Ko još mari za književne nagrade?
Ulazak u najuži izbor za dobijanje Bukerove nagrade je izuzetna stvar kada se ima na umu da je ove godine odabrano šest romana u konkurenciji od preko sto hiljada dela objavljenih na engleskom jeziku. Svaki finalista ima osiguranu nagradu od 2500 funti, ali ona deluje izuzetno mala u odnosu na glavnu koja iznosi 50 hiljada. „Nema gubitnika“, kako su istakli predstavnici Bukerove nagrade ove godine: „I pobednik i autori u užem izboru imaju zagarantovane čitaoce širom sveta, kao i izuzetan porast u prodaji knjiga.“ Ali koliko je ova garancija stvarna i trajna? Buker sasvim sigurno jeste uticao na to da se određene knjige nađu u potrošačkim korpama, fizičkim i digitalnim, ali u stvaralaštvu 21. veka, može li zaista da tvrdi da ima toliki uticaj na ono što čitamo, predajemo i izučavamo?
Pre svega, sama nagrada je često na meti kritika. Iako Buker garantuje priznanja koja „nagrađuju izvrsnost“ i „skreću pažnju na ’ozbiljnu’ i ’kvalitetnu’ umetnost“, mnogi smatraju da „sistematski zapostavlja izvrsnost, nagrađuje prosečnost i stvara zatvoren, elitistički forum“. Ova poslednja kritika možda najbolje ističe koliko zapravo uticaj ova nagrada ima na književno tržište. Šta je sa milionima čitalaca koji knjige kupuju na aerodromu pre leta, diskutuju o njima na internet forumima ili ih stavljaju u nastavni plan? Koga je zaista briga za književne nagrade? I šta nam one mogu reći o čitanju, izdavaštvu i kanonu današnjice?
Postoje mnogi razlozi zbog kojih knjiga postaje važna, a merila se često mogu podudarati ili preklapati. Kako bismo obuhvatili ovu složenost, razvili smo metod, zasnovan na jednom istraživanju književnog kanona, koji nam omogućava da pratimo prijem svake knjige u različitim zajednicama. Knjiga koju odbacuju kritičari, ali vole čitaoci bi prema našem modelu trebalo da se nađe blizu ostalih takvih knjiga. To se postiže na osnovu toga što svaka čitalačka zajednica ostavlja određeni trag – u obliku prikaza, citata i u školskom programu – i govori o relativnoj popularnosti ili prestižu određenog naslova.
Kako bismo pronašli uzorke savremenih romana, sastavili smo set od pet različitih listi najvažnijih romana 21. veka gde svaka lista predstavlja različite uglove književnog sveta. Izdavačku industriju predstavlja lista od 100 najcitiranijih komparativnih naslova. Drugu grupu čine najprodavaniji naslovi, dok je treća preuzeta sa Gudridsa gde su čitaoci izabrali 100 najboljih knjiga 21. veka. Kao četvrtu smo uzeli izbor kritičara, dok petu listu čine knjige koje smo sami odabrali: one koje volimo, koje mrzimo ali mislimo da su važne i one o kojima bismo želeli da znamo više. Na našoj listi su se našli izuzetno popularni naslovi poput „Da Vinčijevog koda“, dobitnici velikih nagrada, knjige koje se izučavaju i one koje su zaboravljne negde između (na primer, „Zaboravljene devojčice“). Svi naslovi objavljeni su nakon 2000. godine.
Postoje mnogi razlozi zbog kojih knjiga postaje važna, a merila se često mogu podudarati ili preklapati. Kako bismo obuhvatili ovu složenost, razvili smo metod, zasnovan na jednom istraživanju književnog kanona, koji nam omogućava da pratimo prijem svake knjige u različitim zajednicama. Knjiga koju odbacuju kritičari, ali vole čitaoci bi prema našem modelu trebalo da se nađe blizu ostalih takvih knjiga. To se postiže na osnovu toga što svaka čitalačka zajednica ostavlja određeni trag – u obliku prikaza, citata i u školskom programu – i govori o relativnoj popularnosti ili prestižu određenog naslova.
Kako bismo pronašli uzorke savremenih romana, sastavili smo set od pet različitih listi najvažnijih romana 21. veka gde svaka lista predstavlja različite uglove književnog sveta. Izdavačku industriju predstavlja lista od 100 najcitiranijih komparativnih naslova. Drugu grupu čine najprodavaniji naslovi, dok je treća preuzeta sa Gudridsa gde su čitaoci izabrali 100 najboljih knjiga 21. veka. Kao četvrtu smo uzeli izbor kritičara, dok petu listu čine knjige koje smo sami odabrali: one koje volimo, koje mrzimo ali mislimo da su važne i one o kojima bismo želeli da znamo više. Na našoj listi su se našli izuzetno popularni naslovi poput „Da Vinčijevog koda“, dobitnici velikih nagrada, knjige koje se izučavaju i one koje su zaboravljne negde između (na primer, „Zaboravljene devojčice“). Svi naslovi objavljeni su nakon 2000. godine.
