„Kad se sve sabere, pisao sam je četiri godine u četiri zemlje, a da živim neki normalniji život, pisao bih je četiri meseca u jednoj zemlji, mojoj“, kaže pisac i kolumnista Marko Vidojković za Danas povodom novog romana „Četres prva“, nastavka kultnog „E baš vam hvala“, oba u izdanju Lagune. Kako dodaje, da nije bio relociran iz Srbije, ove knjige verovatno ne bi bilo – a možda ni njenog pisca. Za čitaoce je, kaže, najvažnije samo jedno: da li ih knjiga „vozi“ ili ne.

U novom romanu Vidojković se vraća alternativnoj istoriji i radnju smešta u Drugi svetski rat, gde se kroz lik četničkog poručnika Velislava Dragojevića poigrava istorijskim mitovima i ideološkim podelama koje i danas opterećuju društvo.

„Četres prva“ je najpre bila naslov tvoje kolumne u Danasu, zapravo odlomak iz novog romana. Čitali smo je u danima punim tenzija i podela, kada se činilo kao da istorija ponovo ključa i da bi svakog časa moglo da „pukne“, kao da je opet četres prva. Da li je roman nastao kao beg od takve stvarnosti ili kao njen komentar?

Roman je nastao pre svega kao nastavak bestselera „E baš vam hvala“. On nema veze sa aktuelnom političkom situacijom u zemlji, pre bih rekao da ima sa aktuelnim regionalnim i globalnim trendovima povampirenja fašizma i nemogućnosti za obračun sa njim. Opet, to je slučajnost, jer kad mi je ideja pala na pamet pre dobrih sedam godina, tada je to samo izgledalo kao najbolji mogući recept za nastavak jedne tako uspešne knjige. Potrudio sam se da u ovaj roman ne uvozim frustracije iz svakodnevnog života, kao što sam to radio u romanima „E baš vam hvala“ i „Đubre“, te zbirci priča „Kovid 19+“. „Četres prva“ je podređena samo tome da bude dostojan nastavak prvog romana, uzbudljiva i duhovita priča u kojoj će čitaoci uživati. Kad kažem čitaoci, mislim pre svega na čitaoce prvog dela. „Četres prva“ može da se čita i samostalno, ali će samo oni koji su čitali „E baš vam hvala“ imati kompletan doživljaj.

Oba nastavka „E baš vam hvala“ povezuje SFRJ iz paralelnog univerzuma, ali u ovom je radnja smeštena u Drugi svetski rat. Zašto ti je baš taj istorijski period pogodan prostor za ovu vrstu književne igre?

Drugi svetski rat je nešto sa čime sam odrastao. Kroz celo detinjstvo pratili su me herojski poduhvati i stradanja jugoslovenskih partizana, oslikani kroz školske udžbenike, knjige, filmove, pa čak i stripove. Indoktrinacija Drugim svetskim ratom bila je ogromna, a predstava o njemu izvitoperena. To je bila komunistička istorija, dakle u dobroj meri neobjektivna. Mi smo se na to, kao osnovci osamdesetih, ložili. Voleli smo „Otpisane“, „Boška Buhu“ i „Partizansku eskadrilu“. Sva ta ostvarenja pravljena su za komunističko usmeravanje novih generacija, iako su „Partizanska eskadrila“ i „Otpisani“ potpuna fikcija. Vodio sam se upravo time. Ako je Jugoslavija mogla svojoj deci da nudi potpunu partizansku fikciju, mogu i ja, istoj toj deci, koja odavno više nisu deca. Oba romana „E baš vam hvala“ namenjena su generacijama koje pamte SFRJ i njene tekovine. Nisam uopšte razmišljao o mlađim čitaocima ovih knjiga, čudim se da ih uopšte ima.

U romanu su i partizani i četnici, oko čije se uloge u Drugom svetskom ratu i danas vode žestoke rasprave. Da li se tvoj pogled na njih menjao kroz vreme?

Kad sam bio mali, četnici su bili apsolutni negativci, identični ustašama. Bradati koljači dece. Jedan školski drug je, kada smo crtali vojnika na straži, nacrtao vojnika sa bradom. Bili smo drugi razred osnovne. Učiteljica ga je izgrdila, dobro se sećam, rekla je „Kakav ti je ovo četnik?“ Njegov deda je, ispostavilo se kasnije, bio četnik. Ne koljač dece, nego normalan deda, poput naših deda partizana. Učiteljica je bila učesnica NOB. Drugi svetski rat je od kraja četrdeset prve, pa sve do konačne pobede nad fašizmom, u Jugoslaviji bio pre svega građanski rat, između Jugoslovenske vojske u otadžbini, koja je branila stari poredak i čekala da se saveznici iskrcaju na Jadran i Narodnooslobodilačke vojske, koja je, pored borbe protiv okupatora, vodila komunističku revoluciju. Četnici su, stoga, bili posle rata prikazivani gorim nego što jesu, ali se krajem osamdesetih desio potpuni obrt i četnike je velikosrpska propaganda počela da prikazuje mnogo boljim nego što jesu. I danas ima psihopata koji se upiru da dokažu kako su četnici bili jedini pokret otpora u Jugoslaviji. Na taj način, oni škode JVuO i njenim časnim pripadnicima. Bilo je tu puno boraca koji su poslušali kralja i 1944. se priključili Narodnooslobodilačkoj vojsci. Usudiću se da kažem da danas na četnike gledam objektivno, kao i na partizane. Nikoga ne idealizujem, oba pokreta posmatram u odnosu na to koliko su uradili za pobedu nad fašizmom, ali i u odnosu na ratne zločine koje su činili.

