Milica Vučković: Kakav čovek odnos ima prema ljubavi takav odnos ima prema samom sebi

Svi znamo onaj trenutak na putovanju kada se iza krivine prvi put ukaže more. Veliko zadovoljstvo i radost obuzme čoveka kada zna da sledi period u kom će se osećati dobro. Sličan osećaj donela je vest da Milica Vučković objavljuje novi roman u izdanju Lagune. Mnogi čitaoci savremene srpske književnosti, među kojima sam i sama, počeli su da odbrojavaju dane do trenutka kada će roman „Roditelji kućnih ljubimaca“ konačno uzeti u ruke.

Foto: kunst.weekly

Nakon izuzetno zapažene priče o ljubavi odgoju – o Evi i Viktoru –  i velikog uspeha romana „Smrtni ishod atletskih povreda“, dobili smo ovog puta intimnu, gotovo ispovednu priču koja ostavlja utisak da je nastajala u jednom dahu, iz neodložne potrebe da se zabeleži na papiru taj kratak a važan put na kojem se od deteta postaje čovekom. Roman počinje citatom Isidore Sekulić, baš kao što je prethodni započeo rečima Ive Andrića. Već na prvim stranicama postaje jasno da citati nisu slučajno na tom mestu. Oni su uvod u rukopis, ali i podsetnik da nijedna priča ne nastaje sasvim sama.

U razgovoru, Milica Vučković mi kaže da su citati važni jer nas vraćaju kolektivnom znanju, jeziku i kulturi na koje se neprestano oslanjamo. „Sve što radimo naslanja se na ono što naš jezik i kultura baštine, čemu uvek moramo da se vraćamo i čemu uvek moramo da budemo zahvalni“, objašnjava autorka. A kada je reč o samom izboru, priznaje da on često ne dolazi planski: „Nekada je stvar slučajnosti. Nekada se citati sami spontano nametnu, pronađu oni mene, a ne ja njih.“

Već na prvim stranicama Milica Vučković otkriva da pred čitaocem nije samo običan roman, već spomenar glavnog junaka Benija. U razgovoru mi je otkrila da je upravo Beni bio taj koji je pokrenuo priču, dok je njena uloga bila samo da ga ohrabri da je ispriča: „Beni mi se požalio, s početka romana, da mu je rečeno da nikada ne sme da napiše spomenar. Ja sam ga ohrabrila da ga napiše, držala sam mu stražu. Svaki put kada sam sela u kola i uhvatila volan, a auto vozim jako često, zapravo svakodnevno, on je bio pored mene. U romanu smo samo zamenili mesta.“

Prateći Benija, čitalac vrlo brzo shvati da se vreme u njegovom svetu ne računa onako kako smo navikli. Ono počinje minut pre nego što zazvoni budilnik, minut pre nego što se upali svetlo iznad njegovih akvarijuma. Ne meri se godišnjicama veze sa partnerkom Emili, jubilejima na poslu niti brojem godina provedenih u istoj firmi. Ništa od toga. Njegovo vreme određuju neprospavane noći, kilometri koje prelazi automobilom i sati provedeni u pripremi da pozove majku – i razlozima zbog kojih taj poziv ponovo izostane. Automobil postaje jedino mesto u kojem može da ostane nasamo sa svojim mislima, dovoljno udaljen od svega, pa i od statistike avionskih nesreća koju dobro poznaje.

Dok sam čitala roman „Roditelji kućnih ljubimaca“, jedna od stvari koja mi je najviše privukla pažnju je raznolikost ljudi koji prolaze kroz Benijev život. On gotovo neprestano nekoga sreće i upoznaje, one koji ostaju tek nekoliko stranica i one koji ostavljaju trag mnogo duže. Svaki susret deluje kao kratko pomeranje na njegovoj unutrašnjoj mapi.

