Književnost kao poslovna strategija – nova biografija Dostojevskog
Reč i misao Fjodora Mihajloviča Dostojevskog su u zemljama nemačkog govornog područja ostavile izvanredno dubok trag. Svaka epoha uspevala je da se – najčešće na izrazito patetičan način – prepozna u njegovom stvaralaštvu i svaka od njih imala je nekog „svog“ Dostojevskog. Hans Georg Gadamer prisećao se kako je dvadesetih godina prošlog veka radne sobe onih koji su držali do svog intelektualnog imidža obavezno krasio jarko crveni komplet sabranih dela ruskog pisca. Nebrojeni biografi uzdizali su Dostojevskog u nebesa kao „duhovnog proroka“ i „genijalnog poznavaoca ljudske duše“. Posle Drugog svetskog rata u prvi plan se probila njegova filozofska misao. Zavladalo je naročito interesovanje za spone koje povezuju zapadnjačku filozofsku tradiciju sa njegovim zahtevnim romanima.
Šta nam preostaje u 21. veku? Iz pera bazelskog slaviste Andreasa Guskija pred čitaoce stiže nova, iscrpno istražena biografija u kojoj autor Dostojevskog locira u kontekstu literarne produkcije epohe u kojoj je živeo i ozbiljno analizira njegov doprinos umetnosti. Guski sa kritičkom blagonaklonošću slika portret čoveka željnog dokazivanja, koji je s pravom verovao u svoj izuzetan književni talenat.
Smišljene provokacije na račun dominantnih moralnih normi i raskid sa stilskim klišeima predstavljali su ključni deo piščeve strategije probijanja u vrh. To je rezultiralo modernim tehnikama pisanja koje su nagovestile Kafku, Kamija i Šniclera. Guski pritom minuciozno rekonstruiše i finansijske nedaće koje su predstavljale konstantu u piščevom životu. Zbog brojnih propalih projekata i neodgovornog raspolaganja novcem, koje je kulminiralo patološkom zavisnošću od kocke, Dostojevski je najveći deo života proveo balansirajući na ivici finansijske propasti.
Pomilovanje u poslednjem trenutku
Guskiju polazi za rukom da u svoju biografiju utka sofisticirane interpretacije nekih od najvažnijih dela ovog pisca ne zapadajući pritom u vulgarni biografizam. On u više navrata ukazuje na to kako Dostojevski svoja drastična životna iskustva unosi u književna dela, smeštajući ih u novi kontekst.
Među njima posebno mesto pripada otkazanom pogubljenju iz 1849. Dostojevski je te godine bio uhapšen zbog članstva u jednom progresivnom političkom pokretu i osuđen na smrt streljanjem. Osuđenici su u poslednjem trenutku pomilovani i poslati u Sibir. Četvrt veka kasnije, on ovom događaju daje posebno mesto u svom romanu „Idiot“, ali se distancira od same scene, pretvarajući je u izveštaj iz druge ruke u izlaganju glavnog junaka.
Guski se uzdržava od unošenja senzacionalističkih detalja u piščevu biografiju. To se, recimo, odnosi na čuvenu Frojdovu hipotezu da je Dostojevski priželjkivao smrt svog oca. Kada su ovoga ubili kmetovi, kod Dostojevskog se, po Frojdovom mišljenju, razvio kompleks krivice i zbog toga je sebe kažnjavao napadima epilepsije. Guski ukazuje na činjenicu da je naučnim istraživanjem utvrđeno da je Dostojevski patio od nasledne epilepsije, čime je Frojdova tvrdnja osporena.
Dobrodošla protivteža
Drugi primer tiče se sumnje da je Dostojevski zlostavljao desetogodišnju devojčicu. Ovaj sramni akt deo je čuvenog Stavroginovog priznanja u romanu „Demoni“. Postoje oni koji smatraju da je sklonost Dostojevskog da u svojim romanima piše o mladim ženskim likovima – poput Lize iz „Zapisa iz podzemlja“, Sonje iz „Zločina i kazne“ ili Neli iz romana „Poniženi i uvređeni“ – dokaz nekakve seksualne izopačenosti. Guski iznosi jasne argumente protiv takvih tumačenja.
Guski nam slavnog pisca uspešno predstavlja iz više različitih uglova: kao autora kapitalnih romana, ali i kao majstora kratke proze; kao ljubavnika koji stremi erotskoj egzaltaciji, ali se pokorava građanskoj instituciji braka; kao preduzetnika koji je, izgubivši se u beskrajnim rekonstrukcijama dugova, tek u pred kraj života uspeo da obezbedi mirnu egzistenciju. U dugoj tradiciji nemačkih, najčešće patosom natopljenih, tumačenja života Fjodora Dostojevskog, biografija koju nam nudi Andreas Guski predstavlja pravo osveženje i dobrodošlu protivtežu.
Autor: Urlih Šmid
Izvor: nzz.ch
Prevod: Jelena Tanasković
