Ketlin Glazgou: Mladi zaslužuju iskrenost
Autorka bestselera za mlade Ketlin Glazgou izdvojila je vreme da razgovara sa nama o svom najnovijem romanu „Devojka u delićima“, inspiraciji za pisanje, temama odrastanja i emotivnih trauma, ali i o svom dosadašnjem književnom putu i odnosu sa čitaocima širom sveta.
U svojim ranijim intervjuima govorili ste da je roman „Devojka u delićima“ delimično inspirisan Vašim iskustvima sa depresijom, samopovređivanjem i zloupotrebom supstanci. Kako ste se osećali nakon što ste sa čitaocima podelili tako intimnu i emotivno zahtevnu priču? Da li ste u nekom trenutku oklevali ili se dvoumili da li knjigu uopšte treba objaviti?
Knjigu sam napisala kao svojevrsno dugo pismo devojci pored koje sam sedela u autobusu pre mnogo godina. Imala je sveže ožiljke, a ja joj tada nisam rekla ništa – iako sam osećala da bi trebalo. Trebalo je da joj kažem: „I ja sam prošla kroz isto.“ Umesto toga, napisala sam knjigu namenjenu njoj i svim mladim ljudima koji se slično osećaju. Oduvek sam znala da želim da objavim knjigu, a pre „Devojke u delićima“ napisala sam ih nekoliko. Ipak, ovo je bio prvi roman koji sam poslala izdavačima, i imala sam mnogo sreće što je pronašao svoj put do čitalaca. Naravno, bila sam pomalo nervozna pred objavljivanje. Pitala sam se kako će ljudi reagovati, da li ću naići na osudu i kako će čitaoci prihvatiti tako intimnu temu. Međutim, gotovo odmah počele su da stižu poruke čitalaca – pune zahvalnosti, razumevanja i podrške – i tada je sve dobilo smisao. Ja nisam Čarli. Delimo iste ožiljke, ali priča o tome kako su oni nastali, zašto i gde, u potpunosti je fikcija.
„Devojka u delićima“ bavi se temama o kojima se retko otvoreno govori, naročito kada je reč o književnosti za mlade. Da li ste strepeli od toga kako će izdavači reagovati? Jeste li nailazili na negativne komentare ili otpor zbog težine tema kojima se knjiga bavi? Takođe, da li su postojale knjige ili autori koji su vam poslužili kao inspiracija ili potvrdili da ovakve priče ne samo da mogu već i treba da budu objavljene?
Mnoge knjige i pre „Devojke u delićima“ bavile su se teškim temama, poput romana Wintergirls, Cut ili The Way I Used to Be. Ipak, moja knjiga otišla je korak dalje kada je reč o prikazu samopovređivanja. Svesno sam odlučila da budem potpuno iskrena i da ne ublažavam detalje: kako izgleda, kakav je osećaj i koliko može biti opasno. Mladi koji prolaze kroz takva iskustva zaslužuju upravo takav vid otvorenosti. Očekivala sam da će mnoge teške scene morati da budu izbačene ili ublažene, ali moj izdavač nije promenio nijednu jedinu reč. U potpunosti su verovali u ovu knjigu. I danas postoje biblioteke koje ne žele da uvrste roman, a volela bih da nije tako. Kada nemate knjige koje govore o samoubistvu, depresiji, samopovređivanju ili porodičnom nasilju, ljudima koji kroz to prolaze zapravo poručujete da ne postoje. Da njihova iskustva nisu važna. Ne morate lično voleti neku knjigu da biste razumeli njenu vrednost. Ponekad upravo takva knjiga može biti dragocena, pa čak i presudna za život jednog, naročito mladog, čitaoca. Knjige predstavljaju bezbedan prostor u kojem adolescenti mogu da istražuju teške životne teme i osećanja sa kojima se možda prvi put suočavaju.
Odnos između Čarli i Rajlija predstavlja okosnicu romana, ali daleko je od slatke, idealizovane ljubavne priče na kakve smo navikli u književnosti za mlade. Šta ste želeli da čitaoci razumeju kroz njihov odnos, ali i kroz sam Rajlijev lik? I konačno, verujete li da za njega postoji mogućnost iskupljenja?
Čarli je u ovom romanu potpuno sama. Nema porodicu na koju može da se osloni niti prijatelje koji bi joj pružili podršku. Kada su mladi prepušteni sami sebi i životu na ulici, vrlo lako postaju mete predatora. A ti predatori ponekad mogu delovati šarmantno, harizmatično i pomalo izgubljeno – baš kao Rajli. On je zavisnik i lažov, ali za Čarli je važno to što je vidi i primećuje, a upravo joj to očajnički nedostaje. Ukoliko ste celog života zanemarivani i zlostavljani, počnete da verujete da zaslužujete tek najmanju mrvicu pažnje i nežnosti. Zato mi je bilo važno da čitaoci razumeju da zaslužuju mnogo više od odnosa kakav Čarli ima sa Rajlijem. Takođe, veoma je važno imati na umu da je Rajli stariji od nje. U trenutku kada se upoznaju Čarli ima sedamnaest godina. Bez obzira na njen pristanak, reč je o odnosu u kojem odrasla osoba koristi ranjivost i očajnu situaciju maloletne devojke za sopstvene potrebe. To je toksičan odnos. Rajli je, međutim, zanimljiv i odličan primer načina na koji društvo drugačije posmatra zavisnost i depresiju kod muškaraca i žena. Njegova autodestruktivnost doživljava se kao nešto „romantično“ ili „poetično“ jer je muzičar. Sa druge strane, Čarli se stigmatizuje i marginalizuje – posmatraju je kao gubitnicu i „drolju“, iako je i sama izuzetno talentovana umetnica. Devojke sa problemima često završavaju institucionalizovane, dok muškarci poput Rajlija dobijaju muzičke ugovore.
