Književni klasici u novom ruhu: „Poštar uvek zvoni dvaput“ Džejmsa M. Kejna
U srpskim knjižarama je odnedavno dostupan, po prvi put na srpskom jeziku, klasik kriminalističkog žanra „Poštar uvek zvoni dvaput“ (Laguna, 2020), kratki i ubitačni roman Džejmsa M. Kejna napisan 30-ih godina prošlog veka. U pitanju je izuzetno značajno i uticajno delo koje treba da pročitaju svi poklonici žanra, ali i oni koji vole Kamijevog „Stranca“ i prozu snažnog autorskog pečata.
„Poštar uvek zvoni dvaput“ je objavljen u SAD davne 1934. izazvavši popriličan skandal zbog (za u to vreme) šokantnih opisa seksa i nasilja. Prvi roman Džejmsa M. Kejna već decenijama slovi za klasik kriminalističkog žanra i jedan od najvažnijih američkih romana svih vremena, a poslužio je, po Kamijevom vlastitom priznanju, kao nadahnuće za roman „Stranac“ (1942) sa kojim deli određene narativne i strukturne osobenosti. Kejn je na nepunih 150 stranica ispričao priču koja će kasnije inspirisati brojne romane i fimove, postaviši uzor koji će kopirati i varirati mnogi (pa i on sam). U samoj srži „Poštara“ je priča o skitnici Frenku Čejmbersu koji zajedno sa svojom ljubavnicom Korom Papadakis kuje plan za ubistvo njenog muža Nika, doborodušnog Grka i vlasnika drumske kafane.
Ispričan u prvom licu, iz perspektive Frenka Čejmbersa, Kejnov kratki roman je podeljen u šesnaest kratkih poglavlja i na veoma ekonomičan način ispreda priču o fatalnom poznanstvu Frenka i Kore. Kejn je vešt pripovedač koji koristi naraciju u prvom licu i dijaloge kako bi nam dočarao klupko strasti i zločina u koje se upetljavaju njegovi junaci. Romantizovanja nema, sve je veoma ogoljeno i sirovo, uključujući i sam stil, što samo podvlači snagu ove sažete kriminalističke priče koja udara poput pesnice. Iako su slični motivi korišćeni mnogo puta nakon toga (pa i pre, kao u, na primer, Zolinoj „Terezi Raken“), „Poštar uvek zvoni dvaput“ ostaje svojevrsni sublimat i kalup tzv. crnog romana (roman noir). Frenk je zanimljiv i ambivalentan lik, sklon ubistvu i nasilju, a njegov odnos sa Korom je kompleksniji nego što se na prvi pogled čini. Ima u njemu dosta strasti i sadomazohizma, mada i nešto istinski mračno i istinski dirljivo što neraskidivo povezuje ovu skitnicu i njegovu „crnu đavolicu“ – kako u životu, tako i u smrti.
Viškova nema, kao ni previše razrade. Roman podseća na malo dopunjen scenario sa povremenim reminiscencijama glavnog junaka – Kejn se pridržava pravila „manje je više“, koje će kasnije Kami primeniti u pomenutom „Strancu“. Radnja se brzo odmotava i izrazito je svedena, predaha gotovo da i nema. Obrisi Amerike tokom ranih tridesetih se naziru (delovi u kome Frenk priča o svojoj skitnji, ili kada Kora otkriva kako se neslavno provela kada je pokušala da postane glumica u Holivudu), mada nema insistiranja na tome i to priči daje vanvremenost zbog koje je i danas aktuelna. Isprva je fokus na ljubavnom trouglu, da bi kasnije bili uvedeni likovi nemilosrdnog okružnog tužioca Saketa, prevrtljivog advokata Keca i njegovog njuškala Kenedija. Pri samom kraju romana Kejn uvodi još jedan ženski lik – Medž Alen, ukrotiteljku velikih mačaka – koji pleni svojom živopisnošću i avanturističkim duhom (žena se izdržava tako što lovi pume u Nikaragvi), mada sve bez preterane razrade. Ipak je ovo roman o Frenku i njegovom odnosu sa Korom. Sve ostalo i svi ostali su u senci toga.
Za Lagunin prevod „Poštara“ na srpski zaslužna je Dijana Radinović, a u izdanju ove izdavačke kuće mogu se pronaći i dela druga dva ključna autora američke škole tvrdog krimića – Dešijela Hemeta („Krvava žetva“, „Malteški soko“) i Rejmonda Čendlera („Veliki san“, „Zbogom, lepojko“). Kejnov roman je više puta adaptiran za veliko platno. Postoje francuska („Poslednje skretanje“, 1939) i italijanska verzija („Opsesija“, 1943), ali su najpoznatije dve holivudske: prva iz 1946. godine i sa Lanom Tarner i Džonom Garfildom u glavnim ulogama, i druga snimjena 1981. u kojoj Frenka i Koru glume Džek Nikolson i Džesika Lang. Zaplet čiju okosnicu čini smrtonosni ljubavni trougao je variran i kod samog Kejna u takođe veoma značajnoj i uticajnoj „Dvostrukoj odšteti“ (1936/43), noveleti koju je prošle na srpskom objavila Dereta.