Na pitanje koliko nas drugi ljudi menjaju i da li je ovaj roman, između ostalog, priča o različitosti i slojevitosti ljudskog postojanja, Milica odgovara jednostavno: „Sama književnost je oda ljudskom postojanju.“ Dodaje da je pisanje za nju način iskazivanja zahvalnosti, ali i da susreti sa drugima uvek postaju susreti sa samima sobom. „Čovek je ogledalno biće“, kaže, „i postoji uvek i samo u odnosu sa drugim.“

Dugo sam razmišljala o toj rečenici. Na prvi pogled, u njoj nema ničega što već nismo čuli – što i sama Milica priznaje dok mi odgovara. Ali upravo u tome vidim značaj jer najvažnije istine retko su nove; one su samo izgovorene u pravom trenutku. Odnosi sa drugima zaista jesu ogledalo u kojem se svakodnevno prepoznajemo. Nekada je ono bistro i čisto, nekada zamagljeno ili razbijeno, ali od nas zavisi kakvim ćemo ga ostaviti i što je posebno važno, treba upamtiti da ogledalo uvek može da se očisti i zablista.

Govoreći o odnosima, dolazimo i do ljubavi koja se u romanu može tretirati i kao zasebni entitet, poseban lik koji se provlači držeći sve junake na okupu i vraćajući ih jedne drugima. Ljubav je u romanu partnerska, prijateljska i roditeljska, ali se istovremeno prepoznaje i u odnosu prema biljkama, sitnicama, životinjama i ljudima koji tek ulaze u naš život. Ona nije uvek nežna, jasna i bezuslovna, niti se nužno ispoljava na način na koji očekujemo da ljubav izgleda u odnosima. Da li je takvo prikazivanje ljubavi i odraz tvog ličnog pogleda na nju? pitala sam Milicu.

„Može se reći, eto sada vi mene psihoanalizirate“, odgovara. „Kakav čovek odnos ima prema ljubavi takav odnos ima prema samom sebi. Pretpostavljam da moji junaci i ja imamo mnogo toga zajedničkog, pa i to kako poimamo ljubav. Ljubav je za mene najneverovatnija stvar na svetu, što će svakako reći da je smatram složenom, naravno i različitom od holivudskih i bajkovitih stereotipa, kao i od savremenih postkapitalističkih mantri da je ljubav kada si sebi na prvom mestu. Ljubav je prostor za kompromis, za razumevanje drugoga, za pomeranje granica, za uporno upoznavanje sebe kroz drugoga, a ne sebičluk i komfor i udeljivanje ljubavi samo onoliko koliko nama odgovara i ne remeti naše blagostanje. Takva ljubav se gaji prema biljkama (ili ljubimcima), a ne prema čoveku. Čovek čoveka da voli, to je teško, najteže, ali dostižno.“

Kroz dečaka Petra, malog Tea, različite roditelje i oblike vaspitanja, pa čak i kroz odnos ljudi prema kućnim ljubimcima, roman neprestano postavlja isto pitanje: šta znači brinuti o drugom biću i kakve posledice ostavlja način na koji smo bili voljeni u odrastanju – ili nismo. Na moje pitanje koliko su deca zapravo važna tema ovog romana, Milica odgovara vrlo precizno: „Glavna tema ovog romana jesu deca, odnosno taj kratak a važan put na kojem se od deteta postaje čovekom, glavnog junaka vidimo i kroz jednu i kroz drugu vizuru. Taj je put osuđen na propast jer verujem da se kroz detinjstvo ne može proći neoštećen, samo je pitanje da li ćemo to svoje iskustvo koristiti kao izgovor da budemo neljudi ili motivaciju da postanemo ljudi. Baš se tako Beni uporno i svaki dan trudi da bude čovek. Za mene nema tužnije stvari od nevoljene i zanemarene dece, verujem da odatle potiče sve što ne valja na ovom svetu.“

Posle tog odgovora postalo mi je jasnije da Benijev spomenar nije samo priča o odraslom čoveku koji pokušava da pronađe svoje mesto provodeći vreme u neprestanom putovanju. To je roman koji nas hrabro vraća na početak, podsećajući da odrasli postajemo mnogo pre nego što toga postanemo svesni – u načinu na koji smo bili viđeni, voljeni i čuvani kao deca.

