Kako su novčići, plišane životinje i drugi neobični predmeti postali junaci romana

Najpopularniji roman u Engleskoj 1760. godine bila je priča u nastavcima o zapažanjima novčića koji je prožet samom suštinom zlata i ima sposobnost da čita misli. Iako je danas uglavnom zaboravljen, „Chrysal, or The Adventures of a Guinea“ („Krajsal, ili avanture jedne gvineje“) oduševljavao je čitaoce tog vremena svojim „pogledima na neke upečatljive scene“, insajderskim informacijama o skandaloznim postupcima „najznačajnijih ličnosti iz svake sfere života“, i pričama iz rudnika zlata u Peruu, sa ulica Londona, amsterdamskih kanala, iz karipskih luka i sa prvih linija fronta Velikog rata. Uprkos Krajsalovoj sklonosti da se izražava preterano nakićenim jezikom, čitaoci su ga obožavali – knjiga je za samo dve godine imala pet izdanja, a do kraja veka dvadeset. Autor Čarls Džonston, propali pravnik koji će kasnije izigravati novinara u Kalkuti, priredio je 1765. godine prošireno izdanje u četiri toma, koje je, takođe, postalo bestseler. „Krajsal“ nije prva knjiga pisana iz perspektive jedinice valute – knjigu „The Golden Spy“ („Zlatni špijun“ iz 1709) napisao je Čarls Gildon, unajmljeni pisac kao zbirku pripovedaka koje su pričali novčići iz različitih država koji su bili deo kolekcije. Ovo je bio presudan trenutak za žanr koji je postojao samo u britanskoj književnosti toga doba i nosi naziv „narativ predmeta“ („it-narratives“). Narativi predmeta, koji se nazivaju i „romani kretanja“ ili „priče stvari“ predstavljaju romane ili priče čiji je narator neživi predmet ili životinja kojima je pridodata subjektivnost, mada je to nekad i posredno. „Ideja je da se oni posmatraju kao osobe“, objašnjava dr Mark Blekvel, profesor na Hartford Univerzitetu i urednik knjige „The Secret Life of Things: Animals, Objects and It-Narratives in 18ᵀᴴ Century England“ („Tajni život stvari: Životinje, predmeti i To-naracije u Engleskoj u 18. veku“). Međutim, ova definicija nije strogo određena: jedan od autora u knjizi „The Secret Life“ iznosi ubedljiv argument da lascivna knjiga „Memoirs of a Woman of Pleasure“ („Memoari ljubiteljke uživanja“) Džona Klilanda objavljena 1749. spada u ovaj podžanr, jer je to priča jedne „vagine pune entuzijazma“.

Ovakve priče – tajne istorije ili izmišljeni memoari – okupirale su maštu javnosti u Engleskoj. „Krajsal“ je predstavljao zlatni standard ovog žanra, ali to je bilo i nešto nalik na prvi detektivski roman ili prvi ljubavni roman – stvaranje novog žanra. Jednom kada je uspostavljeno tržište, pisci su unajmljivani da štancuju dela ovog žanra različitog kvaliteta. Kritičar, kome je to bilo dosadilo, požalio se 1781. u članku za časopis „The Critical Review“: „Ne prođe ni nekoliko meseci, a da se pred nama ne nađe neka od ovih knjiga, kakve je sad moderno pisati poput avantura jedne mačke, psa, majmuna, kočije, vaške, šilinga, rupija ili bilo čega drugog.“ Međutim, ovaj kritičar nije ostao potpuno imun na šarm knjige „The Adventures of a Rupee“ („Avanture jednog rupija“) ocenjujući je kao „dobro zamišljenu i solidno ispričanu zabavnu priču, svakako bolju od igara sa kartama ili kockicama tokom dugih večeri za vreme božićnih praznika.“ „The Adventures of a Hackney-coach“ („Avanture jedne kočije“), ocenjene u istom broju, prošle su mnogo gore: „U ovom odvratnom taksiju nijedan gospodin koji ceni svoju privatnost ne bi poželeo da se vozi; ništa više od nezanimljivih, loše napisanih avantura, stilom koji je pompezan i naduven.“

„Kada ovo čitate, pomislite: 'Ovo je vid osamnaestovekovnog pisanja koji je bio posako kao i svaki drugi“, kaže Blekvel, ukazujući da su ove romane često pisali „plaćeni pisci“, pisci sa tarifom. „To je neka vrsta paraliterarne forme, vrsta šunda.“

Zlatna gvineja iz perioda Džordža III, 1789.