Iako u knjizi figuriraju velike istorijske ličnosti – Tito, Draža, Staljin, Koča Popović – priču vodi „mali čovek“ Velislav Velja Dragojević, „četnički poručnik sa dobrim namerama i zlom srećom“ koji postaje komunistički komesar. Zašto ti je bilo važno da kroz njegovu perspektivu ispričaš ovu priču?

Pre svega, zabavno je biti četnik i svedočiti situaciji u kojoj partizani iz budućnosti ulaze u NOB i nemilosrdno gaze okupatora i njegove saradnike. To je preko potrebna ironija sudbine da bi roman imao onu dozu duhovitosti, koja je prepoznatljiva za moje knjige. Sve ono što se u knjizi dešava, najbolje se upija kroz Veljine oči. Osim toga, ovakvim glavnim likom, dobroćudnim patriotom koji mrzi okupatora, ali je na pogrešnoj strani revolucionarne istorije, hteo sam da rehabilitujem sve te obične ljude, koji su otišli u četnike, smatrajući da će se tamo boriti protiv okupatora. Lik poručnika Velislava Dragojevića moj je skromni doprinos pomirenju partizana i četnika, koje se nikada neće dogoditi. Uz to, način na koji razmišlja, pripoveda i govori, namerna je parodija na omiljeni roman Srba osamdesetih „Knjigu o Milutinu“.

U „Četres prvoj“ istoriju izvrćeš naglavačke i parodiraš neke epizode iz Drugog svetskog rata. Da li takvo poigravanje pomaže da se relaksira naš odnos prema istoriji i mitovima koji je prate?

Ne bih rekao. Srbi su čvrsti okrenuti jedni protiv drugih na mnogim temama, pa i na toj. Moje poigravanje Drugim svetskim ratom pre svega pomaže čitaocu da se što bolje provede čitajući knjigu. Kada već imamo komuniste koji iz budućnosti dolaze u četrdeset prvu, onda su mogućnosti poigravanja bezbrojne i maksimalno sam ih iskoristio. Jedan od uzora za ovu knjigu mi je, jasno, bilo Tarantinovo remek-delo „Inglorious Basterds“. „Četres prva“ je omaž takvom prekrojavanju istorije, na jugoslovenski, odnosno moj način. U njoj se dešava ono o čemu nismo mogli ni da sanjamo. To je poenta celog „E baš vam hvala“ univerzuma. Makar u naučnoj fantastici granice ne postoje, često ni naučne. Drugi svetski rat je bio sve što moja knjiga nije, osim ratnih zločina. Njih ima pregršt na oba mesta.

Kako si doživljavao proces pisanja ovog romana – kao lično preispitivanje ili pre svega kao avanturu?

Bio je to umetnički zadatak koji sam samom sebi postavio i ispunjavanje ugovora koji sam potpisao sa izdavačem pre nego što ću biti relociran iz zemlje. U uslovima života poslednjih godina, pisanje „Četres prve“ je često bilo agonija. Počeo sam da pišem roman, a onda sam bio prinuđen da idem iz zemlje. Onda sam promenio jednu zemlju, pa drugu. U toj drugoj, skoro godinu dana kasnije, u leto 2023, nastavio sam da pišem knjigu, pa sam se privremeno vratio u Srbiju, u kojoj jedva da sam napisao dve glave za šest meseci. Onda sam ponovo relociran i nisam napisao ni red, do leta, 2025. Bio sam ubeđen da tu knjigu neću ni dovršiti. Svi su znali koliko se mučim, izdavač je rekao da ne moram nužno tu knjigu da pišem ako sam se zaglavio, a onda sam jednog jutra, u avgustu, 2025, nastavio sa pisanjem. Ne znam šta se desilo da do toga dođe. Bio je to naizgled dan kao i svaki drugi. Da li su pomogli antidepresivi ili relokacija, ko zna. Ideja mi se jako dopadala, nisam želeo da odustanem. Pisao sam tako svaki dan od avgusta do polovine oktobra i knjiga je bila gotova. Kad se sve sabere, pisao sam je četiri godine u četiri zemlje, a da živim neki normalniji život, pisao bih je četiri meseca u jednoj zemlji, mojoj. Jedno je sigurno, da nisam bio relociran, ove knjige ne bi bilo, a vrlo moguće ni njenog pisca. Za čitaoce ništa od ovoga nije bitno. Njima bi trebalo da bude bitno samo to da li ih knjiga vozi ili ne.

