Kako su naučnici koristili drevnu kinesku i japansku knjižvnost da proučavaju sunčane oluje
Potvrđujući činjenicu da su članovi akademija naročito inventivni kada dođe do interdisciplinarnih istraživanja, grupa naučnika iz Japana se udružila sa profesorima književnosti kako bi proučavali vremenske prilike u svemiru. Šta je bio njihov cilj? Da sakupe sve podatke iz prošlosti o geomagnetnim olujama, koje se, kao što svi znamo (zar ne?), pred nama manifestuju kroz polarnu svetlost (aurore).
Kako izveštava „Science ‟, sunčane oluje ostavljaju vrlo malo fizičkih tragova, uprkos tome što često umeju da budu uzrok nemalih smetnji (a ponekad i uništenja). Solarne oluje nastaju zbog jakih elektro-magnetnih struja sa Sunca koje dolaze u interakciju sa Zemljinom atmosferom i magnetnim poljem i imaju takvu moć da mogu da prekinu bilo šta što se napaja strujom.
Iako Sunce svakodnevno šalje ove emisije putem solarnih vetrova, geomagnetene oluje su izazvane jakim promenama. Poslednja se dogodila 1859. godine kada se polarna svetlost mogla videti sve do Kariba, a glavne telegrafske linije su bile u prekidu. Da bismo bliže prikazali koliko su ove eksplozije velikih razmera poslednje solarno pražnjenje koje je za dlaku mimoišlo Zemlju 2012, potencijalno je moglo da nanese štetu oko 2.6 triliona dolara ekonomiji SAD-a, a oporavak bi trajao četiri do deset godina.
Nedostatak podataka o ovim događajima su uzrok nedaća svih naučnika koji imaju tek nekoliko podataka kada se radi o mogućnosti predviđanja učestalosti ovakvih pojava. Drugačije rečeno: svaki pokušaj predviđanja budućnosti je vrlo nepouzdan, jednostavno zato što ne postoji dovoljno istorijskih zapisa na koje bi se istraživači oslonili. Od izvesne pomoći je bilo to što su se drevna književna dela pokazala kao korisna.
Posebno su dva rukopisa bila od pomoći: kinesko delo „History of Song‟, zvanični istorijski zapis o dinastiji Song iz 14. veka (vladali su Kinom od 960. do 1279. godine), i dnevnik japanskog pesnika Fudživara Sedaje, koji je bio napisan na mandarinskom a vođen je uglavnom 1180. do 1241. godine. Kombinujući opise atmosferskih prilika pronađenih u ovim knjigama sa saznanjima o tri kosmička prstena, do kojih se došlo redovnim posmatranjem svemira, naučnici su otkrili jasne obrasce u Sunčevim aktivnostima i astronomskim dešavanjima.
Pod pretpostavkom da se polarna svetlost koja je pomenuta u oba teksta može dovesti u vezu sa magnetnim olujama (a što je vrlo verovatno), naučnici su uspeli da prikupe korisne informacije o eventualnim pretpostavkama učestalosti velikih magnetnih oluja.
Istraživački tim je sklon da veruje da postoje i mnogi drugi tekstovi puni informacija koje je nauka do sada ignorisala, a koji bi pomogli da se predvide sledeće velike oluje. Ko kaže da književnost nije korisna?
Izvor: theculturetrip.com
