih stvaralaca.
Slučajevi izgubljenih književnih dela poznatih autora postoje vekovima, a jedan od verovatno najstarijih vezan je za velikog Vilijama Šekspira (1564-1616). Jedno od njegovih izgubljenih dela bilo je naslovljeno „Love’s labours won“, ali njegova sudbina je ostala nepoznata. Njegovo drugo izgubljeno delo je nosilo naslov „Cardenio“. Navodno je ovu dramu maja 1613. godine za kralja Džejmsa Prvog izvela pozorišna trupa „Kraljevi ljudi“, ali nije poznato šta se sa delom kasnije dogodilo i ostalo je izgubljeno u plimi vremena. Ono što je poznato je to da je Šekspir napisao ovaj tekst sa Džonom Flečerom, i veruje se da je bio zasnovan na „Don Kihotu“ Migela de Servantesa. Sadržao je lika po imenu Kardenio, sličnog Donu Kihotu, ali ništa sem toga nije poznato u vezi sa ovim delom. Izvorni rukopis i sadržaj predstave ostaju izgubljeni i uprkos pokušajima rekonstrukcije. Neki tvrde da izgubljeno delo verovatno nije bilo ni blizu piščevim remek-delima, ali po svemu sudeći to nikada nećemo saznati.
Slučajevi izgubljenih književnih dela poznatih autora postoje vekovima, a jedan od verovatno najstarijih vezan je za velikog Vilijama Šekspira (1564-1616). Jedno od njegovih izgubljenih dela bilo je naslovljeno „Love’s labours won“, ali njegova sudbina je ostala nepoznata. Njegovo drugo izgubljeno delo je nosilo naslov „Cardenio“. Navodno je ovu dramu maja 1613. godine za kralja Džejmsa Prvog izvela pozorišna trupa „Kraljevi ljudi“, ali nije poznato šta se sa delom kasnije dogodilo i ostalo je izgubljeno u plimi vremena. Ono što je poznato je to da je Šekspir napisao ovaj tekst sa Džonom Flečerom, i veruje se da je bio zasnovan na „Don Kihotu“ Migela de Servantesa. Sadržao je lika po imenu Kardenio, sličnog Donu Kihotu, ali ništa sem toga nije poznato u vezi sa ovim delom. Izvorni rukopis i sadržaj predstave ostaju izgubljeni i uprkos pokušajima rekonstrukcije. Neki tvrde da izgubljeno delo verovatno nije bilo ni blizu piščevim remek-delima, ali po svemu sudeći to nikada nećemo saznati.
U narednom periodu pojavila se engleska književnica Džejn Ostin (1755-1817), najpoznatija po omiljenim klasicima „Razum i osećajnost“ (iz 1811. godine), „Gordost i predrasuda“ (1813), „Mensfild park“ (1814) i „Ema“ (1815). Koliko god da je postala poznata, to je na neki način zasenjeno pričom o tome šta je sve mogla postići. Nakon smrti 1817. godine, iza Ostinove je ostalo jedanaest poglavlja romana pod nazivom „Sandition“. Ne postoji nijedna naznaka u kom pravcu bi se radnja romana kretala u narednim poglavljima, i kakva bi ovo priča mogla biti; njegov završetak ostaje izgubljen u istoriji.
U poznim godinama devetnaestog veka, pojavio se i američki pisac Herman Melvil, koji se proslavio romanom „Mobi Dik“. Godine 1852, Melvil je putovao u Nentaker i javila mu se ideja za priču o kćerki čuvara svetionika koju spašava mornar brodolomnik, a koja se često navodi kao inspiracija za delo nazvano „The Isle of the Cross“, ali je njegov izdavač 1853. godine odbio da objavi ovu knjigu.
Negde u tom periodu stvarao je i američki pisac Liman Frenk Baum (1856-1919), najpoznatiji po knjigama za decu, posebno po „Čarobnjaku iz Oza“. Baum je pisao i za odrasle, ali su čak četiri takva romana nestala bez ikakvog traga. Često se pretpostavljalo da ih je sve spalila njegova supruga, ali niko zapravo ne zna šta se sa njima dogodilo.