Kako se razgovor polako približavao kraju, nisam mogla a da ne podelim sa Milicom pitanje o odnosu vizuelnog i tekstualnog u njenim delima i ne pitam je o njenom odnosu prema likovima, najpre na vizuelnom, a zatim i na unutrašnjem planu. Njeni junaci nisu samo psihološki uverljivi – oni su i izuzetno slikovito oblikovani. Fizički izgled, pokreti, izrazi lica i sitni detalji pred čitaocem gotovo prerastaju u prizore, što možda i ne iznenađuje, imajući u vidu da je Milica Vučković vizuelna umetnica. Da li svoje likove i njihove živote najpre vidiš u kadrovima i sekvencama ili odmah dobiju književnu formu? „Moji su vizuelni doživljaji snažni, to je prosto način na koji posmatram svet, pa sam dosta puta čula da se to što sam formalno likovni umetnik po obrazovanju prepoznaje u tome što pišem. Drago mi je ako je tako.“

Podjednako me je zanimalo i kako izgleda odnos pisca prema ljudima koje je sam stvorio. Da li ih, uprkos razumevanju koje im pruža, nekada i osuđuje. „Čovek osuđuje ono što ne razume. Da bih junake mogla da napravim, morala bih pre svega da ih sasvim razumem, što bi značilo da ne smem da ih osuđujem“,rekla je kratko i konkretno.

Ono što me je najduže zadržalo uz „Roditelje kućnih ljubimaca“ bili su trenuci u kojima likovi iznenade i sebe i čitaoca. To su one scene u kojima više ne deluje da ih pisac vodi i drži u okvirima očekivanog, već da oni sami pronalaze put kojim moraju da krenu. Zato sam Milicu pitala kako u procesu pisanja izgleda trenutak u kojem pisac svom junaku dozvoli da ode do kraja svojih misli i impulsa. Da li je upravo u tome sloboda? Da li pisac treba da obuzdava svoje likove, da ih zadržava u granicama onoga što je „moguće i verovatno“, ili bi trebalo da ih pusti da odu do samih ivica svojih neprospavanih noći – pa da sve ono što se tamo dogodi ostane upravo tamo, u toj noći?

Njen odgovor nije govorio samo o pisanju ovog romana, već i o umetnosti danas, u vremenu u kojem se sve češće postavlja pitanje može li veštačka inteligencija zameniti ljudsko stvaralaštvo. „Upotrebili ste sjajnu reč, jednu od meni dražih a to je upravo – očekivano, odnosno neočekivano. Za mene je to jedna od važnijih karakteristika umetnosti, načito danas u doba veštačke inteligencije. Ne gajim nikakvu bojazan da će ona moći da u potpunosti zameni umetnost, pravu umetnost, jer ona ne ume da stvori neočekivano, ona barata sa onim što već zna, onim očekivanim što se ‘već desilo’. A ako kažemo da se ‘sve već desilo’, zadatak (bilo koje) umetnosti je da to prikaže na neki neočekivani način, da se desi nešto kontrolisano a slučajno, da ima šta da vas iznenadi i uzbudi.“

Dok sam zatvarala knjigu, učinilo mi se da je upravo u toj reči – neočekivano – sadržana i suština „Roditelja kućnih ljubimaca“. Književnost svoju najveću snagu ne pronalazi u onome što se dogodilo, već u načinu na koji nas navodi da događaje sagledamo i drugačije, zato je ovaj roman ozbiljno gradivo za maštu.

Autor: Kristina Armuš

Izvor: vogueadria.com