Zbog čega ste odlučili da najveći deo radnje smestite upravo u Tuson? Da li ste razmatrali i neka druga mesta pre nego što ste se odlučili za grad koji tako dobro poznajete? I kakav je bio osećaj pisati ovako intimnu i emotivnu priču smeštenu u okruženju koje je vama lično važno?
Volim Tuson. Mislim da nam je potrebno više knjiga smeštenih na američkom jugozapadu, jer taj prostor ima veoma specifičnu atmosferu i energiju. Želela sam da izmestim Čarli iz hladne Minesote, gde je mogla doslovno da skriva svoje ožiljke ispod slojeva odeće, i da je smestim u topliji kraj, gde će biti primorana da se „ogoli“ – i fizički i emotivno. Takođe, bilo mi je važno da prikažem raznolikost, posebnost i lepotu Tusona. To je grad pun kreativnih, umetnički nastrojenih i duhovno otvorenih ljudi. Četvrta avenija i centar grada oduvek su bili velika inspiracija za mene. Volim kada u svoje romane unosim stvarna mesta, jer to priču čini življom i autentičnijom. Meni je to kul.
Čarli se u romanu suočava sa brojnim preprekama kada pokušava da dobije stručnu pomoć nakon dolaska u Tuson. Da li je to možda zasnovno na vašem ličnom viđenju psihijatrijskog sistema i ustanova u tom gradu? Smatrate li da je situacija u Tusonu po tom pitanju posebno teška u poređenju sa drugim mestima, i na koji način to utiče na problem beskućništva – kako u samom romanu, tako i u stvarnom životu stanovnika Tusona?
Mislim da se Tuson o tom pitanju ne razlikuje mnogo od drugih gradova – svi pokušavaju da učine ono što mogu sa veoma ograničenim resursima. Pročitala sam mnogo knjiga o mentalnim bolestima u kojima likovi odlaze u privatne klinike jer imaju novac i zdravstveno osiguranje. Međutim, stvarnost za većinu ljudi izgleda potpuno drugačije. Ogroman broj njih nema finansijske mogućnosti za adekvatno lečenje. Kako jedan beskućnik može da dođe do psihijatrijske pomoći? Ili do stomatologa? Ili čak do osnovnih životnih potreba? Veliki broj mladih i odraslih beskućnika pati od ozbiljnih mentalnih poremećaja koji ostaju nelečeni, a što duže žive na ulici, njihovo stanje postaje sve teže i složenije.
Čarli kroz vizuelnu umetnost pokušava da obradi sopstvenu traumu i ispriča svoju priču, dok ste Vi u napomeni na kraju knjige pomenuli da i sami pisanje doživljavate na sličan način. Zbog čega ste odlučili da se Čarli izražava upravo kroz crtanje? I šta vas je navelo da posegnete baš za formom stripa kao načinom pripovedanja njenog unutrašnjeg sveta?
Jedan od mojih omiljenih strip-serijala svih vremena jeste Love and Rockets braće Hernandez. Likovi Megi i Houpi ostavili su snažan utisak na mene i zauvek mi se urezali u dušu. Smatrala sam da crtanje savršeno odgovara Čarli, pre svega zato što je to tiha i povučena aktivnost – nešto čime je mogla da se bavi, a da ne privlači pažnju svoje majke. Verujem da je svaka vrsta umetnosti terapeutska. Crtanje, muzika ili pisanje često pomažu ljudima da preusmere misli kada su uznemireni ili anksiozni. Kroz umetnost čovek može bezbedno da se distancira od stvarnosti i istraži teška osećanja i iskustva u okruženju koje deluje sigurnije i podnošljivije. Pored toga, stripovi su nešto sa čim se gotovo sva deca susreću tokom odrastanja, pa mi je bilo sasvim prirodno da Čarli upravo kroz tu formu pokušava da ispriča svoju priču.
Da li imate preporuke za čitaoce koji nakon „Devojke u delićima“ traže slične priče, bilo da je reč o knjigama, filmovima, televizijskim serijama ili pozorišnim predstavama?
Neke od mojih omiljenih knjiga koje se bave teškim životnim temama poput samopovređivanja, depresije, samoubistva i zlostavljanja jesu The Way I Used to Be Amber Smit, The Weight of Zero Karen Fortjunati, It’s Kind of a Funny Story Neda Viziniја, Wintergirls Lori Hols Anderson, Bleed Like Me Kriste Desir i All the Rage Kortni Samers. Sve su to knjige koje na veoma iskren, emotivan i autentičan način govore o mentalnom zdravlju, traumi i odrastanju.
Da li imate savet za buduće pisce koji žele da ispričaju priče poput ove?
Ne odustajte. Nekome je potrebna baš vaša priča. Zaista jeste. Verujte mi reč.
Autor: Kristi Dupre
Izvor: pinereadsreview.com
Prevod: Kristijan Vekonj
Foto: Privatna arhiva