Još jedan autor klasika književnosti je Robert Luis Stivenson (1850-1894), čitaocima najpoznatiji po svojim delima „Ostrvo s blagom“ i „Neobičan slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda“. Priča se da se Feni Stivenson, autorova supruga, probudila jedne noći, a da je pisac prekorio jer ga je, navodno, prekinula u veoma važnom stvaralačkom trenutku. Sledećeg dana, Stivenson je seo i grozničavo počeo da radi na nečemu što će kasnije iznedriti njegov klasik o doktoru Džekilu i gospodinu Hajdu, prvu verziju rukopisa ovog slavnog dela.
Kada ga je Feni pročitala, navodno nije bila zadovoljna i žalila se da je slabo napisano i da nema dovoljno alegorija o moralu. Šta mu je zaista rekla ostaje nepoznato, ali su posledice poznate: Stivensonu je kritika toliko teško pala da je odbacio prvu verziju rukopisa, počeo iz početka i za samo tri dana napisao 30 hiljada reči. Nova verzija romana objavljena je 1886. godine. Do današnjeg dana ostaje nepoznato šta je uradio sa prvobitnim rukopisom, da li ga je zaista uništio ili ne, i koliko se zaista razlikovao od klasika kojeg znamo danas. Zanimljivo je to da je 2000. godine pronađeno pismo Feni Stivenson koje potiče iz 1885. i u kome taj prvobitni rukopis opisuje kao „spise prepune potpunih besmislica. Trebalo bi da ga spalim nakon što ti ga pokažem“.
U poznim godinama devetnaestog veka, pojavio se i američki pisac Herman Melvil, koji se proslavio romanom „Mobi Dik“. Godine 1852, Melvil je putovao u Nentaker i javila mu se ideja za priču o kćerki čuvara svetionika koju spašava mornar brodolomnik, a koja se često navodi kao inspiracija za delo nazvano „The Isle of the Cross“, ali je njegov izdavač 1853. godine odbio da objavi ovu knjigu.
Negde u tom periodu stvarao je i američki pisac Liman Frenk Baum (1856-1919), najpoznatiji po knjigama za decu, posebno po „Čarobnjaku iz Oza“. Baum je pisao i za odrasle, ali su čak četiri takva romana nestala bez ikakvog traga. Često se pretpostavljalo da ih je sve spalila njegova supruga, ali niko zapravo ne zna šta se sa njima dogodilo.
Još jedan autor klasika književnosti je Robert Luis Stivenson (1850-1894), čitaocima najpoznatiji po svojim delima „Ostrvo s blagom“ i „Neobičan slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda“. Priča se da se Feni Stivenson, autorova supruga, probudila jedne noći, a da je pisac prekorio jer ga je, navodno, prekinula u veoma važnom stvaralačkom trenutku. Sledećeg dana, Stivenson je seo i grozničavo počeo da radi na nečemu što će kasnije iznedriti njegov klasik o doktoru Džekilu i gospodinu Hajdu, prvu verziju rukopisa ovog slavnog dela.
Kada ga je Feni pročitala, navodno nije bila zadovoljna i žalila se da je slabo napisano i da nema dovoljno alegorija o moralu. Šta mu je zaista rekla ostaje nepoznato, ali su posledice poznate: Stivensonu je kritika toliko teško pala da je odbacio prvu verziju rukopisa, počeo iz početka i za samo tri dana napisao 30 hiljada reči. Nova verzija romana objavljena je 1886. godine. Do današnjeg dana ostaje nepoznato šta je uradio sa prvobitnim rukopisom, da li ga je zaista uništio ili ne, i koliko se zaista razlikovao od klasika kojeg znamo danas. Zanimljivo je to da je 2000. godine pronađeno pismo Feni Stivenson koje potiče iz 1885. i u kome taj prvobitni rukopis opisuje kao „spise prepune potpunih besmislica. Trebalo bi da ga spalim nakon što ti ga pokažem“.
