Kako biblioteka rukuje retkom i smrtonosnom knjigom koja sadrži uzorke tapeta
Arsenikom natopljene stranice knjige „Shadows from the Walls of Death”(„Senke sa zidova smrti“) ne smeju se dirati bez rukavica.
„Shadows from the Walls of Death“ je knjiga izdata 1874. godine, dimenzija 56 sa 76 cm. Značajna je iz dva razloga: prvi je taj što je raritet, drugi, što ako je dodirnete može vas ubiti. Sadrži gotovo 100 uzoraka tapeta, od kojih je svaki zasićen potencijalno smrtonosnom količinom arsenika.
Knjiga je delo doktora Roberta M. Kedzija, vojnog hirurga tokom građanskog rata u SAD i kasnije profesora poljoprivrednog fakulteta u Mičigenu. Dok je služio u Odboru za zdravstvo, sedamdesetih godina 19. veka, počeo je da skreće pažnju javnosti na opasnost koja preti od tapeta ofarbanih bojom sa arsenikom. Iako smrtonosan otrov, arsenik se mešao sa bakrom, i tako su se dobijale predivne nijanse boja, od kojih su najpoznatije Šileova zelena i Pariska zelena. Ovakav postupak nije bio nimalo redak: krajem 19. veka, Američka zdravstvena služba je procenila da čak 65 procenata tapeta u SAD sadrži arsenik.
Ljudi iz viktorijanskog doba su naravno znali da je arsenik otrovan ako se pojede – zvali su ga „prašak za nasledstvo“ koji bi se, primera radi, mogao koristiti da se rešite tetke sa pozamašnim bogatstvom – ali većina nije videla nikakvu opasnost u tome da njim oblože svoje domove. Kedzi je tvrdio (s pravom, kao što sada znamo) da tapete sa arsenikom ispuštaju mikroskopske čestice prašine koje se mogu udahnuti ili progutati. U uvodu za knjigu, on upozorava da arsenik može ubiti ne samo „naglim i nasilnim uništenjem života“ već i laganim, hroničnim trovanjem, tajanstvenom dugom bolešću koja zbunjuje i bolesnika i lekare. Kedzi piše o ženi koja se razbolela i radi oporavka povukla u svoju spavaću sobu ukrašenu tapetama, ne znajući da je sve vreme udisala „vazduh ispunjen dahom smrti“.
Knjiga je delo doktora Roberta M. Kedzija, vojnog hirurga tokom građanskog rata u SAD i kasnije profesora poljoprivrednog fakulteta u Mičigenu. Dok je služio u Odboru za zdravstvo, sedamdesetih godina 19. veka, počeo je da skreće pažnju javnosti na opasnost koja preti od tapeta ofarbanih bojom sa arsenikom. Iako smrtonosan otrov, arsenik se mešao sa bakrom, i tako su se dobijale predivne nijanse boja, od kojih su najpoznatije Šileova zelena i Pariska zelena. Ovakav postupak nije bio nimalo redak: krajem 19. veka, Američka zdravstvena služba je procenila da čak 65 procenata tapeta u SAD sadrži arsenik.
Ljudi iz viktorijanskog doba su naravno znali da je arsenik otrovan ako se pojede – zvali su ga „prašak za nasledstvo“ koji bi se, primera radi, mogao koristiti da se rešite tetke sa pozamašnim bogatstvom – ali većina nije videla nikakvu opasnost u tome da njim oblože svoje domove. Kedzi je tvrdio (s pravom, kao što sada znamo) da tapete sa arsenikom ispuštaju mikroskopske čestice prašine koje se mogu udahnuti ili progutati. U uvodu za knjigu, on upozorava da arsenik može ubiti ne samo „naglim i nasilnim uništenjem života“ već i laganim, hroničnim trovanjem, tajanstvenom dugom bolešću koja zbunjuje i bolesnika i lekare. Kedzi piše o ženi koja se razbolela i radi oporavka povukla u svoju spavaću sobu ukrašenu tapetama, ne znajući da je sve vreme udisala „vazduh ispunjen dahom smrti“.
U okviru svoje kampanje podizanja svesti o otrovnim tapetama, Kedzi je napravio 100 primeraka knjige „Shadows from the Walls of Death“ i poslao ih u biblioteke širom Mičigena. Svaka je tanka, i sadrži svega nekoliko reči – naslov, kratak uvod i napomenu Odbora za zdravstvo koja objašnjava svrhu knjige i savetuje bibliotekare da je ne daju deci. Jeziva naslovna stranica sadrži citat iz Starog zaveta, preciznije iz treće knjige Mojsijeve: „Pa kad vide bolest, ako bude na zidovima kućnim kao rupice zelenkaste ili crvenkaste i na oči niže od zida, neka izađe sveštenik...a kuću zapovediće da ostružu iznutra svuda unaokolo, i prah što sastružu da prospu iza grada na mjesto nečisto“. Ostale stranice, njih 86, sastoje se od uzoraka tapeta koje su uzete iz prodavnica.
