Johana Svanberj: Sreća je u neočekivanom

O lakovernosti i naivnosti, kao i o hrabrosti da se ponovo uzdignemo iznad nenadanih životnih nevolja, ali pre svega, o junakinji koju je teško ne zavoleti, razgovarali smo sa Johanom Svanberj, autorkom romana „Kasi“.

Foto: Karl Nordlund

Johana Svanberj je švedska novinarka, podkasterka i književnica sa bogatim iskustvom rada u novinama, radiju i PR industriji. Ova darovita autorka takođe je i suosnivačica i voditeljka popularnog švedskog podkasta Sällskapet. Njena je proza prepoznatljiva po životnoj toplini, duhovitosti junaka i dubokom razumevanju emocija.

Nakon čitanja Johaninog debi romana „Kasi“ zaključujemo da bi čak i mrgud Uve iz najpoznatijeg romana Fredrika Bakmana (koji je u blurbu za „Kasi“ napisao da je to pametan, duhovit, ali pre svega nežan prikaz o onome što nam je svima zajedničko: usamljenosti) poželeo glavnu junakinju za komšinicu. U želji da pobegne od svog života, koji je odjednom krenuo u pogrešnom smeru, Kasi impulsivno kupuje kućicu na selu. Tamo će je seljani dočekati kao čuvenog gurua za samopomoć… „Kasi“ je duhovit, topao i dirljiv roman o padu na dno i hrabrosti da se krene iz početka, koji će vas zabaviti i obodriti.

U Vašem debitantskom romanu „Kasi“, nežnom i duhovitom prikazu o padu na dno i ponovnom uzdizanju, koga subotnjeg jutra susrećemo u suterenskoj prostoriji? Ko je ta „zapuštena olupina u helankama i flekavim rukavima“ i kako se našla tu gde je sada?

Kasi je nekada bila perfekcionistkinja u svakom pogledu. Bila je zahtevna šefica u modernom restoranu, imala je prelep stan, savršenu kožu i kosu, sjajne prijatelje i ljubavnu vezu punu topline. Bar je tako ona mislila! Onda se nešto dogodilo i sve se preokrenulo…

Poput njene majke kojoj je život postao tesan i osećala je da ne pripada onome što joj je on priredio, tako je i Kasi došla do slične raskrsnice. Šta je nju podstaklo da učini nešto drugačije od pomirenosti s tim da joj svi dani budu istovetni i da se nalivaju vinom iz kartonske kutije?

Kasi je oduvek bila neko ko rešava probleme, jer ju je odrastanje uz majku poput njene primoralo da se snalazi sama i da se pobrine za sve što bi se dogodilo. Njena majka je živela haotično, a Kasi je volela red. Ima aktivan um i dobru maštu. Zato je ranije bila tako dobra u balansiranju poslom, životom i svime između, i zato joj je lako – skoro pa prirodno – da uđe u novu ulogu, čim se ukaže prilika.

Kasi se u jednom momentu odlučuje na neočekivan potez, koji je odvodi daleko od urbanog Stokholma. Šta je dovodi u selo? Je li mir ono što želi da pronađe? Da li je ona potrebna oronuloj kući ili je situacija obrnuta?

Zar nismo svi, makar jednom, maštali o tome da ostavimo sve iza sebe i počnemo iznova negde drugde, gde niko ne zna ko smo? Ali za Kasi je kupovina kuće impulsivna odluka. Ona misli da traži samoću i mir, a oseća snažnu potrebu da pobegne od sopstvene stvarnosti. Rekla bih da je njoj verovatno ta trošna kuća potrebnija nego što je ona potrebna njoj! Navikla je da živi udobno, u renoviranom stanu u gradu. Nije vešta sa rukama i ne može mnogo da učini za kuću, pa je prava sreća što upoznaje Pavela.