Grafički prikaz predstavlja neku vrstu mape savremenih romana. Na njemu se nalazi svih 439 obuhvaćenih naslova i smešteni su u odnosu na popularnost (X osa prikazuje broj ocena na Gudridsu) i prestiž (Y osa je broj citiranja). Gledano sleva nadesno, knjige su sve popularnije, a odozdo na gore imaju veći prestiž. Na prvi pogled je jasno da se miljenici kritičara (zeleni i narandžasti) i čitalaca (plavi) nalaze u različitim delovima, dok se gusta linija bestselera (crveni) nalazi na samom dnu bez ijednog citata.
Odabrali smo nekoliko primera i izdvojili ih na poseban prikaz kako bismo jasnije prikazali stanje stvari. „Austerlic“ je roman koji je veoma hvaljen u akademskim krugovima iako se ne nalazi na svakoj polici u Americi. U donjem levom delu su knjige koje su na neki način kultne – malo kritičara i čitalaca ih voli, ali su na listama. Pre svega je tu „The Last Samurai“, dok se naspram njega u desnom delu nalazi bestseler „Divergentni“ koji je na listi zahvaljujući izuzetnoj prodaji.
Prestiž i popularnost se sreću u gornjem desnom kvadrantu. Ovo su naslovi koji su često citirani, a imaju i veliku popularnost: poput „Puta“ Kormaka Makartija koji je citiran 239 puta u člancima i ocenjen više od 600 hiljada puta na Gudridsu. Negde na sredini grafika našla se „Soba“ koja, poput „Puta“, govori o roditeljstvu u specifičnim okolnostima, ali nije ostavila toliko značajan trag u akademskim žurnalima i mongrafijama.
Da se vratimo polaznom pitanju: Da li su književne nagrade važne?
Prestiž i popularnost se sreću u gornjem desnom kvadrantu. Ovo su naslovi koji su često citirani, a imaju i veliku popularnost: poput „Puta“ Kormaka Makartija koji je citiran 239 puta u člancima i ocenjen više od 600 hiljada puta na Gudridsu. Negde na sredini grafika našla se „Soba“ koja, poput „Puta“, govori o roditeljstvu u specifičnim okolnostima, ali nije ostavila toliko značajan trag u akademskim žurnalima i mongrafijama.
Da se vratimo polaznom pitanju: Da li su književne nagrade važne?
Koristeći identična merila, grafik iznad pokazuje iste naslove samo su ovog puta obojeni u zavisnosti od toga da li su bili nominovani za neku važniju nagradu (narandžasto je za da, plavo za ne). Odmah se može uočiti da ne postoji značajna razlika u rasporedu 70 finalista određenih nagrada i ostatka naslova, tako da za svaki od njih možemo da pronađemo primer uspeha i neuspeha. Postoje čak i finalisti, pa i dobitnici, nagrada koji imaju minimalan interes kod krtike, ali ih je pročitalo 90 miliona ljudi sa Gudridsa. Deluje da ovakvo stanje zapravo govori u prilog kritičarima koji tvrde da nagrade ne osiguravaju rasprostranjenost, prodaju i trajno čitanje.
Ipak, ako se odmaknemo od pojedničanih slučajeva i šire analiziramo nagrade kao instituciju, primetićemo da su romani koji su se našli u užim izborima imaju veće šanse da budu izučavani, predavani i čitani od onih koji nisu. Knjige bez nagrada imaju prosečno oko 48.500 ocena na Gudridsu i nisu citirane, ali one nominovane prosečno su na oko 56.000 ocena i 17 citata. Knjige koje osvajaju nagrade ocenjene su prosečno 98.500 puta i imaju 23 citata.
Dalje, ako fokus pomerimo sa akademskih žurnala na učionice, primetićemo da se u školskim programima (koji su sakupljeni i obrađeni za jedan projekat) ne nalazi nijedna knjiga koja nije nominovana. One koje jesu su prosečno u 3,5 školskih programa dok pobednici imaju prosek od čak 15.
Ukratko, nagrade su važne. Ali iznenađujuće je koliku razliku pravi sama nominacija. Pojavljivanje u užem izboru Bukerove nagrade izvlači naslov iz mora nepoznatih i prebacuje ga u školske klupe ili na stranice književne kritike – a time mu skače i popularnost. To je prvi korak da se vaš naslov izdvoji u odnosu na 100 hiljada drugih. U ovakvoj klimi savremene književnosti, zapavo je čast kada ste samo nominovani.
