Kratka istorija minijaturnih knjiga
Svima nam je poznata izreka da se otrov krije u malim bocama. Ali, da li je to slučaj i sa knjigama? Istina je da je teško definisati koncept minijaturne knjige, naročito zbog toga što je različito shvatana u različitim epohama i zemljama. Većina kolekcionara je složna u mišljenju da je minijaturna knjiga ona čija visina, širina i debljina iznose manje od 10 centimetara. Ako pogledamo ove razmere, minijaturne knjige su stare gotovo koliko i samo pismo, od starih tablica sa klinastim pismom do veličanstvenih srednjovekovnih časoslova.
Foto: Leofstan under the Creative Commons Attribution-Share Alike 4.0 International license
Ovaj tip knjiga je nastao i postao popularan prvenstveno iz dva razloga: bile su praktične za čuvanje i lako su se nosile na sa sobom – kao što je slučaj Napoleona, koji je na svoje evropske pohode uvek nosio veliki broj knjiga – kao zbog zadovoljstva u sakupljanju malih predmeta punih lepog sadržaja. Minijaturne knjige su omogućile vernicima sa sa sobom uvek nose svoj molitvenik, učenici su mogli da u malom prostoru naprave čitavu biblioteku, oni koji su širili zabranjena učenja mogli su ih lako sakriti u svom plaštu ili knjizi sa duplim koricama, trgovci su mogli da sa sobom nose i konsultuju uputstva o ceni žitarica, mernim jedinicama, konverziji i vrednosti u stranim valutama pri zaključivanju važnih poslova.
Štaviše, ovo je bio jedan od glavnih razloga zbog kojih su se pojavile prve minijaturne knjige. Prvi primerci tablica malih formata koje sadrže podatke o trgovini i administraciji nastale su u starom Vavilonskom carstvu i Mesopotamiji, a očuvane su i do danas. Jedna od njih je glinena tablica koja datira iz doba sedme godine vladavine Bur Sina, oko 2.325. godine p.n.e, nastala u oblasti Ur (današnji Irak), a čije su dimenzije samo 4 cm x 3.8cm. Sadrži izuzetno korisne informacije u vezi sa ječmom i mekinjama za ovce. Nađena je i vavilonska glinena tablica iz Larse (takođe Irak), iz 2200. godine p.n.e, dimenzija 4.7cm x 3.1cm, koja se takođe koristila u trgovini stokom i namirnicama.
Još jedan lep primer minijature je prvo štampano delo na papiru u svetu. Radi se o vrlo malom pergamentu koji datira iz 770. godine p.n.e. i poznat je pod nazivom molitva D’harani. Napravljen je za japansku caricu Šotoku, sa ciljem da se širi budizam. Carica je naredila da se napravi milion primeraka ovih svitaka sa molitvama i da se razdele širom zemlje. Ovaj zadatak je zahtevao šest godina neprekidnog rada.
Time stižemo i do drugog razloga zbog kojeg su ove knjige postale vredni kolekcionarski komadi: ljupkost njihovog formata. Pre Gutenberga, nije bila retka izrada minijaturnih rukopisa ispunjenih poučnim sadržajem. Ipak, tek kada se dobro razvila tehnika štampanja knjiga, postalo je moguće ispitati do koje mere se može smanjiti njihov format. Već u 16. veku se može naći oko 200 primera: 46 primeraka Biblije, dva Ovidijeva i četiri Danteova dela, a kroz različite primerke koji su štampani kasnije možemo pratiti usavršavanje štamparskih presa i procedura. Štampale su minijaturne knjige pisane gotskim pismom, na starogrčkom, hebrejskom itd.
Još jedan lep primer minijature je prvo štampano delo na papiru u svetu. Radi se o vrlo malom pergamentu koji datira iz 770. godine p.n.e. i poznat je pod nazivom molitva D’harani. Napravljen je za japansku caricu Šotoku, sa ciljem da se širi budizam. Carica je naredila da se napravi milion primeraka ovih svitaka sa molitvama i da se razdele širom zemlje. Ovaj zadatak je zahtevao šest godina neprekidnog rada.
