Smestivši radnju svog romana „Kraljevstvo“ na relativno mali prostor, koji ponekad deluje kao da je omeđen neprekoračivim granicama, norveški pisac Ju Nesbe pokazao je da svaka sredina, svaka porodica, pa i svaki čovek, zapravo jeste jedno kraljevstvo samo za sebe, kraljevstvo koje određuje svoja pravila i živi na osnovu njih, kraljevstvo koja pruža utočište čim se izvan granica ukaže opasnost, kraljevstvo u kome onaj ko želi da bude neprikosnoveni vladar jedino tu i može ostvariti svoje ambicije.

Međutim, kao što su mnoga kraljevstva – bilo da su istorijska, bilo da su mitska – izgrađena na tajnama za koje je ponekad najbolje da ne budu otkrivene, tako se postepeno gradi i kraljevstvo u Nesbeovom romanu, pa jedna tajna povlači drugu, jedan zločin iziskuje nove zločine, jedna naivna prevara vodi u još teže prevare, a neretko žrtva silom prilika postaje zločinac, dok se saučesnik nesvesno pretvara u inicijatora zločina.

Podsećajući i u formalnom smislu na bajku – otuda možda i nije slučajno što je sastavljen od sedam delova – roman „Kraljevstvo“ u svom zapletu zaista prepliće idilične i morbidne bajkovite motive, jer ni u bajkama ne nedostaju ubistva, prevare i intrige, bez kojih nema razrešenja i srećnog kraja.

Utemeljivši priču na svojevrsnom trouglu, koji je najpre porodični, a zatim i ljubavni, Nesbe je kroz likove dvojice braće i jedne žene prikazao najskrivenije tajne ljudske duše, izbacio je na površinu iskonske porive kojih ni sâm čovek ponekad nije svestan, a posebnu je pažnju posvetio specifičnom odnosu koji na jednoj strani redovno dovodi do mimetičkih želja i autodestrukcije koja iz toga neminovno proizilazi.

Na taj način, jedna malobrojna i naizgled obična porodica, kao i njena neposredna okolina, pretvaraju se u univerzalno kraljevstvo kroz koje se ogleda svet izgrađen na lažima od kojih su one odgovarajuće proglašene istinama, ali upravo kad se sagleda u kontekstu takvog sveta, gde niko nije bezgrešan, ovo specifično kraljevstvo postaje oaza i spas za sve opasnosti koje vrebaju spolja i koje u nekadašnju idilu unose nove nemire.

Da li je zločin opravdan ako se time sprečavaju mnogo teži zločini, da li imaju pravo da sude oni koji su i sami počinili strahovite greške, da li je prevarant kriv ako je prevario one koji su mu pomagali samo zato što su mislili da će prevariti njega i iskoristiti njegove ideje – to su samo neka od fatalnih pitanja koja se javljaju tokom čitanja ovog romana a koja će kod svakog čitaoca naići na drugačiji prijem i odgovor.

Nesbeovo „Kraljevstvo“ jedan je od onih romana koji stvara podjednaku napetost kao kada se na ekranu prati uzbudljiv triler, pa će čitalac lako moći da zamisli svaku scenu, svaki dijalog i maltene svaki pokret – i otuda može proisteći pitanje da li će ovaj roman biti ekranizovan, ali i nedoumica da li bi se ekranizacijom više dobilo ili izgubilo.

Čitajući stranicu za stranicom i nestrpljivo iščekujući kakva će biti konačna sudbina braće Roja i Karla, čitalac će i sâm dobiti privilegiju da zamisli ambijent i likove, a tim pre možemo još više pustiti mašti na volju ako nismo mnogo upoznati sa mentalitetom i izgledom planinskih norveških sela, pa će u tom pogledu ovo podjednako biti i naša priča koliko je i piščeva.

Stoga ćemo sigurno poželeti da jednog dana i na ekranu odgledamo misterije koje prate Kozju okuku, ali ćemo istovremeno poželeti i da te scene ipak ostanu samo naša mašta i naš doživljaj Nesbeove mračne bajke, iz koje svako može izvući pouku za sebe i za svoje sopstveno kraljevstvo – a da li će ono biti idilično ili mračno, da li će biti izgrađeno na lepim ili gnusnim tajnama, to opet zavisi od onog ko vlada tim kraljevstvom.

Autor: Dušan Milijić