U nekom boljem svetu, 2016. godine bi se obeležila osamdesetogodišnjica objavljivanja briljantnog romana „Majstor i Margarita“ Mihaila Bulgakova. Rad na poslednjim ispravkama ruski pisac je završio neposredno pred kraj svog kratkog života. U tadašnjem Sovjetskom Savezu, koji je upravo izlazio iz jedne od najnasilnijih decenija u svojoj istoriji, sudbina intelektualaca sličnih Bulgakovu bila je toliko nesigurna da bi se moglo smatrati pravim čudom to što je njegova smrt 1940. godine nastupila prirodnim putem. Završivši knjigu, on je na samrtničkoj postelji supruzi navodno uputio sledeće reči: „Sada je stavi u plakar, ispod posteljine.“ Jelena Bulgakova nije čak ni pokušala da je odnese izdavaču. Cenzurisana verzija ugledala je svetlo dana tek 1966.

Radnja romana obuhvata nekoliko prolećnih dana u Moskvi tridesetih godina prošlog veka. U posetu prestonici stiže đavo lično, praćen šarolikom svitom u kojoj je i jedan ogromni mačak, ljubitelj votke i oružja. Predstavljajući se kao Voland, „inostrani umetnik“ i specijalista za crnu magiju, đavo kroz niz seansi u Varijeteu raskrinkava pohlepu i servilnost pripadnika novog, socijalističkog društva. Ali to je tek zagrevanje. Voland je u gradu zbog Margarite, žene koja je iz nesrećnog braka pobegla u naručje Majstoru, autora romana o suđenju Hristu pred Pontijem Pilatom. (Poglavlja Majstorovog romana sastavni su deo Bulgakovljeve knjige.) Pošto nije naišao na razumevanje izdavača, Majstor je spalio veći deo rukopisa i dobrovoljno otišao u psihijatrijsku bolnicu. Na Volandov poziv, Margarita – bukvalno – prolazi kroz pakao u potrazi za voljenim.

Ali sve ovo vam ne govori ništa. „Majstor i Margarita“ je jedan od onih romana koji, čak i u prevodu, ostavljaju utisak da nijedna njihova reč nije mogla biti napisana drugačije. Do sada sam ga pročitao šest puta, u tri različita prevoda i originalu, a njegova zagonetnost se posle svakog čitanja samo produbljuje. Podseća me na novčanice od deset rubalja kojima Voland zasipa publiku u Varijeteu, a koje se sledećeg dana pretvaraju u nalepnice za flaše. Pokušate li da ga uhvatite za glavu, shvatićete da ga niste uhvatili ni za rep.

Budući da je većina njegovih pozorišnih komada bila zabranjena, Bulgakov je slobodu potražio između korica ove knjige. Sa njenih stranica isijava tvrdoglava indiferentnost prema svakoj dogmi – istorijskoj, verskoj, političkoj ili umetničkoj. Bulgakovljev ovozemaljski Hristos ignoriše mitologiju jevanđeljâ i sovjetskog ateizma, a isto čini i satana, koji je u ovom slučaju velikodušan i dostojanstven, nikako ljubomoran i zao. Priča o Pilatu takođe eskivira pravila: ona migrira od jednog pripovedača do drugog, transformiše se iz besede u roman unutar romana i snoviđenje. Malo je romana kojima je kao ovom pošlo za rukom da na smeo i duhovit način ugrade fantastične elemente u suvi realizam i apsurd u zdrav razum.

Postoji li uopšte neki stil koji bi više priličio svetu u kome se raj odjednom pretvorio u pakao? Koja bi se to đavolja rabota mogla uporediti sa istrebljenjem miliona duša uz blagoslov staljinističkog režima? Namera romana bila je da ukaže na to da na mestima nalik Sovjetskom Savezu pravda i sile mraka idu ruku pod ruku, i da je jedino moguće jevanđelje – Jevanđelje po Đavolu.

Bulgakovljev talenat je u početku predstavljao efikasan štit za njegovu političku nepodobnost. Ovaj pisac bio je slika i prilika onoga što su boljševici po svaku cenu želeli da ućutkaju – široko obrazovanog ruskog intelektualca, zabrinutog za sudbinu nacije, konzervativnog ali ne i reakcionarnog, liberalnog ali ne i revolucionarnog, zaljubljenog u Rusiju ali otvorenog Evropi i, iznad svega, izrazitog humaniste. I sam Staljin bio je njegov obožavalac – jedan od Bugakovljevih komada gledao je čak 15 puta. Kada je dotakao dno i spalio ranu verziju „Margarite“, Bulgakov se pismom obratio direktno Staljinu sa molbom da mu se dozvoli da emigrira ako ga njegova zemlja ne želi.

Nije bio u stanju da se pokori, čak i kada je to pokušavao. Nije verovao da bi jedan ruski pisac mogao da funkcioniše izvan otadžbine i iz iskreno se trudio da napiše komad koji bi prenosio „ispravnu“ poruku. (To mu je zamalo uspelo sa komadom posvećenim Staljinovom političkom usponu, koji je diktator lično zabranio.) Imao je neverovatnu sreću da iz nekog razloga bude pošteđen progona, ali njegova dela nisu pronalazila put do publike. „Kada mi zabranite da pišem, kao da ste me živog sahranili“, pisao je Staljinu.

Roman „Majstor i Margarita“ postigao je mnogo toga, ali njegovo verovatno najveće dostignuće je to što uspeva da sačuva veru u ljubav i umetnost u trenucima neizrecivog poniženja i okrutnosti. U mom domu stoji na polici uz naslove rezervisane za najteže dane. Tokom prethodnog stoleća pokazalo se da je njegov autor, iako sigurno ne svojom voljom, predvideo brojne nemile pojave koje su zadesile čovečanstvo. Nadajmo se da će se njegove političke poruke u 21. veku pokazati izlišnim, a da će kao vrhunsko delo svetske književnosti živeti večno.

Autor: Boris Fišman
Izvor: nytimes.com
Prevod: Jelena Tanasković