Autor: Đorđe Bajić
Izvor: citymagazine.rs
„Poštar uvek zvoni dvaput“ je objavljen u SAD davne 1934. izazvavši popriličan skandal zbog (za u to vreme) šokantnih opisa seksa i nasilja. Prvi roman Džejmsa M. Kejna već decenijama slovi za klasik kriminalističkog žanra i jedan od najvažnijih američkih romana svih vremena, a poslužio je, po Kamijevom vlastitom priznanju, kao nadahnuće za roman „Stranac“ (1942) sa kojim deli određene narativne i strukturne osobenosti. Kejn je na nepunih 150 stranica ispričao priču koja će kasnije inspirisati brojne romane i fimove, postaviši uzor koji će kopirati i varirati mnogi (pa i on sam). U samoj srži „Poštara“ je priča o skitnici Frenku Čejmbersu koji zajedno sa svojom ljubavnicom Korom Papadakis kuje plan za ubistvo njenog muža Nika, doborodušnog Grka i vlasnika drumske kafane.
Ispričan u prvom licu, iz perspektive Frenka Čejmbersa, Kejnov kratki roman je podeljen u šesnaest kratkih poglavlja i na veoma ekonomičan način ispreda priču o fatalnom poznanstvu Frenka i Kore. Kejn je vešt pripovedač koji koristi naraciju u prvom licu i dijaloge kako bi nam dočarao klupko strasti i zločina u koje se upetljavaju njegovi junaci. Romantizovanja nema, sve je veoma ogoljeno i sirovo, uključujući i sam stil, što samo podvlači snagu ove sažete kriminalističke priče koja udara poput pesnice. Iako su slični motivi korišćeni mnogo puta nakon toga (pa i pre, kao u, na primer, Zolinoj „Terezi Raken“), „Poštar uvek zvoni dvaput“ ostaje svojevrsni sublimat i kalup tzv. crnog romana (roman noir). Frenk je zanimljiv i ambivalentan lik, sklon ubistvu i nasilju, a njegov odnos sa Korom je kompleksniji nego što se na prvi pogled čini. Ima u njemu dosta strasti i sadomazohizma, mada i nešto istinski mračno i istinski dirljivo što neraskidivo povezuje ovu skitnicu i njegovu „crnu đavolicu“ – kako u životu, tako i u smrti.
Viškova nema, kao ni previše razrade. Roman podseća na malo dopunjen scenario sa povremenim reminiscencijama glavnog junaka – Kejn se pridržava pravila „manje je više“, koje će kasnije Kami primeniti u pomenutom „Strancu“. Radnja se brzo odmotava i izrazito je svedena, predaha gotovo da i nema. Obrisi Amerike tokom ranih tridesetih se naziru (delovi u kome Frenk priča o svojoj skitnji, ili kada Kora otkriva kako se neslavno provela kada je pokušala da postane glumica u Holivudu), mada nema insistiranja na tome i to priči daje vanvremenost zbog koje je i danas aktuelna. Isprva je fokus na ljubavnom trouglu, da bi kasnije bili uvedeni likovi nemilosrdnog okružnog tužioca Saketa, prevrtljivog advokata Keca i njegovog njuškala Kenedija. Pri samom kraju romana Kejn uvodi još jedan ženski lik – Medž Alen, ukrotiteljku velikih mačaka – koji pleni svojom živopisnošću i avanturističkim duhom (žena se izdržava tako što lovi pume u Nikaragvi), mada sve bez preterane razrade. Ipak je ovo roman o Frenku i njegovom odnosu sa Korom. Sve ostalo i svi ostali su u senci toga.
Za Lagunin prevod „Poštara“ na srpski zaslužna je Dijana Radinović, a u izdanju ove izdavačke kuće mogu se pronaći i dela druga dva ključna autora američke škole tvrdog krimića – Dešijela Hemeta („Krvava žetva“, „Malteški soko“) i Rejmonda Čendlera („Veliki san“, „Zbogom, lepojko“). Kejnov roman je više puta adaptiran za veliko platno. Postoje francuska („Poslednje skretanje“, 1939) i italijanska verzija („Opsesija“, 1943), ali su najpoznatije dve holivudske: prva iz 1946. godine i sa Lanom Tarner i Džonom Garfildom u glavnim ulogama, i druga snimjena 1981. u kojoj Frenka i Koru glume Džek Nikolson i Džesika Lang. Zaplet čiju okosnicu čini smrtonosni ljubavni trougao je variran i kod samog Kejna u takođe veoma značajnoj i uticajnoj „Dvostrukoj odšteti“ (1936/43), noveleti koju je prošle na srpskom objavila Dereta.
Autor: Đorđe Bajić
Izvor: citymagazine.rs