Drugi svetski rat uzeo je delo filozofa, pisca i društvenog kritičara Valtera Benjamina, nemačkog Jevrejina koji je u mnogome doprineo raznim oblastima poput nemačkog idealizma, romantizma, zapadnog marksizma, jevrejskog misticizma, teorije estetike, književne kritike i istorijskog materijalizma. Benjamin je pobegao iz svog doma u Parizu 1940. godine tokom nemilosrdne nacističke invazije i stigao do Katalonije sa ciljem da odatle nekako dospe u Sjedinjene Američke Države. Međutim, uhapsila ga je španska policija. Suočen sa pretnjom da će biti vraćen u Francusku, Benjamin je izvršio samoubistvo uzevši velike količine tableta morfijuma kako bi izbegao rizik od ponovnog susreta sa nacistima. Zanimljivo je to da Benjaminovi saputnici koji su bili sa njim tokom bega tvrde da je sa sobom nosio kofer za koji je govorio da sadrži njegove najvažnije rukopise. Navodno je rekao tada:
„Morate razumeti da mi je ovaj kofer najvažnija stvar na svetu. Ne smem ga izgubiti. U njemu su rukopisi koji moraju biti sačuvani. To je mnogo važnije nego što sam i sam važan.“
Stvar je u tome da niko nije siguran šta se zaista dogodilo sa koferom ili šta je bilo u njemu što je autor smatrao toliko važnim. S obzirom na težinu i uticaj koji je većina njegovih dela imala, postoje brojna nagađanja o tome šta se sve nalazilo u tim izgubljenim rukopisima. Jedna od istaknutijih teorija je da je reč o celoj verziji njegove nedovršene knjige „Passagenwerk“, ili da je to ipak bio „Arcades Project“, koji se sastojao od mnogo tomova beležaka i istraživanja koje je sakupljao tokom trinaest godina na temu životu Parižana u XIX veku i koji se sastojao od preko hiljadu stranica. Iako je na kraju delo štampano u nezavršenom obliku 1982. godine, mnogi veruju da je potpuna verzija ovog neprocenjivog istorijskog rukopisa izgubljena zajedno sa tim koferom.
Na rane radove Ernesta Hemingveja (1899-1961), dobitnika Nobelove nagrade za književnost, možemo zaboraviti: decembra 1922. godine, Hemingvej se nalazio u Švajcarskoj kao dopisnik za „Toronto Daily Star“. Sa njim je bio još jedan novinar i urednik koji je bacio pogled na njegov rad i želeo da pročita još. Uzbuđena, i sa željom da joj suprug uspe, Hemingvejeva supruga, Elizabet Hadli Ričardson, užurbano je sakupila sve njegove beleške i zapise koje je mogla pronaći i spakovala ih u kofer kako bi mu ih odnela. Dok je čekala voz za Švajcarsku, na trenutak se udaljila od kofera i kada se vratila, nije ga mogla naći. Potpuno je nepoznato šta se desilo sa tim koferom i neprocenjivim delima koja su se u njemu nalazila, a među kojima je bio i nezavršeni roman o Hemingvejevim iskustvima u Prvom svetskom ratu. U to vreme, bio je to samo izgubljeni kofer prepun brbljanja nepoznatog pisca čiji se značaj neće ceniti još nekoliko godina. Jedina dva dela iz tog perioda koja su sačuvana od ove katastrofe bila su „Up in Michigan“ i „My Old Man“, koja su se ili nalazila kod potencijalnog izdavača ili bila dobro skrivena kako bi izbegla oko njegove supruge dok je sakupljala rukopise u kofer.
„Morate razumeti da mi je ovaj kofer najvažnija stvar na svetu. Ne smem ga izgubiti. U njemu su rukopisi koji moraju biti sačuvani. To je mnogo važnije nego što sam i sam važan.“
Stvar je u tome da niko nije siguran šta se zaista dogodilo sa koferom ili šta je bilo u njemu što je autor smatrao toliko važnim. S obzirom na težinu i uticaj koji je većina njegovih dela imala, postoje brojna nagađanja o tome šta se sve nalazilo u tim izgubljenim rukopisima. Jedna od istaknutijih teorija je da je reč o celoj verziji njegove nedovršene knjige „Passagenwerk“, ili da je to ipak bio „Arcades Project“, koji se sastojao od mnogo tomova beležaka i istraživanja koje je sakupljao tokom trinaest godina na temu životu Parižana u XIX veku i koji se sastojao od preko hiljadu stranica. Iako je na kraju delo štampano u nezavršenom obliku 1982. godine, mnogi veruju da je potpuna verzija ovog neprocenjivog istorijskog rukopisa izgubljena zajedno sa tim koferom.
