Misli svojom glavom

U svom prvencu „Šest tajni inteligencije“ Krejg Adams poteže ključno pitanje: zašto nas moderno obrazovanje ne uči kako da mislimo svojom glavom? Adams polazi od antičke filozofije i osvrće se na to kako se kritička misao oblikovala, čime su nas zadužili umovi poput Platona, Sokrata i Aristotela. Kao fundamentalne principe inteligencije navodi sledećih šest: dedukciju, indukciju, analogiju, stvarnost, dokaz i značenje.

Logika ne predstavlja preduslov za „biti u pravu“. To što je nešto naizgled logično ne čini ga ispravnim, niti istinitim (Aristotel). Ključ za ispravnu dedukciju je utvrđivanje suštinske premise. Ako neko tvrdi da je njegov argument logičan, Aristotel nas uči da u raspravu ne ulazimo po toj osnovi. Nije argumentacija sama po sebi istinita već premise na kojima ona počiva. Čovek je izmislio Boga da bi mogao da objasni događaje i stvari koje su mu bile van domašaja ili kontrole. Nije bilo obrnuto. Zato se ne može održati smislena rasprava na temu religija vs. nauka, premise ne počivaju na istim temeljima.

Kada se naviknemo da razbijamo argumentaciju na lanac premisa, počinjemo da uviđamo koja je premisa ključna. Svaki argument dedukcije mora da ima neku premisu za koju tvrdimo da je istinita jer tako dedukcija funkcioniše, primenjujemo univerzalno pravilo na ono što je individualni primer (uverenja tipa „svi političari su nepošteni“). Čuveni Sokratov način razmišljanja se oslanjao na njegovu moć da raščlani sve premise nekog argumenta i secira detalje tih premisa, ne nudeći pritom nijedan svoj argument. Ono što se većini ljudi dešava je da ne sluša sagovornika već jednostavno čeka da osoba sa druge strane prestane da govori i onda kreće u kontraargumentaciju. Ironija leži u tome da što više pokušavamo da pobedimo u raspravi, sve teže razumemo argumente i postajemo manje ubedljivi.

Da bismo izašli iz okvira u kojima razmišljamo, potrebno je da postanemo svesni da je oblikovanje intelekta više od apsorbovanja pukih ideja. Bez obzira na to koliko znamo, čak i o samom razmišljanju, ono što nas čini mudrim je zapravo emocionalna spremnost da suzbijemo taj napad panike u trenutku konfrontacije i promislimo. Ultimativna ironija intelekta je da je izgrađen na osećaju koji kreće iz stomaka.

Adams nas podseća i na to kako su se metafore oblikovale kroz vreme. Univerzalnost nekih metafora (od onih najbanalnijih, kada za nekog kažemo da je svinja) nešto je što se održalo od antičkih vremena. Analogija, kao sledeća instanca, podrazumeva da se poseduje širi uvid u situaciju koju želimo da uporedimo sa nekom drugom, samim tim i šire poznavanje prilika.

Kada govori o obrazovanju i usmeravanju intelekta, Adams pokušava da razobliči mit o tradicionalnom obrazovnom modelu. On potvrđuje da je zapadni model obrazovanja okoštao. Mladi ljudi se ne ohrabruju da razmišljaju i da iskoriste potencijale za koje verovatno i nisu ni svesni da poseduju. Zato naglašava potrebu za razvijanjem socijalne inteligencije.

U svakom trenutku mi zavisimo od svoje inteligencije. Način na koji razmišljamo oblikuje našu svakodnevicu, utiče na odluke koje donosimo i dalje usmerava tokove naših života. Teško je dokučiti nešto što nije deo pojavne stvarnosti, ali upravo zbog toga i jesmo ovde.

Autor teksta: Ivana Veselinović