Lusinda Rajli govori o pisanju, motivaciji i istoriji

Lusinda Rajli je dobro poznata našoj publici. Dok čekamo sledeći nastavak u serijalu „Sedam sestara“ i njen samostalni roman koji će se uskoro pojaviti u prevodu na srpski jezik, pronašli smo ovaj intervju u kojem Lusinda govori o procesu pisanja. Sigurni smo da će ova tema zanimati sve ljubitelje njenih tema i junaka.

Zbog čega ste postali pisac? Da li ste oduvek želeli time da se bavite?

Počela sam da radim kao glumica, ali u dvadeset drugoj godini sam obolela od glandularne groznice. S obzirom na to da nisam mogla da radim, napisala sam prvi roman i uspela da dobijem ugovor na tri knjige. Napisala sam još sedam romana pod imenom „Lusinda Edmonds“ i dobro su prošli. Zatim sam postala majka i napravila pauzu od šest godina. Kada je moje najmlađe dete krenulo u školu, ponovo sam osetila potrebu za pisanjem i nastala je „Kuća orhideja“. Kada sam je završila, poslala sam je agentu, ali pod imenom „Lusinda Rajli“ jer sam želela da roman posmatraju kao delo potpuno nepoznate autorke. I evo, sada proslavljam prodaju od preko 15 miliona primeraka mojih romana širom sveta koji su prevedeni na više od 30 jezika. Pisanje je moja fascinacija još od detinjstva.

Kada i kako ste počeli sa pisanjem?

Kao dete sam neprestano izmišljala priče u glavi, a tokom školskih dana sam izmislila svet u kojem sam bila princeza i nosila sam balske haljine svoje majke. Znam da zvuči tragično, ali je to za mene bio prirodan put ka karijeri glumice, a kasnije i autorke. Romane pišem intuitivno. Umesto da sedim za radnim stolom, prvu verziju govorim u diktafon.

Kako ste otkrili ovaj način rada i koje su njegove prednosti?

Nakon pisanja prvih romana, zadobila sam ozbiljnu povredu „ponovljenog naprezanja“ zbog koje kucanje više nije bilo moguće, i nisam mogla ništa drugo nego da se naviknem na korišćenje diktafona. Iako je u početku bilo teško, sada me oduševljava jer sam „pokretna“ i mogu da radim dok hodam, napolju ili po kući (zavisno od vremena!), a s obzirom na to da sam nekada trenirala ples i ne mogu dugo da sedim, najbolje ideje mi se javljaju dok se krećem. Takođe, prednost je i to što mogu da glumim sve likove.

Šta Vas najviše pokreće prilikom pisanja?

Teško je to opisati, ali pokušaću! Najčešća polazna motivacija se javlja kada pronađem određenu lokaciju koja me zanima i želim da saznam više o njoj. Čim me pogodi taj prvi talas inspiracije, likovi i priča se veoma brzo sklope u mojoj mašti. Pretpostavljam da je motivacija koja se krije iza svih mojih romana to da pokažem koliko nam razumevanje prošlosti i opraštanje može pomoći da živimo srećno u sadašnjosti i radujemo se budućnosti.

Imate li neki poseban ritual dok pišete?

Da. Na primer, posebno mesto gde želim da stvaram, omiljene pesme koje ću slušati... Najčešće kada znam priču i završim istraživanje, odlazim u zemlju o kojoj ću pisati i iznajmim stan, ili odsednem u hotelu, i upijam atmosferu dok pišem prvu verziju. Takođe, dok pišem, imam veoma strog raspored pića – engleski čaj za doručak, kafa u 11 i crveno vino iz Provanse tokom ručka.

Šta Vas je usmerilo ka istorijskim romanima?

Oduvek me je privlačila prošlost. Najviše sam i čitala istorijske romane. Omiljeni period su mi dvadesete i tridesete godine prošlog veka i predivni autori poput F. Skota Ficdžeralda i Ivlina Voa koji su toliko upečatljivo pisali o tom periodu. Svi moji romani su zato ispričani iz dvostruke perspektive  – snažna priča iz prošlosti i opraštanje, prihvatanje i razumevanje kako bismo živeli srećno danas i radovali se budućnosti.

Šta je ono najbolje u životu pisca?

To što apsolutno volim ono što radim. Neprestano radim i uživam u prenošenju priča iz glave na papir, a potom i kad te priče počnu da se objavljuju širom sveta – čak i da se obogatim, i dalje ću pisati. Novac me nikada nije pokretao i verujem da on nikada nije bio motiv kod najuspešnijih ljudi. Takođe, zbog posla sam mnogo putovala i to na mesta na koja sigurno nikada ne bih otišla da nije pisanja. Neka od tih putovanja su mi dala inspiraciju za buduće knjige i uvela u moj život nove prijatelje. Ne bih se snašla u kancelariji, za stolom i ograničenim radnim satima. Volim da se krećem i radim tamo gde mi najviše odgovara. Trudim se da pišem izjutra i predveče, i tokom vikenda, a zbog svega toga moram biti stroga prema sebi, ali bar sam sama sebi gazda.

Izvor: lucindariley.co.uk

Prevod: Dragan Matković