Kult kafe i cigareta u književnosti i na filmu
Za umetnike i književnike, kafai cigarete su već veoma dugo sastavni deo kreativnih rituala, i to ne samo kao sredstva koja će unaprediti njihov stvaralački proces, već i kao sveprisutni običaji, koji su im verovatno pomagali da dospeju u specifično stanje svesti (i duše) koje će probuditi iskru proviđenja i otvoriti njihove umove. Ova tamna tekućina i duvan su već dugo droge par exellence koje koristim kada su mi potrebne sveže ideje, pored toga što mi i sam ritual pripremanja kafe, kao i mnogima, pomaže da se probudi kreativnost.
Navešću vam neke od svetskih velikana čija su jutra počinjala duplim dozama kofeina i nikotina.
Volter de la Mer je govorio da „mora da puši dok piše“, a Stiven Špender je izjavio da je kafanjegov porok, osim što mnogo puši, ali gotovo isključivo dok piše.
Truman Kapote je pušio i pio kafu i to nije bio samo jutarnji ritual, zanimljiv je bio način na koji je to radio: ležeći. Ova kombinacija navika je do te mere bila povezana sa njegovim stvaralačkim procesom da vremenom uopšte nije bio u stanju da „misli“ osim ako nije kulirao u horizontali.
Kurt Vonegat je počeo da puši kada je imao samo 12 godina i držao se te navike sve do svoje smrti u 84. godini. Napisao je ukupno 14 romana i svaki od njih je pravo remek-delo. Više puta je govorio o tome da pušenje i kafa ubrzavaju njegov stvaralački proces i čine da se sinapse u njegovom mozgu brže pale – ukoliko ste čitali nešto od onoga što je pisao sigurno ćete mu poverovati.
Betovenov doručak bila je kafa (Amin!). Svaku šolju kafe koju je popio pripremao je sam, sa velikom pažnjom – čak je i prebrojavao 60 zrna koliko je smatrao da je neophodno za njegovu jutarnju kafu.
Kjerkegor je, opet, imao zanimljiv običaj da uzme kesu sa šećerom i sipa ga u šoljicu dok ne počne da se preliva preko ivice. Zatim bi preko toga sipao neverovatno jaku, crnu kafu, koja bi postepeno rastopila ovu šećernu piramidu. A onda bi ispio ovu blatnjavu tečnost, jer to zaista nije ličilo ni na šta drugo osim na šoljicu blata. I konačno, tu je Balzak koji je samo pio nenormalne količine kafe – 50 šoljica dnevno! Da, pedeset.
Bilo je još mnogo umetnika koji su pušili i/ili pili kafu dok su stvarali. Među njima su i: Prust, Glen Guld, Frensis Bejkon, Žan-Pol Sartr, Gustav Maler, Endi Vorhol, Adel, Dejvid Bouvi, Kurt Kobejn, Pablo Pikaso.
Ovim ne želim da kažem da je svaka šoljica kafekoju je Balzak popio podstakla njegovu kreativnost, ili da je svaki dim koji je Pablo Pikaso povukao doprineo da „Gernika“ bude to što jeste. Ovim samo želim da kažem su istoriju stvarali veliki umovi čija je veličina i kreativnost često zavisila od hiljadu i jednog autodestruktivnog rituala i različitih krajnje neuobičajenih navika koje su im pomagale da osećaju, da se fokusiraju i da stvaraju.
Autor: Laura Beltran Vilamizar
Izvor: thoughtcatalog.com
Prevod: Maja Horvat
Volter de la Mer je govorio da „mora da puši dok piše“, a Stiven Špender je izjavio da je kafanjegov porok, osim što mnogo puši, ali gotovo isključivo dok piše.
Truman Kapote je pušio i pio kafu i to nije bio samo jutarnji ritual, zanimljiv je bio način na koji je to radio: ležeći. Ova kombinacija navika je do te mere bila povezana sa njegovim stvaralačkim procesom da vremenom uopšte nije bio u stanju da „misli“ osim ako nije kulirao u horizontali.
Kurt Vonegat je počeo da puši kada je imao samo 12 godina i držao se te navike sve do svoje smrti u 84. godini. Napisao je ukupno 14 romana i svaki od njih je pravo remek-delo. Više puta je govorio o tome da pušenje i kafa ubrzavaju njegov stvaralački proces i čine da se sinapse u njegovom mozgu brže pale – ukoliko ste čitali nešto od onoga što je pisao sigurno ćete mu poverovati.
Betovenov doručak bila je kafa (Amin!). Svaku šolju kafe koju je popio pripremao je sam, sa velikom pažnjom – čak je i prebrojavao 60 zrna koliko je smatrao da je neophodno za njegovu jutarnju kafu.
Kjerkegor je, opet, imao zanimljiv običaj da uzme kesu sa šećerom i sipa ga u šoljicu dok ne počne da se preliva preko ivice. Zatim bi preko toga sipao neverovatno jaku, crnu kafu, koja bi postepeno rastopila ovu šećernu piramidu. A onda bi ispio ovu blatnjavu tečnost, jer to zaista nije ličilo ni na šta drugo osim na šoljicu blata. I konačno, tu je Balzak koji je samo pio nenormalne količine kafe – 50 šoljica dnevno! Da, pedeset.
Bilo je još mnogo umetnika koji su pušili i/ili pili kafu dok su stvarali. Među njima su i: Prust, Glen Guld, Frensis Bejkon, Žan-Pol Sartr, Gustav Maler, Endi Vorhol, Adel, Dejvid Bouvi, Kurt Kobejn, Pablo Pikaso.
Ovim ne želim da kažem da je svaka šoljica kafekoju je Balzak popio podstakla njegovu kreativnost, ili da je svaki dim koji je Pablo Pikaso povukao doprineo da „Gernika“ bude to što jeste. Ovim samo želim da kažem su istoriju stvarali veliki umovi čija je veličina i kreativnost često zavisila od hiljadu i jednog autodestruktivnog rituala i različitih krajnje neuobičajenih navika koje su im pomagale da osećaju, da se fokusiraju i da stvaraju.
Autor: Laura Beltran Vilamizar
Izvor: thoughtcatalog.com
Prevod: Maja Horvat