Na rane radove Ernesta Hemingveja (1899-1961), dobitnika Nobelove nagrade za književnost, možemo zaboraviti: decembra 1922. godine, Hemingvej se nalazio u Švajcarskoj kao dopisnik za „Toronto Daily Star“. Sa njim je bio još jedan novinar i urednik koji je bacio pogled na njegov rad i želeo da pročita još. Uzbuđena, i sa željom da joj suprug uspe, Hemingvejeva supruga, Elizabet Hadli Ričardson, užurbano je sakupila sve njegove beleške i zapise koje je mogla pronaći i spakovala ih u kofer kako bi mu ih odnela. Dok je čekala voz za Švajcarsku, na trenutak se udaljila od kofera i kada se vratila, nije ga mogla naći. Potpuno je nepoznato šta se desilo sa tim koferom i neprocenjivim delima koja su se u njemu nalazila, a među kojima je bio i nezavršeni roman o Hemingvejevim iskustvima u Prvom svetskom ratu. U to vreme, bio je to samo izgubljeni kofer prepun brbljanja nepoznatog pisca čiji se značaj neće ceniti još nekoliko godina. Jedina dva dela iz tog perioda koja su sačuvana od ove katastrofe bila su „Up in Michigan“ i „My Old Man“, koja su se ili nalazila kod potencijalnog izdavača ili bila dobro skrivena kako bi izbegla oko njegove supruge dok je sakupljala rukopise u kofer.
Nekim čudom, Hemingvej se nije mnogo opterećivao time jer je mnoge od tih rukopisa smatrao amaterskim, a neke od njih su potencijalni izdavači već odbijali da objave. Trebalo bi upamtiti da u to vreme nije bio smatran književnim genijem kao danas, tako da ne bi bilo iznenađujuće da je potcenio svoje stvaralaštvo u to vreme. Tada ova dela nisu bila baš neprocenjiva i bio je to samo izgubljeni kofer prepun žvrljotina jednog amatera. A ni on sam nije pokušao da ponovo napiše nešto od onoga što je izgubljeno.
Svaki ljubitelj naučne fantastike zna za Filipa K. Dika (1928-1982). Američki pisac i dobitnik nagrade „Hugo“ iznedrio je klasike poput „Čoveka u visokom dvorcu“, „Sanjaju li androidi električne ovce?“ (odnosno „Blejd Raner“ za vas koji ne čitate mnogo), „Ubik“ i „Tamno skeniranje“. Tokom karijere objavio je 44 romana i 121 priču, gotovo sve napisano u žanru naučne fantastike. Ono čega mnogi ljudi nisu svesni je da je Dik odstupio od svog ustaljenog načina pripovedanja i pisao romane koji nisu u domenu fantastike. Napisao je tri knjige: „A Time for George Stavros“ (1955), „Pilgrim on the Hill“ (1956), i „Nicholas and the Higs“ (1958).
Nije poznato da li je ovo bio samo eksperiment ili je Dik zaista želeo da piše ovakve romane, a još je teže to shvatiti jer niko ne zna šta se dogodilo sa ovim knjigama. Nikada nisu objavljene i deluje da su nestale sa lica zemlje, a jedini dokaz da su ikada postojale su sažeci napisani na indeks karticama, zajedno sa nekoliko komentara koje su ostavili potencijalni izdavači. Nažalost, izgleda da jedan od najvećih pisaca fantastike nije glatko prešao na drugi žanr jer su neke od kritika koje su izdavači imali na ove misteriozne priče, najblaže rečeno, oštre. Jedan od komentara na „A Time for Goerge Stavros“ kaže da je to „dug, rasplinut, natmuren roman u kojem se gotovo ništa ne dešava“.
Filip K. Dik nije jedini autor naučne fantastike čija su dela nestala. Čak je i Isak Asimov imao dvanaest neobjavljenih priča koje su nestale tokom tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka i nikada nisu pronađene.
Svaki ljubitelj naučne fantastike zna za Filipa K. Dika (1928-1982). Američki pisac i dobitnik nagrade „Hugo“ iznedrio je klasike poput „Čoveka u visokom dvorcu“, „Sanjaju li androidi električne ovce?“ (odnosno „Blejd Raner“ za vas koji ne čitate mnogo), „Ubik“ i „Tamno skeniranje“. Tokom karijere objavio je 44 romana i 121 priču, gotovo sve napisano u žanru naučne fantastike. Ono čega mnogi ljudi nisu svesni je da je Dik odstupio od svog ustaljenog načina pripovedanja i pisao romane koji nisu u domenu fantastike. Napisao je tri knjige: „A Time for George Stavros“ (1955), „Pilgrim on the Hill“ (1956), i „Nicholas and the Higs“ (1958).