Time stižemo i do drugog razloga zbog kojeg su ove knjige postale vredni kolekcionarski komadi: ljupkost njihovog formata. Pre Gutenberga, nije bila retka izrada minijaturnih rukopisa ispunjenih poučnim sadržajem. Ipak, tek kada se dobro razvila tehnika štampanja knjiga, postalo je moguće ispitati do koje mere se može smanjiti njihov format. Već u 16. veku se može naći oko 200 primera: 46 primeraka Biblije, dva Ovidijeva i četiri Danteova dela, a kroz različite primerke koji su štampani kasnije možemo pratiti usavršavanje štamparskih presa i procedura. Štampale su minijaturne knjige pisane gotskim pismom, na starogrčkom, hebrejskom itd.
Kako se razvijala i unapređivala tehnika štampe i koričenja, tako su ljudi sve više oprobavali svoje umeće i stvarali još manje knjige sa još kompleksnijim i lepšim koricama. Jedan primer je Danteova „Božanstvena komedija“ iz 1878. godine, poznatija kao Dantino. Smatra se da su mnogi radnici bili povređeni pri njenoj izradi: proces pripreme i sečenje tipografskih ploča doveli su do oštećenja vida slovoslagača i gravera, pošto je za štampu samo 30 stranica bilo potrebno mesec dana, a za svaki novi kalup bila su potrebna nova slova. Sedamdesetih godina 19. veka, dva brata iz Padove su uz pomoć brojnih profesionalnih gravera i slovoslagača razvili prefinjenu tipografiju, najsitniju do tada zvanu carattere a occhio di mosca („tipografija oka mušice“) , koja je prvi put upotrebljena za izradu minijature Danteovog dela. Dimenzije ove knjige su 3,1cm X 4,4cm i može se čitati samo uz pomoć lupe.
Broj minijaturnih knjiga se povećao između 18. i 19. veka. Vilijam Pikering je prvi počeo sa masivnom proizvodnjom 1819. godine. Njegova edicija Diamond Classics sadržala je najraznovrsnija popularna dela, osmišljena tako da mogu da stanu u džep. Konkurencija nije dugo zaostajala za ovim trendom i odjednom se pojavilo mnoštvo minijaturnih knjiga. U ovom periodu, neki od najpoznatijih izdavača i štampari bili su Elizabet Njuberi iz Velike Britanije, Ž. B. Furije iz Francuske, a u SAD to su bili Mejn i Fleming iz Bostona, Isaija Tomas iz Vurstera u Masačusetsu i Malon Dej i Semjuel Vud iz Njujorka. Polovinom 19. veka minijaturne knjige postaju sve pristupačnije i sve popularnije, tako da se ovaj period može smatrati svojevrsnim zlatnim vekom, uglavnom zahvaljujući velikim interesovanjem za minijaturne romane i almanahe na tržištu. Pojava litografije, industrijska revolucija i unapređenje želežničkog saobraćaja i pošte imali su ključnu ulogu u olakšavanju proizvodnje i distribucije ovih knjiga.
Štampanje serijala knjiga za decu u ovom formatu takođe se pokazalo unosnim, pošto su bile prave veličine za dečje ruke. Krajem 18. veka, kada su u pitanju naslovi za decu, izdavači su se uglavnom oslanjali na učenja Žan-Žak Rusoa, koji je tvrdio da je osnovni cilj obrazovanja stvaranje čoveka prirodnjaka i zalagao se za učenje prvenstveno prirodnih nauka. Ovo objašnjava činjenicu da se krajem veka povećao broj naslova minijaturnih knjiga posvećenih biologiji, astronomiji, geografiji, etnologiji ili političkoj ekonomiji. Početkom 19. veka se primećuje nagli pad u objavljivanju ovakvih naslova. Sledila se nova teorija nemačkog pedagoga Fridriha Frebela, koji je tvrdio da obrazovanje dece ne sme da zanemari njihovu maštu, što je dovelo do sve većeg broja minijaturnih knjiga bajki i basni. Primeri ovakvik naslova su „Lepe priče za lepu decu“ Bendžamina Oldsa i The Christmas Dream of Little Charles.