Naravno da nagrade poput Bukera ne mogu da preuzmu sve zasluge za uticaj na čitaoce, profesore i istraživače. Postoji i niz drugih faktora koji utiču na sudbinu nekog dela: od izdavača koji biraju i promovišu naslov preko sažetka koji sastavljaju autori do prikaza na koje delo naiđe. Književne nagrade savremenim čitaocima prosejavaju izbor od sto hiljada dela na samo šest. Ova neophodna redukcija je možda najvažnija za profesore savremene književnosti koji na tim listama mogu da pronađu dela koja će potencijalno predavati.
Jedan od najboljih aspekata predavanja i izučavanja savremene književnosti je mogućnost da se doprinese oblikovanju kanona u samoj osnovi. Zbog toga ni ne čudi da mnogi preziru književne nagrade koje ponekad slave pogrešna dela. S druge strane, tamo gde nagrade poput Bukera i Pulicera odrede najbolje, njihova važnost je možda najmanja. Ako kao primer uzmemo najizučavanije delo savremene američke književnosti u poslednjih 70 godina, roman „Voljena“ Toni Morison, videćemo da se pojavljuje u više od 1500 školskih programa i oko 1000 članaka i monografija. U tom pogledu, status romana kao dobitnika Pulicerove nagrade 1988. godine deluje kao sekundarna stvar.
Ali kao što je bilo i u vreme objavljivanja pobednika te godine, tako je i danas: svi znaju da nagrade možda imaju svoje mane, ali su i dalje vredne borbe.
Autori: Aleksander Manšel, Laura B. Mekgrat i Džej Di Porter
Izvor: publicbooks.org
Prevod: Dragan Matković
Ipak, ako se odmaknemo od pojedničanih slučajeva i šire analiziramo nagrade kao instituciju, primetićemo da su romani koji su se našli u užim izborima imaju veće šanse da budu izučavani, predavani i čitani od onih koji nisu. Knjige bez nagrada imaju prosečno oko 48.500 ocena na Gudridsu i nisu citirane, ali one nominovane prosečno su na oko 56.000 ocena i 17 citata. Knjige koje osvajaju nagrade ocenjene su prosečno 98.500 puta i imaju 23 citata.
Dalje, ako fokus pomerimo sa akademskih žurnala na učionice, primetićemo da se u školskim programima (koji su sakupljeni i obrađeni za jedan projekat) ne nalazi nijedna knjiga koja nije nominovana. One koje jesu su prosečno u 3,5 školskih programa dok pobednici imaju prosek od čak 15.
Ukratko, nagrade su važne. Ali iznenađujuće je koliku razliku pravi sama nominacija. Pojavljivanje u užem izboru Bukerove nagrade izvlači naslov iz mora nepoznatih i prebacuje ga u školske klupe ili na stranice književne kritike – a time mu skače i popularnost. To je prvi korak da se vaš naslov izdvoji u odnosu na 100 hiljada drugih. U ovakvoj klimi savremene književnosti, zapavo je čast kada ste samo nominovani.
Naravno da nagrade poput Bukera ne mogu da preuzmu sve zasluge za uticaj na čitaoce, profesore i istraživače. Postoji i niz drugih faktora koji utiču na sudbinu nekog dela: od izdavača koji biraju i promovišu naslov preko sažetka koji sastavljaju autori do prikaza na koje delo naiđe. Književne nagrade savremenim čitaocima prosejavaju izbor od sto hiljada dela na samo šest. Ova neophodna redukcija je možda najvažnija za profesore savremene književnosti koji na tim listama mogu da pronađu dela koja će potencijalno predavati.
Jedan od najboljih aspekata predavanja i izučavanja savremene književnosti je mogućnost da se doprinese oblikovanju kanona u samoj osnovi. Zbog toga ni ne čudi da mnogi preziru književne nagrade koje ponekad slave pogrešna dela. S druge strane, tamo gde nagrade poput Bukera i Pulicera odrede najbolje, njihova važnost je možda najmanja. Ako kao primer uzmemo najizučavanije delo savremene američke književnosti u poslednjih 70 godina, roman „Voljena“ Toni Morison, videćemo da se pojavljuje u više od 1500 školskih programa i oko 1000 članaka i monografija. U tom pogledu, status romana kao dobitnika Pulicerove nagrade 1988. godine deluje kao sekundarna stvar.
Ali kao što je bilo i u vreme objavljivanja pobednika te godine, tako je i danas: svi znaju da nagrade možda imaju svoje mane, ali su i dalje vredne borbe.
Autori: Aleksander Manšel, Laura B. Mekgrat i Džej Di Porter
Izvor: publicbooks.org
Prevod: Dragan Matković