Nije poznato da li je ovo bio samo eksperiment ili je Dik zaista želeo da piše ovakve romane, a još je teže to shvatiti jer niko ne zna šta se dogodilo sa ovim knjigama. Nikada nisu objavljene i deluje da su nestale sa lica zemlje, a jedini dokaz da su ikada postojale su sažeci napisani na indeks karticama, zajedno sa nekoliko komentara koje su ostavili potencijalni izdavači. Nažalost, izgleda da jedan od najvećih pisaca fantastike nije glatko prešao na drugi žanr jer su neke od kritika koje su izdavači imali na ove misteriozne priče, najblaže rečeno, oštre. Jedan od komentara na „A Time for Goerge Stavros“ kaže da je to „dug, rasplinut, natmuren roman u kojem se gotovo ništa ne dešava“.
Filip K. Dik nije jedini autor naučne fantastike čija su dela nestala. Čak je i Isak Asimov imao dvanaest neobjavljenih priča koje su nestale tokom tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka i nikada nisu pronađene.
U kasnijim godinama izgubili smo delo dobitnice Pulicerove nagrade, američke pesnikinje i spisateljice Silvije Plat (1932-1963). Tokom 1962. godine, Platova je pisala novi roman koji je trebalo da se zove ili „Double Exposure“ ii „Double Take“, ali u vreme kada je izvršia samoubistvo 1963., napisala je svega 130 stranica, ostavljajući ga beznadežno nezavršenim, a nejasno je i šta se dogodilo i sa ovim malim njegovim delom. Nakon njene smrti, sva neobjavljena dela i celokupno imanje otišli su u ruke njenog supruga Teda Hjuza, ali je on kasnije tvrdio da je imao svega 70 stranica tog romana i da su i one misteriozno nestale. Takođe je tvrdio da je Silvijina majka videla rukopise i posumnjao je da ih je ona uzela, iako se zna da je on spalio najmanje jedan dnevnik svoje supruge i moguće je da je isto uradio i sa ovim izgubljenim romanom. Verovatno nikada nećemo saznati kakav je bio poslednji roman Silvije Plat.
Još jedna knjiga okaljana misterijom je razorno remek-delo „Zavera budala“ Džona Kenedija Tula, koje je objavljeno 1980. godine i osvojilo Pulicerovu nagradu 1981. Oba ova događaja su se odigrala nakon Tulovog samoubistva. Istorija ove knjige je duga i čudna gotovo koliko i njegova radnja, ili kako neki smatraju nedostatak iste. Tul je knjigu napisao nekoliko godina ranije, ali iako se danas smatra kultnom, u to vreme nijedan izdavač nije želeo da ima posla sa njom i svi su odbili njeno objavljivanje. Jedan od problema bilo je to što je izdavači jednostavno nisu razumeli. Knjiga je delovala kao besmislena, krivudava priča o ekscentričnom glavnom junaku Ignacijusu Dž. Rajliju, donkihotovskom pojedincu koji živi u Nju Orleansu u Lujzijani i upušta se u čudne avanture. Sve to zvuči daleko zabavnije nego što je zapravo delovalo potencijalnim izdavačima u to vreme. Jednostavno su mislili da je nerazumljivo i da neće imati publiku, a čuveni urednik Robert Gotlib je jednom rekao:
„Postoji još jedan problem: u svoj svojoj lepoti, ova knjiga... nema svrhu; ona je briljantna vežba inventivnosti, ali... u njoj nema radnje.“
Zapravo, ovaj neuspeh da knjiga bude objavljena bio je razlog za Tulovu depresiju i, na kraju, samoubistvo trovanjem ugljen-monoksidom 1969. godine. Nakon njegove smrti, majka Telma Tul povela je pravi krstaški rat kako bi objavila knjigu, ali je i ona odbijana. Na kraju je uspela da ubedi pisca Vokera Persija da pročita rukopis. Iako je u početku odbijao, ipak mu se dopao i on je taj koji je na kraju uspeo da nađe izdavača. Problem je u tome što je rukopis pretrpeo velika preuređenja i promene pre štampanja i niko ne zna šta se zaista dogodilo sa Tulovim originalom, kompletnom verzijom. Nestala je fotokopirana verzija sa autorovim ručno ispisanim ispravkama. Šta se desilo sa prvobitnim rukopisom „Zavere budala“ niko ne zna i nikada nije pronađen. Verovatno nikada nećemo saznati kako je izgledala prava Tulova verzija.
