Kako tehnologija menja svet književnosti
Neko mi je nedavno postavio pitanje u kojoj meri razvoj tehnologije utiče na način na koji konzumiramo umetnost. Lagala bih kada bih rekla da sam u stanju da ponovim svoj odgovor u celini, ali sećam se da sam tom prilikom naglasila da je rušenje granica od neprocenjnive važnosti za kulturu i društvo kao takve, kao i da je proces pronalaženja informacija, zahvaljujući uplivu tehnologije, postao istovremeno i lakši i teži. Ubeđena sam da književnost, u tom smislu, ne predstavlja nikakav izuzetak.
Internet po mnogo čemu podseća na ogroman trpezarijski sto za kojim se vodi bezbroj zasebnih razgovora. U svaki od njih se možete uključiti kada god poželite i isključiti ako počnete da se dosađujete. Do sada je nebrojeno puta pisano o tome kako je internet olakšao proces pronalaženja informacija. Fascinirani ste nečim, ali niko iz vašeg okruženja nema pojma o čemu govorite? Pristup internetu vam omogućava da za tren oka stupite u kontakt sa ljudima širom sveta, koji dele vaša interesovanja. Sve to zahvaljujući poplavi informacija.
Poplave, međutim, imaju i dobre i loše strane. Pozitivna strana uticaja interneta na svet književnosti ogleda se u činjenici da su modernom čitaocu u ovom trenutku, na ovaj ili onaj način, dostupni gotovo svi postojeći književni sadržaji. Sa druge strane, navigacija u beskrajnom moru poezije i proze može predstavljati ozbiljan izazov. Neočekivano smo postali izloženi svojevrsnoj „tiraniji izbora“ (ovaj izraz se već poprilično odomaćio), gde nas uvid u neograničeni broj opcija praktično paralizuje. Verujem da baš iz tog razloga dobijamo liste najčitanijih knjiga na kojima se obično ponavljaju ista, dobro poznata imena autora. Neograničena ponuda u čitaočevim očima počinje da se preobražava bezličnu masu; teško mu je da razabere šta je dobro (ili vredno pažnje) i zato se čvrsto drži starih favorita.
Pored toga, sa pojavom društvenih mreža konačno nam se ukazala prilika da o onome što smo pročitali diskutujemo s velikim brojem drugih čitalaca. Tviter, blogovi, Jutjub – pred nama se otvara bogata paleta mogućnosti za razmenu mišljenja o knjigama koje volimo (ili mrzimo; ipak je ovde reč o internetu). Upravo na to mislim kada govorim o rušenju granica – samo na jednom sajtu, kao što je Tviter, mogu da pronađem preporuke ljudi iz celog sveta, što znači da više ne moram da se oslanjam na moj relativno mali krug prijatelja i poznanika. Saznajem za naslove za koje inače nikada ne bih čula, a budući da preporuka dolazi od nekoga koga bar donekle poznajem, knjiga se neće izgubiti u cunamiju izbora.
Ipak, slično poplavi, ni erozija granica nije uvek idealno rešenje. Zahvaljujući društvenim mrežama, komunikacija između pisaca i publike postala je lakša nego ikada. Iako to u teoriji sjajno zvuči, za posledicu može imati brisanje jasne granice između pisca i konzumenata njegovog stvaralaštva, i to obično na štetu ovog prvog. Fraza „autor je mrtav“ je u književnoj kritici već odavno postala iritantni refren. Autor nije mrtav, on je jednostavno zauzet traženjem vlastitog imena na Tviteru, jer želi da zna šta se o njemu govori. Neki kritičari namerno „taguju“ pisca u tvitu i na taj način mu nameću svoju brutalnu recenziju kako bi ga isprovocirali. I onda taj pisac – koji je, očigledno, živ i zdrav – oseća potrebu da objasni šta je želeo da kaže, da se odbrani i tome slično. Iako svi dobro znamo da ne postoji način da pisci kontrolišu reakcije čitalaca, upravo je razvoj interneta doprineo tome da ovaj odnos, koji je u prošlosti bio krajnje jednostran, preraste u jednu vrstu dijaloga ravnopravnih sagovornika.
Autor: Kasandra Klark
Izvor: forbes.com
Prevod: Jelena Tanasković
Poplave, međutim, imaju i dobre i loše strane. Pozitivna strana uticaja interneta na svet književnosti ogleda se u činjenici da su modernom čitaocu u ovom trenutku, na ovaj ili onaj način, dostupni gotovo svi postojeći književni sadržaji. Sa druge strane, navigacija u beskrajnom moru poezije i proze može predstavljati ozbiljan izazov. Neočekivano smo postali izloženi svojevrsnoj „tiraniji izbora“ (ovaj izraz se već poprilično odomaćio), gde nas uvid u neograničeni broj opcija praktično paralizuje. Verujem da baš iz tog razloga dobijamo liste najčitanijih knjiga na kojima se obično ponavljaju ista, dobro poznata imena autora. Neograničena ponuda u čitaočevim očima počinje da se preobražava bezličnu masu; teško mu je da razabere šta je dobro (ili vredno pažnje) i zato se čvrsto drži starih favorita.
Pored toga, sa pojavom društvenih mreža konačno nam se ukazala prilika da o onome što smo pročitali diskutujemo s velikim brojem drugih čitalaca. Tviter, blogovi, Jutjub – pred nama se otvara bogata paleta mogućnosti za razmenu mišljenja o knjigama koje volimo (ili mrzimo; ipak je ovde reč o internetu). Upravo na to mislim kada govorim o rušenju granica – samo na jednom sajtu, kao što je Tviter, mogu da pronađem preporuke ljudi iz celog sveta, što znači da više ne moram da se oslanjam na moj relativno mali krug prijatelja i poznanika. Saznajem za naslove za koje inače nikada ne bih čula, a budući da preporuka dolazi od nekoga koga bar donekle poznajem, knjiga se neće izgubiti u cunamiju izbora.
Ipak, slično poplavi, ni erozija granica nije uvek idealno rešenje. Zahvaljujući društvenim mrežama, komunikacija između pisaca i publike postala je lakša nego ikada. Iako to u teoriji sjajno zvuči, za posledicu može imati brisanje jasne granice između pisca i konzumenata njegovog stvaralaštva, i to obično na štetu ovog prvog. Fraza „autor je mrtav“ je u književnoj kritici već odavno postala iritantni refren. Autor nije mrtav, on je jednostavno zauzet traženjem vlastitog imena na Tviteru, jer želi da zna šta se o njemu govori. Neki kritičari namerno „taguju“ pisca u tvitu i na taj način mu nameću svoju brutalnu recenziju kako bi ga isprovocirali. I onda taj pisac – koji je, očigledno, živ i zdrav – oseća potrebu da objasni šta je želeo da kaže, da se odbrani i tome slično. Iako svi dobro znamo da ne postoji način da pisci kontrolišu reakcije čitalaca, upravo je razvoj interneta doprineo tome da ovaj odnos, koji je u prošlosti bio krajnje jednostran, preraste u jednu vrstu dijaloga ravnopravnih sagovornika.
Autor: Kasandra Klark
Izvor: forbes.com
Prevod: Jelena Tanasković