Kao i sa svakom pridošlicom, žitelji malih mesta (i sa njom) postupaju sa naročitim zanimanjem. Otuda ponekad mogu da proizađu i nesporazumi. Kasi, iako shvata da joj ljudi dodeljuju znanja i veštine koje nema, i imaju izvesna očekivanja, ipak ne čini ništa da ih razuveri. Zbog čega?

U početku ona ne želi da ih dovede u neprijatan položaj time što bi im ukazala da greše. Ali takođe, jednostavno ne želi da se upušta u razgovor. Ponekad je lakše reći „da“ nego „ne“. Ne želi da im objašnjava ko je ona niti zašto je tamo, pa se samo povodi za njima – a onda stvari počnu da se komplikuju.

Sređujući ostavu kuće u koju se useljava, nalazi novinski članak o čoveku koji je odlučio da uvek na sve kaže „da“, ne bi li video kako će se život razvijati. Može li se reći da je i Kasi želela da isproba delotvornost tog „recepta“?

Apsolutno. To postaje način da na neki način opravda svoje postupke. Način da samoj sebi objasni šta radi i zašto to stalno radi.

Pavel, njen tihi i odani komšija, kao anđeo čuvar je i zaštitnik mestašceta, i ne postoji porodica kojoj se nije našao u nevolji, a sa Kasi razvija poseban prijateljski odnos. Šta mislite da je njih dvoje zbližilo, uprkos tome što ih razdvaja najmanje pet decenija?

Oni su dvoje usamljenih ljudi i većinu vremena drže distancu. Možda se razlikuju po godinama, ali kada se sretnu, njihovi duhovi se povežu, možda zato što oboje u početku drže distancu. Polako počinju da se upoznaju, i pritom otkrivaju ono za čim nisu ni znali da tragaju. Od samog početka postoji lako prijateljstvo, koje s vremenom prerasta u duboku povezanost.

Zašto su ljudi povodljivi i lakoverni, te skloni da poveruju u razne „šarene laže“ koje im nude savremeni gurui, lajf-koučevi, spiritualisti, šamani? Na šta treba da obratimo pažnju kako ne bismo bili samo još jedna žrtva prevare? Kako da razlikujemo profesionalce od prevaranata?

Mislim da svi uvek želimo da nađemo lake odgovore na stvari oko kojih brinemo. Kada neko ko deluje kao pouzdana osoba izgovori nešto što želimo da bude istina, nije teško poverovati mu. U većini slučajeva, verovatno je samo pitanje da zadržimo kritički um i da se ne prepustimo previše.

Pitanje sreće i njenog nalaska jedna je od velikih tema ovog romana. Šta za Vas predstavlja sreća?

Sreća nije stalno stanje, već su to trenuci zbog kojih moraš da držiš oči širom otvorene. Sreća se može pojaviti iznenada i ponekad iz neočekivanih stvari. Ovo malo zvuči kao nešto što bi Kasi rekla, ha-ha.

Kakav je osećaj objaviti roman? Šta za Vas znači pohvala Vašeg dela koju je napisao Fredrik Bakman, čijeg Uvea voli čitav svet?

Celo ovo iskustvo je bilo neverovatno. Proces pisanja je bio toliko zabavan. Volela sam svaki minut koji sam provela sa Kasi i Pavelom. A onda nisam mogla da verujem kada je Fredrik Bakman rekao tako lepe reči o knjizi. To što su duhovi iz moje glave i priča putovali svetom, gotovo je teško pojmiti. Zaista se nadam da će ljudima u Srbiji knjiga prijati!

Možete li nam otkriti koje su Vam knjige ove godine bile najprijatnije iznenađenje i vrlo biste ih rado preporučili?

Dve od mojih najboljih knjiga ove godine imaju slična imena, ali pružaju vrlo različita iskustva čitanja: Long Island Kolma Toibina i Long Island Compromise Tifani Brodeser-Akner. Obe obožavam!

Autor: Siniša Bošković

Izvor: časopis Bukmarker, br. 62