U petak, 17. maja, počev od 19 sati u Beču je u galeriji „Hajnrih“ u Ulici Talija održana promocija romana Igora Marojevića „Majčina ruka“. Još jedno u nizu književnih večeri posvećenih Marojevićevom poslednjem romanu organizovalo je bečko multimedijalno udruženje Wort–Farbe–Klang (srp. Reč–boja–ton).
Osim autora, pred tridesetak posetilaca, uglavnom umetnika, univerzitetskih profesora, novinara i studenata, govorio je i jedan od vodećih srpskih pesnika Duško Novaković, koji je, između ostalog, rekao:
„Ne volim da laskam autorima [...] ali vrlo javno priznajem da me je roman ’Majčina ruka’ obuzeo iz pika. Prvi razlog se odnosi na vešto vladanje pripovedačkim jezikom [...] Drugi razlog je u vrlo inventivnom, pa stoga i netipičnom, originalnom Marojevićevom prilazu, odnosno planu, u pravljenju kompozicije romana. Prividno je jednostavan jer je roman podeljen na dve celine pod nazivima ’Škola’ i ’Praksa’, ali i u okviru tih celina [...] otvaraju se celi nizovi pomoćnih pojmova, takozvanih vezanih priča u kompoziciji romana, uvođenje i razvođenje junaka kroz nervaturu narativa, kopčanje i otkopčavanje događaja [...] I treći razlog, vrlo ličan [...] Meni je glavni junak romana ’Majčina ruka’ u jednom trenutku bio brat po teškom disanju i ispljuvavanju krvavih ispljuvaka u velikoj sobi bolnice ’Kruševac’ u tadašnjem Titogradu, a bilo nas je tridesetak takvih grudobolnih [...] i ko zna koga više od tih dečaka nema [...] da makar posvedoče kao što svedoči pisac Igor Marojević, bolno ali i uzvišeno.“
„Budući da u Beču živi tristotinak hiljada ljudi iz bivše Jugoslavije, na svom prvom nastupu za dijasporu imao sam neobičan utisak da sam u nekom slavonskom Nišu“, rekao je Igor Marojević. „S druge strane, kao i uvek u Beču, neminovno mi je bilo strahopoštovanje usled svesti boravka u glavnom gradu.“
„Ne volim da laskam autorima [...] ali vrlo javno priznajem da me je roman ’Majčina ruka’ obuzeo iz pika. Prvi razlog se odnosi na vešto vladanje pripovedačkim jezikom [...] Drugi razlog je u vrlo inventivnom, pa stoga i netipičnom, originalnom Marojevićevom prilazu, odnosno planu, u pravljenju kompozicije romana. Prividno je jednostavan jer je roman podeljen na dve celine pod nazivima ’Škola’ i ’Praksa’, ali i u okviru tih celina [...] otvaraju se celi nizovi pomoćnih pojmova, takozvanih vezanih priča u kompoziciji romana, uvođenje i razvođenje junaka kroz nervaturu narativa, kopčanje i otkopčavanje događaja [...] I treći razlog, vrlo ličan [...] Meni je glavni junak romana ’Majčina ruka’ u jednom trenutku bio brat po teškom disanju i ispljuvavanju krvavih ispljuvaka u velikoj sobi bolnice ’Kruševac’ u tadašnjem Titogradu, a bilo nas je tridesetak takvih grudobolnih [...] i ko zna koga više od tih dečaka nema [...] da makar posvedoče kao što svedoči pisac Igor Marojević, bolno ali i uzvišeno.“
„Budući da u Beču živi tristotinak hiljada ljudi iz bivše Jugoslavije, na svom prvom nastupu za dijasporu imao sam neobičan utisak da sam u nekom slavonskom Nišu“, rekao je Igor Marojević. „S druge strane, kao i uvek u Beču, neminovno mi je bilo strahopoštovanje usled svesti boravka u glavnom gradu.“
O interesovanju prisutne srpske i hrvatske dijaspore za „Majčinu ruku“ svedoči to što su se pitanja publike autoru nizala do iza 21 sat i što je na licu mesta prodato više desetina primeraka romana.