Još jedna knjiga okaljana misterijom je razorno remek-delo „Zavera budala“ Džona Kenedija Tula, koje je objavljeno 1980. godine i osvojilo Pulicerovu nagradu 1981. Oba ova događaja su se odigrala nakon Tulovog samoubistva. Istorija ove knjige je duga i čudna gotovo koliko i njegova radnja, ili kako neki smatraju nedostatak iste. Tul je knjigu napisao nekoliko godina ranije, ali iako se danas smatra kultnom, u to vreme nijedan izdavač nije želeo da ima posla sa njom i svi su odbili njeno objavljivanje. Jedan od problema bilo je to što je izdavači jednostavno nisu razumeli. Knjiga je delovala kao besmislena, krivudava priča o ekscentričnom glavnom junaku Ignacijusu Dž. Rajliju, donkihotovskom pojedincu koji živi u Nju Orleansu u Lujzijani i upušta se u čudne avanture. Sve to zvuči daleko zabavnije nego što je zapravo delovalo potencijalnim izdavačima u to vreme. Jednostavno su mislili da je nerazumljivo i da neće imati publiku, a čuveni urednik Robert Gotlib je jednom rekao:
„Postoji još jedan problem: u svoj svojoj lepoti, ova knjiga... nema svrhu; ona je briljantna vežba inventivnosti, ali... u njoj nema radnje.“
Zapravo, ovaj neuspeh da knjiga bude objavljena bio je razlog za Tulovu depresiju i, na kraju, samoubistvo trovanjem ugljen-monoksidom 1969. godine. Nakon njegove smrti, majka Telma Tul povela je pravi krstaški rat kako bi objavila knjigu, ali je i ona odbijana. Na kraju je uspela da ubedi pisca Vokera Persija da pročita rukopis. Iako je u početku odbijao, ipak mu se dopao i on je taj koji je na kraju uspeo da nađe izdavača. Problem je u tome što je rukopis pretrpeo velika preuređenja i promene pre štampanja i niko ne zna šta se zaista dogodilo sa Tulovim originalom, kompletnom verzijom. Nestala je fotokopirana verzija sa autorovim ručno ispisanim ispravkama. Šta se desilo sa prvobitnim rukopisom „Zavere budala“ niko ne zna i nikada nije pronađen. Verovatno nikada nećemo saznati kako je izgledala prava Tulova verzija.
Nije sve izgubljeno za neka od nestalih dela. Postojale su neobične situacije kada su se prvobitno izgubljeni rukopisi naprasno pojavljivali na najneobičnijim mestima. Na primer, tu je Žil Vern (1828-1905), najpoznatiji po svojim romanima „Put u središte Zemlje“ (1864), „Dvadeset hiljada milja pod morem“ (1870) i „Put oko sveta za osamdeset dana“ (1873.) i jedan je od autora čiju dela spadaju u najprevođenija na svetu. Jedan od njegovih neobjavljenih romana, „Pariz u dvadesetom veku“ (iz 1863. godine), dugo je smatran izgubljenim u metežu Drugog svetskog rata dok se jednog dana nije pojavio u prašnjavom sanduku Vernove garaže.
Ovi primeri daju nam zračak nade da neka od pomenutih izgubljenih dela možda leže zarobljena u nekom prašnjavom sanduku ili neobeležena u nekoj privatnoj kolekciji, arhivi ili čak u nečijem podrumu, odložena i zaboravljena. Možda će se jednom probuditi iz dremke i izaći na svetlost dana kako bi im se svet mogao diviti onako kako je i trebalo, ali za sada nas ostavljaju da se pitamo kakve su to posebnosti ovi veliki autori stvorili, a svet ih ipak nije video.
Autor: Brent Svanser
Izvor: mysteriousuniverse.org
Prevod: Dragan Matković
Ovi primeri daju nam zračak nade da neka od pomenutih izgubljenih dela možda leže zarobljena u nekom prašnjavom sanduku ili neobeležena u nekoj privatnoj kolekciji, arhivi ili čak u nečijem podrumu, odložena i zaboravljena. Možda će se jednom probuditi iz dremke i izaći na svetlost dana kako bi im se svet mogao diviti onako kako je i trebalo, ali za sada nas ostavljaju da se pitamo kakve su to posebnosti ovi veliki autori stvorili, a svet ih ipak nije video.
Autor: Brent Svanser
Izvor: mysteriousuniverse.org
Prevod: Dragan Matković
