Markus Jarl: Pisanje me isceljuje

Osim o važnosti književnosti, sa piscem Markusom Jarlom razgovarali smo i o kompleksnosti sestrinskih odnosa, preuzimanju kontrole nad svojim životom, ali o tome kako su se junakinje njegovog novog romana „O jednoj sestri“ suočile s greškama i pronašle mir.

Foto: Kajsa Göransson

Sa pisanjem švedskog pisca Markusa Jarla upoznali smo se preko romana „Plava je bila tvoja boja“, moćne priče o neophodnim priznanjima i goloj istini, o nadi, ponovo otkrivenoj strasti i žestokoj ljubavi. Tada smo shvatili da Markus Jarl, koji svoje radno vreme deli na dva posla – specijalizovanog negovatelja na neonatalnoj klinici i pisca, ima oštro oko za ljude i međuljudske odnose i sposobnost da u svemu nađe toplinu i humor.

Sve to pronalazimo i u njegovom novom romanu „O jednoj sestri“. Reč je o dramatičnoj priči o ljubavi i mržnji, napetoj vezi između sestara i kobnim posledicama tajni. Kao i u romanu „Plava je bila tvoja boja“, i u ovoj knjizi dati su snažni i potresni prikazi emocija koje čitaocu daju nadu da i najdublje rane mogu da zacele. Julija Berjman trči od neonatalnog odeljenja do porođajne sale nekoliko puta dnevno. Alarm u njenom džepu znači da novorođenčetu treba njena pomoć. Možda beba nema puls, možda ne diše. Možda ni jedno ni drugo, ali ona svakako uvek hita u sobu sa bebama. Ali jednog dana će Julija izgubiti dah...

Vaš novi roman „O jednoj sestri“, zadivljujuća priča koja će nas preplaviti osećanjima, otvara nam vrata sale na odeljenju za neonatologiju, gde zatičemo Juliju. Ko je ona i šta na početku o njoj saznajemo? Šta je, od nekada vrcavog, radoznalog i iskričavog, njen pogled ugasilo?

Julija je medicinska sestra na odeljenju neonatologije koja nosi mnogo ličnog tereta. U privatnom životu vodi tešku borbu sa bivšim dečkom, ocem svog deteta. Međutim, posao u bolnici predstavlja njen siguran prostor: tamo se oseća snažno i ima osećaj da drži stvari pod kontrolom. Upravo joj je taj osećaj potreban kako bi smogla snage da se suoči sa izazovima sopstvenog privatnog života.

Njena dve godine starija sestra Liv je potpuno drugačija; kao i da samo ime o tome svedoči: ima supruga i dvoje dece, nastanivši se na ostrvu Ingare, popularnom mestu s obiljem šuma, jezera i živopisnih obala. Kakav su odnos izgradile tokom odrastanja? Zašto je složen?

Njihove razlike gomilale su se tokom dugog vremena. Nekada su bile veoma bliske. Ali nešto se dogodilo, nešto što ih je gurnulo na suprotne strane života. Liv bi volela da može da razgovara sa Julijom. O njenim borbama, o sopstvenim, o bilo čemu. Ali već nekoliko godina nisu zaista uspele da razgovaraju kako treba.

Pred kakvom se teškom odlukom Julija nalazi, ugledavši prizor koji ju je sledio? Kako se njena profesionalna obaveza ukrstila sa privatnom? Zašto mora da ćuti?

Jednog dana, dok Julija juri u porodilište, tamo stoji Henrik, suprug njene sestre Liv. Na stolu leži njegovo novorođenče, rođeno prerano. Ali nije Julijina sestra majka deteta. Šokirana i opterećena istinom tako teškom da je gotovo nepodnošljiva, Julija je prinuđena da se bori sa pitanjem koja sestra želi da bude – medicinska sestra ili mlađa sestra. Ipak, primorana je da ostane nema zbog poverljivosti podataka o pacijentima.