Svima dostupna šund fikcija je u 18. veku bila novitet, kao što je roman uopšte u to vreme bio novina. Kada je tačno nastao roman kao književna vrsta je diskutabilno; poreklo savremenog romana se razgranava na poslednjih 2000 godina istorije, od grčkih i rimskih proznih dela do japanskih priča, eksperimentalnih filozofskih priča španskih muslimana i romansiranih istorija o herojima iz Engleske i Francuske.

Ali u 17. i 18. veku roman sve više postaje način pripovedanja zasnovan na reakcijama stvarnih ljudi u stvarnim situacijama. Međutim, bilo je i dosta eksperimentisanja u pisanju, za šta su primer i narativi predmeta.

„Avanture jastučića za igle“ koje deluju prilično dosadno.

„Ovi romani su pokušavali da iznađu nove načine pisanja priče“, kaže Blekvel, opisujući narative predmeta kao „pripovedačku smicalicu“. Ali to je bilo i korisno: kao što je slučaj sa izmišljenim izveštajima o ljudima poput Mol Flanders i Toma Džonsa, narativi predmeta čitaocima omogućavaju pristup pričama iz različitih društvenih staleža, malo poznatih profesija ili stranih zemalja.

Presudno je bilo to što je ovaj žanr, za razliku od memoara o ljudima, dozvoljavao da se piše nezavisno od često komplikovane ljudske perspektive. Rana dela ovog žanra su sadržala satirične, podrugljive komentare o  tadašnjoj političkoj ili društvenoj situaciji; neka dela su u svetlu jačanja pokreta za ukidanje ropstva u 18. veku ispitivala etičnost tretiranja ljudi kao da su predmeti ili životinje.

Hakni-kočija, jedan od junaka to-naracije.

 Ali ono zbog čega su narativi predmeta bili privlačni čitaocima je činjenica da je u to vreme bilo verovatnije da će predmet otići tamo gde nijedan čovek ne može. U trenutku objavljivanja „Krajsala“ 1760. godine Britanija je postajala kolonijalna sila, sa posedima u Severnoj Americi, na ostrvima južne i jugoistočne Azije, u Indiji, kao i na uhodanim trgovinskim putevima ka Africi i Kini. Bilo je sve više predmeta, koji su ponekad stizali iz nezamislivo dalekih predela, a odnos zapadnjačke javnosti prema njima se neprestano menjao. „Ono što povezuje ljude u svetu nisu religija ili nacionalnost, već trgovina, to su predmeti koji idu iz ruke u ruku“, objasnio je Blekvel. „Smatram da je veća dostupnost stvari i promena odnosa prema stvarima, deo onoga što se dešava u tim tekstovima.“

U ovim delima se predmeti ili životinje i njihova sposobnost kretanja koriste tako što im se pripisuje neka vrsta personaliteta; možda je slučajnost da su se ovakve priče pojavile u vreme kada filozofija, naročito u delima mislilaca poput Džona Loka, pokazuje veliko interesovanje za pitanja o ličnom identitetu i onome što čini suštinu svakog ponaosob. Na koji način se onda predmeti razlikuju od ljudi? „U 18. veku postoji mnogo rasprava o ovim kategorijama, i verujem da su narativi predmeta jednostavan i popularan način bavljenja ovim pitanjem“, kaže Blekvel.