U romanu se pojavljuju i partizani iz budućnosti. Skokovima u futur sklon je i predsednik Aleksandar Vučić – da li te je možda on inspirisao u tom kontekstu? Ako već „skočimo“ u 2035. godinu, kako tada izgleda kultura u Srbiji i gde si ti u toj slici – umetnički i profesionalno?

Dovoljno je što su on i njegova banda bili inspiracija za moje prethodne četiri knjige. Ni toliko nisu zaslužili, ali imajući u vidu da ovako ogavna vlast traje ovoliko dugo, nužnost je pisati o tome. U ovoj knjizi ne. U sledećoj verovatno opet da. Kad je reč o vizijama, biće dovoljno da u 2035. i dalje pišem. Nije bitno gde, to sam naučio već sad. Već tri godine Srbiji pripadam više virtuelno nego realno. Podkaste vodim iz telefizora, to je sada toliko normalizovano, da gledaoci DLZ kažu da ne znaju hoće li se navići na mene u studiju, ako se jednom tamo vratim. Da bih se vratio u Srbiju, da bih bio živ, funkcionalan i normalan, ne samo ja, nego svi mi, potrebno je da ova vlast padne što pre. Oni su nam isisali poslednju kap života i veliko je pitanje šta će od Srbije ostati kada se to čudovište konačno odstrani. Bićemo slobodni, ako ništa drugo. Baš zbog toga, čak i u slučaju da sve ide najbržim mogućim tokom, nema puno prostora za optimizam.

Šta bi moralo da se dogodi do tada da kultura u Srbiji preživi i razvija se?

To je na umetnicima. Ako pisac očekuje pomoć od ove države, bolje bi mu bilo da se bavi nečim drugim. Meni su promocije u državnim institucijama zabranjene još od 2013. Dok sam bio u zemlji, promovisao sam knjige po kafanama, sad, kad nisam u zemlji, imam retke onlajn promocije. Kad neko poželi da prevede moju knjigu na strani jezik, ministarstvo ga uvek odbije za finansijsku podršku. Kad napišem knjigu, u medijima me nema, jer medija nema, osim ovih nekoliko naših. Pisci koji imaju sve ono što ja nemam spadaju u politički poželjne pisce, a biti politički poželjan ovakvim kriminalcima je autogol za umetnika. Piscima je makar lako. Oni treba da pišu. Ne moraju čak ni da objavljuju sve što napišu, neka im stoji u fioci za neka normalnija vremena. Filmadžijama je daleko teže, oni ipak moraju da računaju na novac od države, a tog novca za one koji nisu deo mafije, nema. Muzičarima je možda najgore. Oni žive od koncerata, a koncerata ima samo na državnim festivalima. A život je jedan i prolazi brzo. Broj koncerata jednog muzičkog umetnika je ograničen i zato danas gotovo da nemamo angažovane muzike i muzičara.

Kako se oseća pisac koji ne može da uzme u ruke svoju knjigu kada izađe iz štampe?

Da mi je ovo prvi roman, verovatno bih izludeo. Ovako, biće mi u rukama pre ili kasnije. Neko će doneti knjigu iz Srbije, ili će mi izdavač poslati nekoliko primeraka poštom. Mnogo bitnije od toga da li ja imam knjigu u rukama je to da čitaoci bez muke mogu da je imaju u rukama.

Ova pitanja stižu do tebe neposredno pred 12. mart. Dve decenije kasnije, šta taj datum danas za tebe znači – lično i politički?

Više puta sam ponavljao da je taj datum bio pucanj u sve nas, a kad se takav pucanj desi, onda smo mrtvi. Nekoliko godina po streljanju Zorana Đinđića zavaravali smo sebe da možda ipak nije sve tako crno, da će budućnost ipak biti demokratska i evropska, ali onda je došla 2012. gde nas je sačekala kolektivna karma, ne samo za dvanaesti mart već za sve ono sa čime se nismo suočili od kraja osamdesetih do danas. Ta karma i dalje traje, a pošto nismo gotovo ništa uradili na tome da je ispravimo, ne vidim kako u budućnosti može da nam bude bolje. Mi živimo život posle smrti jednog naroda i države.

Kako bi voleo da čitaoci reaguju na roman „Četres prva“?

Voleo bih da požele treći nastavak, jer ideju za tu knjigu već imam.

Autor: Aleksandra Ćuk

Izvor: danas.rs

Foto: Nebojša Babić