Primećujemo i posledice psihičkog nasilja koje je podnosila godinama, koje kao uzrok imaju izbor pogrešnog partnera. Kao da možemo i čuti pitanja koja sebi postavlja (šta ako je sve ovo samo u mojoj glavi, da li postupam ispravno što želim da napustim ovaj pakao, jesam li kriva za grdnje i ignorisanje, i zaslužujem li da se osećam bolje). Kako zdrav izaći iz tog začaranog kruga?

To je veoma teško pitanje jer je odgovor različit za svaku osobu. Zavisi od mnogih faktora, na primer, da li imate sigurnu mrežu podrške sastavljenu od porodice i prijatelja. Što se Julije u ovoj knjizi tiče, mislim da je ona dostigla svoj maksimum. Osećala je da je vreme da konačno preuzme kontrolu i da više ne bude žrtva – ni za sebe, ni za svog sina.

Julija je junakinja koju Vi ne štedite kroz sve izazove koje je morala da prođe, ali joj dajete i dozu hrabrosti koja ostalim likovima pomalo nedostaje. Ona prekida lanac ćutanja, trpljenja, prihvatanja. Jača je od grešaka svojih roditelja, jer govori kako se oseća, šta želi, a šta ne. Koliko ona, neposredno ili posredno, pomaže i ostalim likovima da se suoče sa sobom, svojim greškama, i nađu mir?

Verujem da, pošto je Julija toliko toga izdržala, više se ne plaši da kaže ono što misli. Bila je primorana da pronađe hrabrost duboko u sebi i da se suoči sa svojim strahovima, a time postaje snažna i neustrašiva. Takođe mislim da je to zasnovano na njenom instinktu kao majke: nije reč samo o njoj. Radi se o njenom sinu. Njena snaga primorala je i ljude oko sebe da preuzmu odgovornost za sopstvene reči i postupke, da se suoče sa borbama i sukobima koji su neophodni da bi zaista pronašli mir i nastavili dalje u životu.

Život uvek nepogrešivo stavi pred nas rešenja, kao prema poslovici „sve će se doznati“. Da li ste tog uverenja da nas uvek stigne ono što zaslužimo?

Verujem u to. Imamo jednu izreku na švedskom: „Ono što je sakriveno u snegu, izaći će na videlo kad se sneg otopi.“ I zaista u to verujem. Stvari se mogu skrivati samo određeno vreme. Na kraju će isplivati i primorati nas da se s njima suočimo. Tajne koje zaista žele da budu skrivene obično ih je najteže zakopati.

Svoje radno vreme delite na dva posla: kao specijalizovani negovatelj na neonatalnoj klinici i kao pisac. Koliko Vam pisanje olakšava i čini podnošljivijim posao u bolnici, u kojoj se svakodnevno susrećete sa teškim slučajevima i, nažalost, smrću? Da li Vas pisanje leči?

Moj posao čini da budem čvrsto na zemlji, baš kao što je Julija u ovoj knjizi. Biti autor je usamljenički posao, pa mi je rad na odeljenju neonatologije važan iz mnogih razloga. Takođe, smatram da pisanje može biti svojevrsna terapija za mene, način da se nosim sa često intenzivnim osećanjima i energijama koje me stalno okružuju, kako u bolnici tako i van nje. Dakle, da, verujem da me pisanje isceljuje.

Koji su književnici uticali na Vaše sazrevanje kao pisca? Koju ste knjigu nedavno pročitali, a smatrate da je odgovorila na sve Vaše čitalačke zahteve?

Astrid Lindgren me je oblikovala kao osobu, ne samo kao čitaoca ili pisca. Ali i Stiven King, jer on nije samo kralj horora, već i kralj opisivanja ljudi svakodnevica i odnosa koje ostvaruju. Poslednja knjiga koju sam pročitao, a koja me je potpuno oduševila, bila je švedska zbirka kratkih priča debitantkinje Elike Lagerluf pod nazivom Den sista kastraten. Zaista je bila neverovatna i pružila mi je izuzetno snažno čitalačko iskustvo.

Autor: Siniša Bošković

Izvor: časopis Bukmarker, br. 62