Kratka književna istorija tri boje

Žuta boja

Oskar Vajld uhapšen je ispred hotela „Kadogan“ u Londonu, u aprilu 1895. godine. Sledećeg dana Vestminster gazeta objavila je naslov: „Hapšenje Oskara Vajlda koji je držao 'žutu knjigu' ispod ruke.“ Vajld je na sudu, nešto više od mesec dana kasnije, zvanično proglašen krivim, ali ga je javnost osudila mnogo pre toga. Koji bi pristojan čovek šetao ulicama s „žutom knjigom“ pod miškom?

Negativno mišljene o takvim knjigama dolazilo je iz Francuske, gde od sredine 19. veka senzacionalistička literatura bila štampana između živopisnih žutih korica. Izdavači su ovo prihvatili kao korisno marketinško sredstvo, a uskoro su se knjige sa žutim koricama mogle jeftino kupiti na svakoj železničkoj stanici. Već 1846. američki a utor Edgar Alan Po s prezirom je pisao o „večnoj beznačajnosti žutih knjižica.“ Za druge ljude, žute stranice su bile simboli mode i estetskih i luksuznih pokreta. Žute knjige prikazuju se na dve slike Vinsenta Van Goga, iz 1880-ih, „Mrtva priroda sa Biblijom“ i, nagomilane na primamljivo razbacanim gomilama na slici „Pariški romani“. Za Van Goga i mnoge druge umetnike i mislioce toga doba, boja je postala simbol vremena i njihovog odbacivanja potisnutih, viktorijanskih vrednosti. U eseju „The Boom in Yellow“ koji je objavio Rišar Le Galijen krajem devedesetih godina 19. veka, u 2.000 reči on pokušava da nas ubedi u ono u šta on veruje. „Ako malo bolje razmislite“, piše on, „nismo ni svesni koliko je važnih i prijatnih stvari u životu žuto“. Baš je bio ubedljiv: poslednja decenija 19. veka kasnije je postala poznata kao „žute devedesete“.

Vinsent Van Gog, „Pariški romani“

Tradicionalisti su bili manje impresionirani. Ovim žutim knjigama kršio se zakon, a avangarda nije ništa uradila kako bi smanjila njihove strahove (za njih je kršenje zakona predstavljao povratak na staro. Pripovedač taman stigne do svoje etičke raskrsnice, ali mu onda prijatelj da knjigu sa žutim koricama, koji mu otvara oči, kako bi uvideo „grehove sveta“, koji ga na kraju korumpiraju i unište. Korumpirani, skandalozni, avangardni stavovi). U Vajldovoj „Slici Dorijana Greja“, objavljenoj 1890. godine, glavni junak nikad ne nestane u toj moralnoj mišijoj rupi.

Žuta knjiga je prvi put objavljena u aprilu 1894. Novinar Holbruk Džekson napisao je da je to „novost koja je postajala sve popularnija: gola, bez sramote…žuta boja je postala jako bitna.“ Nakon hapšenja Oskara Vajlda, rulja je provalila u kancelarije izdavačke kuće u ulici Vigo, verujući da su oni odgovorni za „žutu knjigu“ koja se spominje u Vestminster gazeti. U stvari, Vajld je nosio primerak „Afrodite“ Pjera Luja i nikada nije ni doprineo objavljivanju Žute knjige. Umetnički direktor i ilustrator časopisa, Odri Birdsli je nakon jedne svađe zabranila da se Vajld objavljuje u žutoj knjizi. On je na to rekao da je časopis „dosadan“ i da „uopšte nije žut“.

Vajldovo hapšenje (i osuda zbog žute knjige) nije bio prvi, a ni poslednji slučaj povezivanja boje sa širenjem određenih poruka.

Ljubičasta boja

U „Boji purpura“, romanu Alis Voker, dobitnice Pulicerove nagrade, lik Šug Ejveri u početku deluje kao površna sirena. Kasnije, međutim, ona otkriva nešto neočekivano, zbog čega je ova knjiga i dobila naslov. „Mislim da Boga nervira“, kaže Šug, „kada negde prođeš pored boje purpura i ne primetiš je.“ Za Šug ljubičasta boja predstavlja dokaz Božje slave i velikodušnosti.

Veoma je rasprostranjeno verovanje da je ljubičasta boja posebna i da označava moć. Sada je viđena kao sekundarna boja, uglavljena između osnovnih boja, crvene i plave. Lingvistički je takođe često bila podređena većim kategorijama boja – crvenoj, plavoj ili čak crnoj. Niti je ljubičasta, sama po sebi, deo vidljivog spektra boja (iako purpurna jeste – najkraća spektralna talasna dužina koju ljudi vide).

Ulpijan, rimski pravnik iz trećeg veka, purpur je definisao kao bilo šta što je crveno, osim stvari obojenih bojom koke ili karmina. Plinije stariji napisao je da je najbolja tirijska tkanina bila nijansirana crnom bojom. Čak iako niko nije sasvim siguran kako je izgledala tirijska ljubičasta, ipak, svi izvori se slažu da je to boja moći.

Tako je ljubičasta postala simbol bogatstva, izobilja i vladara. Rođenje u ljubičastom bilo je rođenje u kraljevskom, jer su po vizantijskom običaju kraljevske odaje za porođaj bile ukrašene ljubičastim platnom, kako bi to bila prva stvar koju novorođeni princ vidi. Rimski pesnik Horacije je u svojoj „Umetnosti poezije“ napisanoj 18. veku p. n. e. smislio frazu „ljubičasta proza“: „Tvoje otvaranje pokazuje veliko obećanje, / i još blistave ljubičaste mrlje; kao kad / opisujemo sveti gaj ili Dijanin  oltar.“

Smaragdno zelena boja

Šekspir je napravio vezu između zelene boje i zavisti. Sa „Mletačkim trgovcem“, napisanim krajem 16. veka, dao nam je „zelenooku ljubomoru“; u „Otelu“ (1603), Jago spominje „zelenooko čudovište koje se ruga / Mesu kojim se hrani“.

Pre toga, tokom srednjeg veka, kada je svaki smrtni greh imao odgovarajuću boju, zelena je bila boja pohlepe, a žuta boja zavisti.

Kada je Lajman Frenk Baum 1900. godine napisao čudesnog „Čarobnjaka iz Oza“, koristio je dragoceni kamen kao ime i građevinski materijal za grad do koga pokušavaju da se domognu glavna junakinja i njeni nestašni prijatelji. Smaragdni grad, barem na početku knjige, metafora je za magično ispunjenje snova: privlači likove zato što svi žele nešto od tog grada.

Autor: Kasia Sent Kler

Izvor: lithub.com

Prevod: Lidija Janjić