Broj minijaturnih knjiga se povećao između 18. i 19. veka. Vilijam Pikering je prvi počeo sa masivnom proizvodnjom 1819. godine. Njegova edicija Diamond Classics sadržala je najraznovrsnija popularna dela, osmišljena tako da mogu da stanu u džep. Konkurencija nije dugo zaostajala za ovim trendom i odjednom se pojavilo mnoštvo minijaturnih knjiga. U ovom periodu, neki od najpoznatijih izdavača i štampari bili su Elizabet Njuberi iz Velike Britanije, Ž. B. Furije iz Francuske, a u SAD to su bili Mejn i Fleming iz Bostona, Isaija Tomas iz Vurstera u Masačusetsu i Malon Dej i Semjuel Vud iz Njujorka. Polovinom 19. veka minijaturne knjige postaju sve pristupačnije i sve popularnije, tako da se ovaj period može smatrati svojevrsnim zlatnim vekom, uglavnom zahvaljujući velikim interesovanjem za minijaturne romane i almanahe na tržištu. Pojava litografije, industrijska revolucija i unapređenje želežničkog saobraćaja i pošte imali su ključnu ulogu u olakšavanju proizvodnje i distribucije ovih knjiga.
Štampanje serijala knjiga za decu u ovom formatu takođe se pokazalo unosnim, pošto su bile prave veličine za dečje ruke. Krajem 18. veka, kada su u pitanju naslovi za decu, izdavači su se uglavnom oslanjali na učenja Žan-Žak Rusoa, koji je tvrdio da je osnovni cilj obrazovanja stvaranje čoveka prirodnjaka i zalagao se za učenje prvenstveno prirodnih nauka. Ovo objašnjava činjenicu da se krajem veka povećao broj naslova minijaturnih knjiga posvećenih biologiji, astronomiji, geografiji, etnologiji ili političkoj ekonomiji. Početkom 19. veka se primećuje nagli pad u objavljivanju ovakvih naslova. Sledila se nova teorija nemačkog pedagoga Fridriha Frebela, koji je tvrdio da obrazovanje dece ne sme da zanemari njihovu maštu, što je dovelo do sve većeg broja minijaturnih knjiga bajki i basni. Primeri ovakvik naslova su „Lepe priče za lepu decu“ Bendžamina Oldsa i The Christmas Dream of Little Charles.
Interesovanje za minijaturne knjige se nastavlja i u 20. veku, a popularne su nove teme, kao i one večno aktuelne kao što je Biblija, Biblija za decu ili Kuran, ali najpopularniji postaju minijaturni putopisi i rečnici. Izdavač Schmidt & Gunther iz Lajpciga objavio je hiljade minijaturnih rečnika na svim evropskim jezicima u okviru svoje edicije „Liliput“. Takođe je osnovao istoimenu biblioteku u kojoj se naročito obraćalo pažnju na nemačke klasike poput Hajnea, Lesinga, Getea ili Šilera, kao i mnogih drugih.
Poslednjih decenija 20. veka nastavilo se sa objavljivanjem najrazličitijih naslova u minijaturnim formatima, od iskakalica za decu, do minijaturnih ukoričenih izdanja o Šerloku Holmsu, antologijā Marka Tvena ili „Umeća ratovanja“, ali i ukrašena i umetnička minijaturna izdanja doživljavaju svoju renesansu. Još od 1870. godine su se minijaturne knjige ukrštale sa umetničkim izdanjima, pa je tako nastala hibridna tvorevina u kojoj su spojeni stihovi i ilustracija. Jedan odličan savremeni primer očuvanja umetnosti ručne izrade knjiga su Piter i Dona Tomas, najpoznatiji tvorci minijaturnih knjiga danas. Ovaj par se od 1970. godine bavi izradom minijaturnih knjiga služeći se tipografskim tehnikama kasnog srednjeg veka, od ručne proizvodnje, do ilustracija i koričenja, stvarajući prava umetnička dela. S druge strane, mali broj današnjih štamparija je spreman da prihvati izazov izrade ovakvih knjiga.
