Knjiga za one koji veruju u čuda – Lagunin književni klub predstavio roman „Za Polinu“
Tribina o lepoj književnosti u okviru Laguninog književnog kluba desila se 139. put u knjižari Delfi SKC, prvog petka u novembru. Tema razgovora bio je roman „Za Polinu“ nemačkog savremenog autora Takisa Virgera. Grčko ime pisca nema veze sa grčkim korenima već samo sa roditeljskom ljubavlju prema jednom grčkom pevaču.
U razgovoru su učestvovale prevoditeljka Dušica Milojković koja je maestralno prevela roman i čitaocima verno prenela poetiku i stil pisca, i književna kritičarka i novinarka Dragana Kovačević.
Ovo je priča o Hanesu Prageru, talentovanom za muziku, koji je rođen istog dana u istoj bolnici kao i Polina. Ovo je priča o ljubavi koja pobeđuje sve prepreke i muzici koja preobražava na dobro.
Prema rečima prevoditeljke Dušice Milojković, roman „Za Polinu“ je pre svega bajka: „Roman je bajka o ljubavi i o svemu drugom što se u životu obično ne događa, a mi bismo voleli da se dogodi. Da se ponovo vratimo u kuću svog detinjstva, da ponovo doživimo tu atmosferu, čak i ako je kuća prodata i u njoj sada živi neko drugi. Da se ostvare svi oni talenti iz mladosti koje možda nismo uspeli da razvijemo. Ja u principu verujem u bajke. Mislim da je sve moguće, zato što se čuda zaista ponekad događaju. Ovo je knjiga za one koji veruju u čuda, koji veruju u bajke i vole da pročitaju nešto što ih neće uznemiriti, nego će im pružiti osećaj da je sve moguće i da nikada ne treba gubiti nadu.“
Osvrnuvši se na proces prevođenja, Milojković je istakla da joj nije bilo teško da radi na tekstu: „Prevod ne treba da skreće pažnju na sebe, nego da bude neprimetan. Ako ne primećujete prevod, to je dobar prevod.“
Virger je rođen 1985. godine i zanimljivo je da je bio ratni reporter magazina „Špigl“ i izveštavao je sa ratišta u Libiji, Avganistanu i Ukrajini.
„Kada napravite kontrast između onoga čime se bavio i načina na koji je napisao ovaj roman, iznenadite se. Od prve do poslednje stranice ovo je nežan ljubavni roman. Čini se kao da je autor želeo da pobegne od stvarnosti u kojoj je živeo“, istakla je Dragana Kovačević i dodala: „Ovo je, zapravo, teška priča. Priča o sudbinama, razdvojenosti i dečaku koji u ranom detinjstvu gubi majku, za koju je bio veoma vezan. Ima tu mnogo elemenata koji bi mogli da učine da priča bude teška, a ona je ipak ispričana tako lepršavo i lagano, kao ljubavna priča.“
Dragani su posebno bili zanimljivi likovi: „Ženski lik koji mi je posebno zanimljiv jeste Frici, majka glavnog junaka. Ona je svojeglava, samostalna, buntovna, mlada devojka koja rano ostaje trudna i bez razmišljanja odlučuje da zadrži dete, čime menja čitav svoj životni plan. Trebalo je da ode u Minhen da studira pravo, ali se sve to menja. Ona, međutim, uopšte ne doživljava svoju situaciju kao tragediju.“
Od muških likova, pored glavnog junaka Hanesa, tu je i starac Hajnrih, koji živi u napuštenoj i ruiniranoj vili. „On je usamljenik, čovek odvojen od života, koji je svirao klavir i pisao roman, ali ga nikada nije završio. Živi u toj vili i pokušava da pronađe podstanara kako bi podelio troškove, jer nema dovoljno novca. Svi ti likovi, i muški i ženski, dobili su dovoljno prostora. Svakoga smo zavoleli na svoj način i svaki je poseban. Muzika, ljubavna priča i dobro opisani likovi čine ovaj roman veoma uspešnim.“
Muzika zauzima jedno od centralnih mesta u romanu. Pominje se kroz koncerte, klavire, ploče koje se slušaju. Zastupljeni su i džez i klasična muzika.
„Muzika koju Hanes komponuje očigledno je izvan svih kategorija“, rekla je Milojković i dodala: „To je neka sasvim posebna muzika, koju je teško i zamisliti. Kao što je Dragana rekla, to je vilenjačka muzika, ona koja sve očarava i koja različite ljude opčinjava. Ona se ne zasniva ni na čemu realnom, niti na nekom velikom muzičkom obrazovanju. Hanes ima određeno muzičko obrazovanje, ali to je pre svega muzika njegove duše, njegovog bića. Nešto sasvim specifično. Možemo samo da zamišljamo kako bi ta muzika mogla da zvuči.“
Na kraju romana junak razmišlja o tome da li je razumeo šta je to ljubav: „Možda je ljubav nada da ćemo biti sa osobom koja nas razume. Možda je ljubav samo drugo ime za nadu.“
Dragana Kovačević je objasnila da nam autor na kraju razjašnjava šta je ljubav: „Na početku imamo prvu spoznaju ljubavi, sa četrnaest godina, prve trenutke sreće kada shvatamo da nas neko razume. A na kraju, posle svega što se dogodilo, dolazimo do zaključka da je nada uvek postojala – da će se ljubav ostvariti i da ćemo ponovo pronaći osobu koju volimo.“
„Nada je ono što uvek ostaje. Ljudi koji veruju u čuda, nikada ne gube nadu, a to je velika stvar“, zaključila je Dušica Milojković.
