Upotrebivši citat Džona Miltona za moto svog romana „Vernik“, Dobrica Ćosić je na slikovit način sažeo nemire, nedoumice i fatalne greške sa kojima se suočavaju i u koje upadaju njegovi književni junaci, jer verujući da zlim delima hitaju ka plemenitom cilju, oni svesno prikazuju svako svoje zlo kao dobro, a podsvesno ubeđuju sebe da je zlo koje su počinili jedini način borbe protiv drugog zla i jedini put do stvaranja boljeg društva i sveta o kome su toliko sanjali.

I možda u tome ne bi bilo toliko velike tragedije da se u vremenu koje „Vernik“ obuhvata nije nakupilo previše zala, koja se međusobno hrane onoliko koliko se satiru i čiji nosioci veruju da je samo ono zlo koje oni čine opravdano, dok za nosioce ostalih zala nemaju nikakvog razumevanja, te se s njima nemilosrdno obračunavaju.

A da tragedija bude nesagledivih razmera doprinosi to što je kao jedina alternativa opštem zlu ostala obmana, koja opet ne može da spreči zlo, nego da ga samo varljivo odloži, tako da i sâm izbor između obmane i zla deluje kao jedno nametnuto i neizbežno zlo.

Romane u kojima se iznose sudbine nekoliko generacija Katića iz moravskog sela Prerova, Ćosić je sačinio tako da se porodična hronika od „Korena“ do drugog dela „Vremena vlasti“ može čitati kao jedno višetomno delo, ali da opet svaka knjiga bude celina za sebe, pa je takav slučaj i sa trilogijom „Vreme zla“, koja je podjednako važna karika u sagi o Katićima koliko su važna i ostala dela, ali koja se opet može shvatiti ne samo kao jedno zasebno delo, nego kao trotomni zbornik romana od kojih svaki za sebe takođe čini jednu zaokruženu celinu.

Iako je Ćosić sastavne delove trilogije „Vreme zla“ imenovao na osnovu političkih i moralnih karakteristika trojice likova koje je zaslepljenost komunističkom ideologijom načinila tragičnim junacima, ipak Ivan Katić nije glavni junak „Grešnika“, niti je Bogdan Dragović glavni junak „Otpadnika“, niti je Petar Bajević glavni junak „Vernika“, nego sva trojica, sa još mnoštvom likova koji su tipični predstavnici srpskog društva na početku Drugog svetskog rata, čine svojevrsnu galeriju koja se postepeno pretvara u kolektivnog junaka, a taj je junak zapravo čitav narod, i to narod pred izborom između otvorenog zla i prikrivene zablude, između zlonamernog pasiviziranja i nepromišljenog delanja, između sramotne potčinjenosti i samoubilačkog prkosa, između izvesnog pakta i neizvesnog rata, između spasenja saradnjom sa neprijateljem i pogibijom u borbi protiv neprijatelja.

Uprkos razlikama, i to pre svega ideološkim razlikama između samih likova, čini se da sve nesuglasice, čak i kad se produbljuju do nepremostivih rovova (sigurno nije slučajno odabrano ime Prerovo za postojbinu Katića), zapravo nestaju pred opštom tragedijom i tragičnim izborom, tako da čitalac nalazi razumevanja i za dželata i za žrtvu, i za obmanjivača i za obmanutog, i za slepe vernike i za otrežnjene otpadnike, i za konzervativne očeve i za plahovite sinove, i za žene i za ljubavnice, i za anglofila koji se priklanja nemačkom nacizmu, i za legalistu koji ulazi u pučističku vladu, i za bivšeg republikanca koji postaje vatreni pristalica četničkog pokreta, i za nacionalnog heroja koji se pretvara u kvislinga.

Poigravši se sopstvenom fikcijom tako što je na iznenađujuć način ubacio i samoga sebe u radnju „Vernika“, Ćosić je time zapravo povezao dva vremena i dva, pokazaće se, u mnogo čemu slična istorijska događaja, kojima je i sâm pisac bio neposredni svedok: slom prve Jugoslavije i (u vreme štampanja romana naslućujući) raspad druge Jugoslavije.

Kad se „Vernik“ čita tri decenije nakon što je objavljen, teško je odoleti utisku da se dijalozi i unutrašnji monolozi zamišljeni kao politička i filozofska razmatranja mogu maltene bez korekcija primeniti i na vreme u kome se iznova biralo između zla i obmane, a tvorac prerovskih Katića dobio duhovnu moć bez realne vlasti i stekao neograničeno poverenje političkih prvaka premda sâm to nikada nije bio.

Autor: Dušan Milijić