U Caféu knjižare Delfi u SKC-u u sredu, 2. februara, održana je književna tribina posvećena knjizi Siniše Živkovića „Bilo jednom na Dorćolu“ povodom njenog drugog izdanja za samo nekoliko meseci. O knjizi, ali pre svega o fenomenu njenog uspeha s obzirom na to da je autor poznat samo u uskom stručnom krugu, pošto se Živković bavi istorijom svetske i srpske kartografije, govorili su književni kritičar Petar Arbutina i arhitekta Branko Bojović. Kroz priču o Fići koji se posle pola veka priseća Dorćola svoje mladosti, Živković saopštava istoriju ovog dela Beograda između dva svetska rata – kako su njegove ulice izgledale u to doba, kako su se Dorćolci oblačili, šta su jeli, kako su se družili, kako su se pomagali, voleli...
Petar Arbutina je pokušao da odredi u kojoj meri je knjiga roman ili zbirka pripovedaka i ako je već određuje kao „urbanu prozu“ šta se pod tim terminom podrazumeva.
Definišući urbanu prozu kao „duboko osećanje nekog grada koje pisac ume da projektuje u književost“, Arbutina je konstatovao da je to Živkoviću pošlo za rukom i to je onaj elemenat koji čitaocu pruža zadovoljstvo dok čita dorćolske priče o njegovim žiteljima i samome duhu tog dela Beograda.
Prema rečima Arbutine nije teško rekonstruisati izgled nekog mesta, kostime njegovih stanovnika, opisati čime su se bavili, ali osećanja, atmosferu, neki fluid koji to mesto zrači nije lako verbalizovati, a to je ono što se naziva „duhom“ tog mesta u određenom vremenu.
Živković je kao rođeni Dorćolac udahnuo to svoje lično osećanje mesta i jedne epohe koja je prohujala i to neodoljivo privlači čitaoce i to ne samo one „local-patriote“, već sve koji uživaju u toj pomalo nostalgičnoj priči o dorćolskim „žestokim momcima“ u prvoj polovini 20. veka.
„Knjiga donosi prepoznatljivost karaktera koja je univerzalna jer svaka urbana sredina je imala i ima svoje ’kraljeve’ koje je autor uklopio u jednu toplu, pomalo osenčenu sliku jednog od najlepših delova Beograda“, zaključio je Arbutina.
Arhitekta Bojović se ogradio da mu književnost nije struka, osim što je strastveni čitalac i po njegovom mišljenju knjiga predstavlja „fragmente jednog sećanja“, a autor sa lakoćom pitko opisuje sudbine svojih komšija na Dorćolu. Kako je rekao Bojović, to je „uspomenska proza“ sa elementima autobiografskog, pošto kao dugogodišnji autorov prijatelj prepoznaje sličnost između glavnog junaka Fiće i Živkovića. On se, zatim, kao arhitekta, pozabavio Dorćolom kao jednim jasno definisanim prostornim entitetom i mentalitetom njegovih stanovnika koji su pripadali veoma različitim etničkim zajednicama (jevrejska, jermenska, turska, srpska), kao i svim došljacima koje je asimilovala ova sredina.
Autor romana „Bilo jednom na Dorćolu“ Siniša Živković bio je Dorćolac više od 40 godina, ali kako kaže, Dorćol iz njegovog romana „više ne postoji, izgubio je svoju fizionomiju, izgubio je dušu, kao i ceo Beograd koji se stopio“. „Mislim da se stvari mnogo menjaju, a menjaju se nagore.“ Siniša Živković sada je ponosni stanovnik Novog Sada i Limana, na kome živi, a koji mu pruža svu blagodet mirnog života. Odlomke iz knjige „Bilo jednom na Dorćolu“ čitala je mlada glumica Sonja Popivoda, a na kraju je Vanja Gavrovski, moderator tribine, napomenula da nam Siniša Živković svojom knjigom vraća u sećanje Dorćol koji nije „silikonska dolina“.
(Tanjug, Laguna)
Petar Arbutina je pokušao da odredi u kojoj meri je knjiga roman ili zbirka pripovedaka i ako je već određuje kao „urbanu prozu“ šta se pod tim terminom podrazumeva.
Definišući urbanu prozu kao „duboko osećanje nekog grada koje pisac ume da projektuje u književost“, Arbutina je konstatovao da je to Živkoviću pošlo za rukom i to je onaj elemenat koji čitaocu pruža zadovoljstvo dok čita dorćolske priče o njegovim žiteljima i samome duhu tog dela Beograda.
Prema rečima Arbutine nije teško rekonstruisati izgled nekog mesta, kostime njegovih stanovnika, opisati čime su se bavili, ali osećanja, atmosferu, neki fluid koji to mesto zrači nije lako verbalizovati, a to je ono što se naziva „duhom“ tog mesta u određenom vremenu.
Živković je kao rođeni Dorćolac udahnuo to svoje lično osećanje mesta i jedne epohe koja je prohujala i to neodoljivo privlači čitaoce i to ne samo one „local-patriote“, već sve koji uživaju u toj pomalo nostalgičnoj priči o dorćolskim „žestokim momcima“ u prvoj polovini 20. veka.
„Knjiga donosi prepoznatljivost karaktera koja je univerzalna jer svaka urbana sredina je imala i ima svoje ’kraljeve’ koje je autor uklopio u jednu toplu, pomalo osenčenu sliku jednog od najlepših delova Beograda“, zaključio je Arbutina.
Arhitekta Bojović se ogradio da mu književnost nije struka, osim što je strastveni čitalac i po njegovom mišljenju knjiga predstavlja „fragmente jednog sećanja“, a autor sa lakoćom pitko opisuje sudbine svojih komšija na Dorćolu. Kako je rekao Bojović, to je „uspomenska proza“ sa elementima autobiografskog, pošto kao dugogodišnji autorov prijatelj prepoznaje sličnost između glavnog junaka Fiće i Živkovića. On se, zatim, kao arhitekta, pozabavio Dorćolom kao jednim jasno definisanim prostornim entitetom i mentalitetom njegovih stanovnika koji su pripadali veoma različitim etničkim zajednicama (jevrejska, jermenska, turska, srpska), kao i svim došljacima koje je asimilovala ova sredina.
Autor romana „Bilo jednom na Dorćolu“ Siniša Živković bio je Dorćolac više od 40 godina, ali kako kaže, Dorćol iz njegovog romana „više ne postoji, izgubio je svoju fizionomiju, izgubio je dušu, kao i ceo Beograd koji se stopio“. „Mislim da se stvari mnogo menjaju, a menjaju se nagore.“ Siniša Živković sada je ponosni stanovnik Novog Sada i Limana, na kome živi, a koji mu pruža svu blagodet mirnog života. Odlomke iz knjige „Bilo jednom na Dorćolu“ čitala je mlada glumica Sonja Popivoda, a na kraju je Vanja Gavrovski, moderator tribine, napomenula da nam Siniša Živković svojom knjigom vraća u sećanje Dorćol koji nije „silikonska dolina“.
(Tanjug, Laguna)