Od izvornih 100 primeraka, ostala su samo četiri. Većina biblioteka, u strahu da ne otruju čitaoce, uništile su svoje primerke. Dve od preostale četiri knjige, ostale su u Mičigenu – jedna na poljoprivrednom fakultetu MSU a druga na mičigenskom univerzitetu. Prvi primerak leži na skromnoj polici u posebnom odeljenju biblioteke, smešten u odgovarajuću zelenu kutiju. Svaka pojedinačna stranica se nalazi u plastičnom omotu, tako da radoznalci i istraživači mogu bezbedno da rukuju njima.
Te mere su preduzete 1998. godine. Endrju Landin, član informativnog centra MSU fakulteta koji se savetuje sa posebnim odeljenjem biblioteke, kaže da su pre toga „oni koji su želeli da pogledaju knjigu morali da nose specijalne rukavice. Vreme gledanja knjige je bilo ograničeno i morali ste strogo da vodite računa da slučajno ne liznete prst dok okrećete stranice“.
Od izvornih 100 primeraka, ostala su samo četiri. Većina biblioteka, u strahu da ne otruju čitaoce, uništile su svoje primerke. Dve od preostale četiri knjige, ostale su u Mičigenu – jedna na poljoprivrednom fakultetu MSU a druga na mičigenskom univerzitetu. Prvi primerak leži na skromnoj polici u posebnom odeljenju biblioteke, smešten u odgovarajuću zelenu kutiju. Svaka pojedinačna stranica se nalazi u plastičnom omotu, tako da radoznalci i istraživači mogu bezbedno da rukuju njima.
Te mere su preduzete 1998. godine. Endrju Landin, član informativnog centra MSU fakulteta koji se savetuje sa posebnim odeljenjem biblioteke, kaže da su pre toga „oni koji su želeli da pogledaju knjigu morali da nose specijalne rukavice. Vreme gledanja knjige je bilo ograničeno i morali ste strogo da vodite računa da slučajno ne liznete prst dok okrećete stranice“.
Druge dve preostale kopije, dospele su na medicinski fakultet Harvardskog univerziteta i u Nacionalnu medicinsku biblioteku, koja je celu knjigu prebacila u digitalnu formu i tako je učinila dostupnu svima preko interneta. To nije bio jednostavan poduhvat: doktor Stiven Grinberg koji je u biblioteci zadužen za retke knjige, kaže da su radnici morali da rade sa zaštitnom opremom dok su baratali knjigom.
„Skenirana je u laboratorijskim uslovima, pod digestorom“, kaže dr. Grinberg, misleći pritom na veliki ventilacioni uređaj koji se koristi u hemijskim laboratorijama i služi za izvlačenje opasnih gasova. „Zamislite tipove sa maskama i kapuljačama.“ Nacionalna medicinska biblioteka trenutno radi na tome da knjigu obmota na način na koji je to uradio MSU fakultet. Pre toga je čuvana u zapečaćenoj kutiji.
Boje na uzorcima tapeta su donekle izbledele za ovih vek i po od kako ih je doktor Kedzi sakupio u knjizi, ali njihove nijanse i šare su ostale očaravajuće. Landin kaže da nijedna digitalna slika ne može da ih prikaže dovoljno dobro: „Moraju se videti uživo. Prelivi svetlosti na njima su predivni“.
„Ali“, dodaje, „one su kao one otrovne žabe jarkih boja iz Amazonije. Najlepše stvari mogu biti najopasnije“.
Izvor: atlasobscura.com
Prevod: Vladimir Martinović
„Skenirana je u laboratorijskim uslovima, pod digestorom“, kaže dr. Grinberg, misleći pritom na veliki ventilacioni uređaj koji se koristi u hemijskim laboratorijama i služi za izvlačenje opasnih gasova. „Zamislite tipove sa maskama i kapuljačama.“ Nacionalna medicinska biblioteka trenutno radi na tome da knjigu obmota na način na koji je to uradio MSU fakultet. Pre toga je čuvana u zapečaćenoj kutiji.
Boje na uzorcima tapeta su donekle izbledele za ovih vek i po od kako ih je doktor Kedzi sakupio u knjizi, ali njihove nijanse i šare su ostale očaravajuće. Landin kaže da nijedna digitalna slika ne može da ih prikaže dovoljno dobro: „Moraju se videti uživo. Prelivi svetlosti na njima su predivni“.
„Ali“, dodaje, „one su kao one otrovne žabe jarkih boja iz Amazonije. Najlepše stvari mogu biti najopasnije“.
Izvor: atlasobscura.com
Prevod: Vladimir Martinović