Zahvaljujući naglašeno antropomorfnim glavnim likovima, sve veći broj narativa predmeta dobijao je verzije za decu. Tokom 20 godina, koliko je „Krajsal“ objavljivan, ovakve knjige se obraćale i deci naslovima poput „The Adventures of a Whipping Top“ („Avanture jedne čigre“) i „The Adventures of a Pincushion“ („Avanture jastučića za igle“). Imale su edukativnu vrednost za decu, i trebalo je da osiguraju „dobro“ ponašanje u postojećim društvenim strukturama.

Sedište kompanije „East India“ u Londonu, naslikao Tomas Malton Mlađi, 1800.

Drugim rečima, ovo nisu naročito suptilni prikazi društva. „Veoma je teško čitati ove knjige zbog preteranog moralisanja: dobra deca su ona  koja se brinu o svojim stvarima, a loša su ona deca koja ne brinu o njima“, kaže Blekvel, uz primedbu da se i danas izvode slični moralni zaključci u sadržajima za decu – setimo se samo zlog Sida koji u „Priči o igračkama“ („Toy Story“) uništava igračke i dobrog dečaka Endija. Blekvel upućuje na esej iz knjige koju je uređivao, u kom se za uzrok nastanka ovog žanra navode dve okolnosti – udaljavanje svakodnevnog života od crkve podstaknuto prosvetiteljstvom i povećan značaj trgovine i komercijalizacije. Za posledicu, kaže Blekvel, imamo to „da je svemoguć i sveprisutan bog koji vidi sve, zamenjen shvatanjem da je sve u svetu na neki način živo i zato - pazite“. To je prilično paranoično shvatanje: nikada ne možete izbeći osudu jer i zidovi mogu da govore, a govore o vama.

Ovaj žanr je pronašao utočište u fikciji za decu, gde je i dalje aktuelan: od naslova kao što su „Dobro drvo“, „Priča o igračkama“ ili, novijeg datuma, „Tajnog života ljubimaca“. Narativi predmeta su za najveći deo odrasle čitalačke publike bili previše čudni, previše očigledni i nedovoljno realni. Možda se najjača veza između ovog stila iz 18. veka i savremenih narativa predmeta pronalazi u novinarstvu i mnoštvu naslova poput „The Secret Life of Lobsters“ („Tajni život jastoga“), „Salt: A World Hstory“ („So: Istorija u svetu“) i „The Paper Trail: The Unexpected History of a Revolutionary Invention“ ( „Tragom neočekivane istorije revolucionarnih otkrića“). U savremenim naracijama predmeta se ne daje personalitet predmetima, već se više istražuje šta podrazumeva postojanje predmeta za ljude, na koji način predmeti dobijaju značenje, i na koji način nam to značenje pomaže da pronađemo smisao u sopstvenim životima.

Osećanje nelagode koje izazivaju tehnologija i predmeti se zadržalo još od nastanka naracija predmeta. Mi smo, poput čitalaca iz 18. veka, veoma radoznali i željni znanja o svetu koji se čini sve manji, i poput tih predmeta pripovedača, i sami često shvatamo da smo okruženi sve većom gomilom stvari – mada danas govorimo o potpuno drugačijem redu veličine budući da prosečan zapadnjački dom sadrži više od 300.000 predmeta nasuprot nekoliko desetina predmeta u posedu većine evropskih domaćinstava u 19. veku. Kao i oni, i mi smo zainteresovani za emocionalne živote stvari koje stvaramo i sa kojima živimo, ukoliko su filmovi poput „Her“, „AI“ i „Ex Machina“ nekakav pokazatelj. Ovaj koncept ostaje aktuelan jer kod nas ne jenjava zainteresovanost za priče koje predmeti mogu da ispričaju; želimo da saznamo na koji način nas dotiču i, što je možda još važnije, kako nas definišu, odnosno šta govore o nama. Složićemo se sa Blekvelom: „Svet možete videti na vrlo poseban način iz perspektive neke stvari.“

Autor: Linda Rodrigez Mekrobi
Izvor: atlasobscura.com