Misterija spojlera: da li zaista kvare priču ili zbog njih još više u njoj uživamo?
Spojler (!): Izgleda da porota o ovoj temi još nije donela konačnu odluku.
Potpuno sam neutralna u vezi sa ovim pitanjem. Na osnovu vlastitog iskustva uvidela sam da spojleri zapravo ne utiču da li ću više ili manje uživati u nekoj priči. Čak i ako mi neko otkrije zaista ključan detalj, to me ne uznemirava – i dalje ću u potpunosti uživati u knjizi (filmu, seriji ili šta god drugo da je u pitanju) ukoliko sam već bila zainteresovana. Ponekad me spojleri toliko zaintrigiraju da me navedu da pročitam ili pogledam nešto što prvobitno nisam ni planirala. Sa druge strane, nisam od onih koji aktivno traže spojlere – ne čitam prvo poslednju stranicu knjige niti pretražujem forume u potrazi za informacijama koje su procurile!
Foto: Freepik
Poznajem širok dijapazon ljudi – počevši od onih koji su žestoko protiv bilo kakvih informacija koje bi mogle da im nešto otkriju, pa sve do onih koji moraju da znaju apsolutno sve unapred. Po mom mišljenju, obe strane imaju validne argumente. Ali ko je od njih u pravu? Hajde da vidimo šta kažu istraživanja.
Što se tiče onih koji govore u prilog spojlerima, istraživanje koje su sproveli Džonatan Livit i Nikolas Kristenfeld na Kalifornijskom univerzitetu u San Dijegu pokazalo je da ljudi zapravo više uživaju u pričama koje im je neko spojlovao. U početnom eksperimentu, koji je objavljen 2011. godine, oko 800 učesnika je bilo zamoljeno da pročitaju tri potpuno različite kratke priče: misteriju, priču sa ironičnim preokretom i umetničku priču. Od te tri priče jedna je spojlovana tako što se pre same priče nalazio „spojler pasus“ (kratak uvodni tekst u priču koji, naizgled, nehotice otkriva kraj), jedna je bila bez ikakvih spojlera, a u trećoj je spojler pasus bio sastavni deo početka priče. Učesnici su nakon čitanja ocenili koliko su uživali u svakoj priči na skali od 1 do 10. Ispostavilo se da su učesnici bolje ocenili one priče koje su im bile spojlovane od onih koje nisu.
Livit i Kristenfeld su sproveli i naknadno istraživanje, objavljeno 2013. godine, koje je pokušalo dublje da se pozabavi pozitivnim efektima spojlera. Ovog puta učesnici su prekinuti u čitanju na sredini samih priča, kako bi ocenili koliko su uživali u njima. I uprkos tome što još nisu stigli do spojlovanog završetka, učesnici su ponovo ocenili spojlovane priče boljim ocenama! Na osnovu ovog istraživanja došli su do zaključka da se tečnost čitanja – ljudska sposobnost da se protumače različiti nagoveštaji i ključni momenti u zapletu – povećava kada je priča spojlovana, što može da bude razlog zašto spojleri proizvode takav pozitivan efekat kod ljudi.
Još nešto što govori u prilog privlačnosti spojlera jeste njihova uloga koju imaju u vidu parateksta. U knjizi Show Sold Separately: Promos, Spoilers, and Other Media Paratexts autor Džonatan Grej govori kako različiti razgovori o medijima i kulturi oblikuju naša iskustva i odnose prema filmovima i televiziji. Grej i njegov kolega Džejson Mitel su sproveli istraživanje o spojlerima i o tome zašto je jedan deo fanova serije „Izgubljeni“ (Lost) stalno tražio spojlere. Na osnovu onlajn ankete koju je popunilo oko 200 gledalaca, Grej i Mitel su otkrili da, iako spojleri umanjuju šokantnost napetih i zapetljanih serija poput ove, oni nisu uticali na oslabljivanje drugih aspekata serije kao što su gluma i dijalog, produkcija itd. Zapravo, spojleri su omogućili gledaocima da se usredsrede upravo na te elemente i više ih cene. Za druge su spojleri imali ulogu u gejmifikovanju gledalačkog iskustva. Bile su to sitne informacije koje su bile potrebne da bi se sklopila veća slagalica – obimna i veoma kompleksna priča „Izgubljenih“. A opet, neki su se izlagali spojlerima kako bi prekratili vreme između epizoda, zadovoljavajući na taj način potrebu za likovima i pričom koje vole na neposredniji način nego što im to serija pruža samo jednom epizodom nedeljno. Iako je serija „Izgubljeni“ veoma specifičan primer, može se primetiti kako je sve ovo relevantno i za ostale priče koje su podjednako zamršene i komplikovane.
Što se tiče onih koji govore protiv spojlera, istraživanje sprovedeno na VU univerzitetu u Amsterdamu došlo je do rezultata koji su u direktnoj suprotnosti sa rezultatima istraživanja Univerziteta u Kaliforniji, koje je obavljeno samo nekoliko godina ranije. Bendžamin Džonson, autor ovog istraživanja, prvobitno je očekivao da će rezultati potvrditi Livitove i Kristenfeldove rezultate. U Džonsonovom eksperimentu, koji je ličio na istraživanje Univerziteta u Kaliforniji, otprilike 400 studenata univerziteta bilo je zamoljeno da pročitaju kratke priče i nakon toga ih ocene. Učesnici su dobili sažetke priča pre nego što su ih pročitali, a neki od ovih sažetaka su sadržali spojlere. U ovom istraživanju učesnici su morali da daju posebne ocene za to koliko je priča dirljiva, napeta i zanimljiva. Priče koje su bile spojlovane dobile su slabije ocene na svim ovim frontovima!
Dženifer Ričler je za časopis Atlantik pisala da postoji mnogo psiholoških istraživanja o zadovoljstvu koje čitanje pruža i razlozima zašto ljudi uopšte vole priče. Veći deo rezultata tih istraživanja, ukoliko bi se primenio na pitanje da li spojleri kvare ili poboljšavaju priče, sigurno bi sugerisao ono prvo. Kao prvo, ljudski mozak ne može uvek da razlikuje šta je stvarnost, a šta fikcija – čak i ukoliko znamo da je nešto lažno, i dalje osećamo ono što bismo osećali i da je to zaista stvarno, jer jedan mali deo nas želi da poveruje u to. A spojleri mogu upravo to da pokvare. Pored toga, istraživanje o zadovoljstvu otkrilo je da je iščekivanje ogroman izvor te emocije, koji spojleri mogu da priguše.
Kao zaključak rekla bih da ne možemo sa sigurnošću da kažemo da li spojleri kvare ili poboljšavaju priče. Kao što smo to i ranije znali, čini se da je to pitanje ličnih afiniteta. Na Redditu se nalaze čitave rasprave sa komentarima ljudi koji imaju različite nivoe tolerancije za spojlere. I moje kolege takođe imaju različite afinitete, počevši od gomile onih koji ih vole, pa sve do onih koji neće da čitaju ni blurbove na koricama knjiga jer odaju previše informacija, ali i onih čiji stav prema spojlerima zavisi od žanra knjige ili vrste spojlera (kada smo već kod toga, otkrivanje da je neko od likova queer nije spojler). Dakle, još uvek ne postoji pravi odgovor na ovo pitanje, barem ne onakav koji bismo mogli da potkrepimo velikim brojem dokaza. Nastavite da uživate u pričama onako kako to vama odgovara – bez njih, s manjom dozom ili sa što više spojlera.
Autor: Patriša Tang
Izvor: bookriot.com
Prevod: Kristijan Vekonj
