Jelena Bačić Alimpić o „Krojaču“: Ljubav u doba bezumlja

Sa Jelenom Bačić Alimpić, jednom od naših najcenjenijih i najčitanijih književnica, razgovarali smo o novom romanu „Krojač“, u kojem ispisuje redove o ljubavi, hrabrosti, nadi i sudbini, koja se, poput konca, plete kroz generacije.

Autorka čija dela obaraju rekorde u prodaji Jelena Bačić Alimpić darovala nam je novi roman „Krojač“. To je raskošna priča o onima koji su krojili život uprkos smrti, o tajnama koje su ostale sačuvane u šavovima odela. Jakob, mladi naslednik čuvene krojačke loze, prisiljen je da promeni ime i identitet kako bi preživeo pakao Drugog svetskog rata. Kada u njihove živote stigne Olgica, siroče spaseno iz logora, Marta, Jakobova majka, pružiće joj ljubav i zaštitu, nesvesna da će jednoga dana morati da je pusti.

Kroz razgovor o „Krojaču“, od Jelene smo dobili i divnu priču o požrtvovanju i neprikosnovenoj ljubavi.

Iskrojili ste novu priču, po meri srca svojih čitalaca. „Krojač“ je Vaš šesnaesti roman. Postoji li nešto vrlo bitno što ga izdvaja od svega što ste dosad napisali?

Ostala sam verna svom žanru i senzibilitetu koji moji rukopisi imaju, ali se ovaj roman svakako umnogome izdvaja od ostalih, kako privatno, za mene, tako i poslovno jer je pisan u vrlo otežavajućim okolnostima i toliko mi je bilo teže da ga napišem. Ipak, na kraju sam, posle zaista mnogo muka, prezadovoljna svojim „Krojačem“, a nadam se da će to biti i čitaoci.

„Preselili“ ste nas u Beograd 30-ih godina minuvšeg veka, kada je naša prestonica imala preko pet stotina krojača muških odela, kao London ili Beč. U krojačkoj radnji u kojoj se krojenje i šivenje prenosilo generacijama, upoznajemo Serafima, njegovu suprugu Martu i sina Jakoba koji provode, pred neminovnošću nadolazećeg potresa, miran porodičan život. Kada ste ih upoznali i odlučili da ispričate njihovu priču?

Izmaštala sam ih kao što sam i do sada izmaštala sve svoje junake. Međutim, dugo su proveli vremena sa mnom, u mojoj glavi i mašti dok nisam formirala njihove karaktere, proučila običaje vezane za tu epohu i jevrejske običaje, pa sam se tek nakon što sam prošla taj istraživački deo rada osmelila da počnem sa pisanjem.

Serafim je znao da, zbog jevrejskog porekla u okupiranoj Kraljevini Jugoslaviji, svojoj sudbini ne može uteći, ali da se budućnost Marte i Jakoba možda može prekrojiti. Da li su zla vremena prilika za test ljudske dobrote?

Svakako da jesu. Oduvek je tako bilo, dok je sveta i veka i to ne samo kod nas već u celom svetu. Tako je zapravo i nastala istorija sveta, i mislim da će se čak i u ovom modernom, tehnološkom, predstojećem svetu digitalizacije istorija isto tako pisati i pamtiti samo na drugačije načine. Ali ljudska dobrota će uvek postojati, u to duboko verujem.

Ono što je Marta učinila gotovo je nadljudska žrtva. Jesmo li svi spremni na velike žrtve? Da li je njena žrtva prevelika, ovozemaljskim očima posmatrano? Ili je čovek kadar da učini i više od onoga što misli?

Nismo svi spremni na takav korak, ali usudiću se da kažem da su žene spremnije na radikalnije žrtve u tom smislu od muškaraca. Ne mislim da je njena žrtva prevelika, pre svega zato što je majka. Prava majka. I jeste, čovek nije ni svestan šta je sve kadar da učini za svoje voljene i njihovu sreću.

Šta uraditi kada se nađemo pred takvim izborima? Da li je ono što je Joakim savetovao svoju ćerku Martu, „osluškuj svoje srce, ali čini ono što je jedino ispravno činiti“, put koji treba slediti?

Apsolutno. Mada, u romanu se Joakim baš nije sasvim držao saveta koji je dao Marti, a ona je bila previše slaba u tom trenutku da bi ga poslušala. Međutim, verujem da bi svako od nas trebalo da sledi svoje srce, njegov ritam, svoju intuiciju i da iznad svega treba da poštujemo sopstvene želje koje često zanemarujemo i stavljamo ispred želje drugih.

Koliko je prostrano ljudsko srce? Može li ono ljubav da primi, uprkos strahovima, stradanjima, traumama? Šta nam Vaši junaci imaju o tome reći?

To zavisi od srca. Koliko je nečije srce i šta sve u njega može da stane. Dobro ljudsko srce, puno ljubavi, empatije, razumevanja sigurno može da primi i da mnogo uprkos strahovima, stradanjima i patnji. Moji junaci će vam mnogo o tome ispričati.

Kada je rat postao prošlost, a zahvaljujući hrabrosti, čovečnosti, saosećanju, dobroti i ljubavi, koje su joj sačuvale život, Olgica / Mirjam traga za odgovorima na pitanje ko je zapravo. Zašto je potraga za sobom zadatak svakog od nas?

Zato što svako od nas u nekom trenutku svog života poželi da se suoči sam sa sobom, da upozna svoj alter ego, svoje drugo ja ili pak samo sebe, ogoljenu ali celovitu. Nekome se to dogodi ranije, nekome kasnije, ali sam sigurna da svako od nas u životu doživi taj trenutak istine i prosvetljenja.

Gde Vi pronalazite sreću? Kako se borite da je osvojite i kada je „poput dvorca iz bajke koju čuvaju zmajevi“?

Svoju sreću najpre nalazim u sreći i osmesima svoje dece i unuke, u njihovim uspesima, u našim zajedničkim trenucima, koji su sve ređi i koji mi sve više nedostaju, a potom sreću nalazim u dugim šetnjama sa svojim psom, u čitanju, i naposletku, u poslovnom segmentu, moja najveća sreća je pisanje i stvaranje novog književnog dela.

Kada biste mogli da pozovete svog najdražeg pisca u omiljeni restoran, ko bi to bio i zašto?

Moj omiljeni pisac odavno više nije među živima, tako da ću eventualno imati priliku, ako mi se ukaže, da ga pozovem u neku nebesku kafanu, a on se zove Mihail Bulgakov. Zašto? Da ambiciozno pokušam da odgonetnem njegovu genijalnost.

Kako se osećate na terenu književnosti za decu? Da li će priča „Kako je vila Mila dobila krila“ dobiti nastavke?

Mislim da ne. Teren književnosti za decu je veoma ozbiljan, pun izazova i veoma težak. Bajku „Kako je vila Mila dobila krila“ sam napisala u posebnom nadahnuću kada se rodila moja unuka Mila, a ja prvi put postala baka i naprosto je to bila moja želja, da joj ostavim nešto po čemu će me zauvek pamtiti.

Autor: Siniša Bošković

Izvor: časopis Bukmarker, br. 52