Iz prve ruke: Mali remorker u Maloj Laguni

U svetu dečjeg izdavaštva nikad nije jednolično, još manje je predvidljivo. Zato tokom duge godine u Maloj Laguni razotkrivamo tajne dedinih kofera, lako kažemo slon, čitamo predanja o prirodi, znamo kako da razgovaramo sa tigrom, prave golubove hranimo jer, na kraju krajeva, nismo loši momci.

Iako to zvuči kao da raspolažemo supermoćima ili pak šaptačićima koji obleću oko glave i odgovaraju na sve uredničke nedaće – ipak se ponekad dogodi da nam se na stolu nađe rukopis o prevoznim sredstvima, srednjovekovnim loptama od svinjske bešike ili pak o otkriću mikrotalasne pećnice. Iako je sigurno da nećete imati recenzenta iz bliske budućnosti koji će vam otkriti kako se putuje u vagonu na sopstveni pogon, levitirajući kroz sistem tunela u hajperlup kapsuli – sa druge strane, ako imate više sreće kao što sam je ja imala, onda će vas na stolu sačekati rukopis o prevoznim sredstvima. Stari dobri internet zna odgovore na brojna pitanja. Zna gde je vazdušni monošinski metro, zna kako izgleda izrezbareni pakistanski kamion, zna čak i kako je voziti se rikšom. Stari dobri internet jeste najbolji saradnik, ali sve do trenutka dok ne ugovorite ozbiljan razgovor u dva oka. Onda to izgleda ovako:

„Guglu, šta je to što hoda na šest točkova i ravnim sečivom ravna tlo?“, pitam.

„To je horizontalni frezer sa kolicima, to je rudarska mašina, to je brusni kamen, to je Samsung Galaxy J7, to je foršup sa šest točkova“, odgovara.

„Guglu, a kako se zove mašina koja drobi i razvlači mešavinu šljunka i katrana?“, ne odustajem.

„To je STOP nelegalnim šljunkarama na reci Drini. To je viralan snimak na Tviteru, ljudi se kupaju, bager ravna šljunak“, ne odustaje.

Kao nakon svakog dramatičnog nesporazuma, pošto shvatam da mi nema druge, naoružavam se strpljenjem, notesom sa pitanjima, džepove punim štampanim ilustracijama teških mašina i krećem tamo gde svaki urednik izletuje – na gradilište. Toliko ih je samo u Beogradu, lakše ćete pronaći gradilište, nego što će vam Gugl izaći u susret.

Sa građevinskim radnicima igram savremenu igru zvanu Uredničke Roršahove mrlje, pokazujem im ilustracije skrepera, grejdera, valjka, finišera i dampera. Čokoladna bananica je nagrada za tačan odgovor na pitanje „koja mašina posipa tanak završni sloj“ ili „kako se zove mašina za probijanje tunela“. Lektore za građevinske mašine pronalazim upravo tu, dok bezbrižno ćaskaju sa mnom i upravljaju rovokopačem. Kažu mi da sam svaki put dobrodošla na gradilište, kad god budem imala problema sa tekstovima u kojima se kriju neki drugi guseničari i utovarivači.

U svetu dečjeg izdavaštva nikad nije jednolično, još manje je predvidljivo. Ponekad morate da protegnete noge do gradskog tropikarijuma da biste odgonetnuli kakva je to riba krgavi prasac. Ponekad organizujete čajanku sa etnolozima, istoričarima, veterinarima, obućarima ili krojačima dok tragate za odgovorom šta su karbatine. Na kraju krajeva, iako vam se čini da nam uvek lako pada da kažemo slon – iza svakog završenog teksta stoji jedno veliko gradilište sa svim džinovskim uredničkim građevinskim mašinama.

Autor: Irina Markić