Jedna takva štamparija pripada škotskom izdavaču The Gleniffer Press. Jedan od njihovih prelepih naslova je knjiga Three Blind Mice, izdanje koje je ušlo u Ginisovu knjigu rekorda kao najmanja štampana knjiga na svetu. Međutim, baš kada je delovalo nemoguće napraviti još manje izdanje, jedan izdavač iz Minhena je 1952. godine napravio knjigu dimenzija 5 mm x 5 mm u kojoj je ispisana molitva „Očenaš“ na holandskom, engleskom, francuskom, nemačkom španskom i švedskom. Najmanja reprodukcija štampane knjige na svetu zabelažena u Ginisovoj knjizi rekorda je Teeny Ted from Turnip Town Roberta Čaplina. Ova knjiga je napisana na kristalnim tablicama dimenzija 11x15 mikrona koristeći jonski laser, što znači da se može čitati samo uz pomoć elektronskog mikroskopa. Još manja je „Levša“ Vladimira Aniskina, čije su dimenzije 0.07 mm x 0.09 mm. Ova knjiga je izložena pored poprečnog preseka zrna maka.
Šta čini svet minijaturnih knjiga toliko primamljivim? Možda je to osećaj da možemo držati ceo Šekspirov opus u samo jednoj ruci. Ili možda nije toliko u pitanju sadržaj, koliko izvandredno umeće neophodno da bi se one napravile. Zbog njihove veličine čitalac mora da bude naročito pažljiv – što su manje knjige, utoliko više zahtevaju pažnje i poštovanja.
Izvor: lapiedradesisifo.com
Autor: Alehandro Gamero
Prevod: Sonja Laštro
Foto: Gutenberg Bible in miniature.jpg; autor: Leofstan under the Creative Commons Attribution-Share Alike 4.0 International license
Poslednjih decenija 20. veka nastavilo se sa objavljivanjem najrazličitijih naslova u minijaturnim formatima, od iskakalica za decu, do minijaturnih ukoričenih izdanja o Šerloku Holmsu, antologijā Marka Tvena ili „Umeća ratovanja“, ali i ukrašena i umetnička minijaturna izdanja doživljavaju svoju renesansu. Još od 1870. godine su se minijaturne knjige ukrštale sa umetničkim izdanjima, pa je tako nastala hibridna tvorevina u kojoj su spojeni stihovi i ilustracija. Jedan odličan savremeni primer očuvanja umetnosti ručne izrade knjiga su Piter i Dona Tomas, najpoznatiji tvorci minijaturnih knjiga danas. Ovaj par se od 1970. godine bavi izradom minijaturnih knjiga služeći se tipografskim tehnikama kasnog srednjeg veka, od ručne proizvodnje, do ilustracija i koričenja, stvarajući prava umetnička dela. S druge strane, mali broj današnjih štamparija je spreman da prihvati izazov izrade ovakvih knjiga.
Jedna takva štamparija pripada škotskom izdavaču The Gleniffer Press. Jedan od njihovih prelepih naslova je knjiga Three Blind Mice, izdanje koje je ušlo u Ginisovu knjigu rekorda kao najmanja štampana knjiga na svetu. Međutim, baš kada je delovalo nemoguće napraviti još manje izdanje, jedan izdavač iz Minhena je 1952. godine napravio knjigu dimenzija 5 mm x 5 mm u kojoj je ispisana molitva „Očenaš“ na holandskom, engleskom, francuskom, nemačkom španskom i švedskom. Najmanja reprodukcija štampane knjige na svetu zabelažena u Ginisovoj knjizi rekorda je Teeny Ted from Turnip Town Roberta Čaplina. Ova knjiga je napisana na kristalnim tablicama dimenzija 11x15 mikrona koristeći jonski laser, što znači da se može čitati samo uz pomoć elektronskog mikroskopa. Još manja je „Levša“ Vladimira Aniskina, čije su dimenzije 0.07 mm x 0.09 mm. Ova knjiga je izložena pored poprečnog preseka zrna maka.
Šta čini svet minijaturnih knjiga toliko primamljivim? Možda je to osećaj da možemo držati ceo Šekspirov opus u samo jednoj ruci. Ili možda nije toliko u pitanju sadržaj, koliko izvandredno umeće neophodno da bi se one napravile. Zbog njihove veličine čitalac mora da bude naročito pažljiv – što su manje knjige, utoliko više zahtevaju pažnje i poštovanja.
Izvor: lapiedradesisifo.com
Autor: Alehandro Gamero
Prevod: Sonja Laštro
Foto: Gutenberg Bible in miniature.jpg; autor: Leofstan under the Creative Commons Attribution-Share Alike 4.0 International license
