Ivan Zlatković: Kako su hajduci od junaka postali negativci

Baština Balkana je bogata riznica kojom se bave mnogi naučnici i umetnici. Narodne pesme, mitske priče, predanja i verovanja, predano prikuplja književnik Ivan Zlatković. Priredio je nekoliko značajnih antologija, kroz koje se može sagledati duh naroda ovih prostora, ali i povezanost sa internacionalnim folklorom.

Zlatković je autor i nekoliko romana. Inspiraciju, takođe, pronalazi u istorijskoj i dokumentarnoj građi. Romanom I živ i mrtav donosi priču o hajdučiji u Srbiji, u Šumadiji, između dva svetska rata.

Koristeći fakte i imaginaciju, dočarao je jedan surov period, pun nasilja i straha. Uz hajduke i žandarme, kao nosioce radnje, autor je verno prikazao nekadašnje palanačko društvo, surove istorijske prilike i politička previranja. Mnogi fragmenti romana „I živ i mrtav“ nalikuju sadašnjosti i otvaraju pitanje koliko je savremeni čovek naučio iz svoje prošlosti.

Prikazali ste društvene prilike kroz borbu žandarma i hajduka. Šta vas je inspirisalo da progovorite kroz ove likove?

Roman je inspirisan istorijskom dokumentarističkom građom, ali i narodnom tradicijom, on je u biti literarna fikcija, ili znatno modifikovana istorijska osnova. Prilike između dva rata u Srbiji i Šumadiji predstavljaju paradigmu društvenih odnosa koja ima univerzalni karakter. Priča o hajducima i žandarima je samo fragment jednog vremena za nama koje nalikuje budućnosti. Svevremenost teme o poimanju pravde i zločina je ono što je predstavljalo podsticaj da napišem ovo delo.

Čini se da o hajdučiji između dva svetska rata nema puno književnih dela.

Mislim da ste u pravu, bar kada je o srpskoj književnosti reč. Međutim, postoje izuzetno značajna publicistička dela koja se bave ovom temom u tom ili bliskom razdoblju, ili ona koja, sabirajući novinske članke, uspešno oblikuju hajdučke biografije, karakterizacije odmetnika, razbojnika i zločinaca, koji su bili osobena socijalana pojava tog vremena. Takve dokumente sam i koristio.

Koje vam je otkriće u mnogobrojnoj arhivskoj građi bilo najpotresnije?

Ubistva i zlostavljanja ljudi, žena, pa čak i dece su formulno mesto hajdučkih biografija. Tamo gde prestaje čoveštvo i gde neko, iz ma kog razloga, postaje zločinac, emotivno i intelektualno pojmite kako se svet pred vama preobražava u negaciju, magiju zla. Mučenja i zlostavljanja žrtava su najekspresivnije scene, surovije od čina ubistava i mnogobrojnih smrti.

Hajduci su u epskim pesmama opisivani kao heroji, da bi se kasnije pogled na njih promenio u društvu i u književnosti. Zbog čega?

Hajduci i uskoci su u epskoj tradiciji branioci nacionalne i socijalne časti. Njihova uloga je oslobodilačka i revolucionarna. Onog časa kada se taj epski i romantičarski element transformisao u svoje naličje i sveo samo na surovi socijalni kontekst, hajdučija je postala istorijski pejorativna dimenzija i rana svakog društva. Katalog junaka (Mali Radojica, Stari Vujadin, Starina Novak, Gavran Harambaša, Mijat Tomić, Bajo Pivljanin, ili Senjanin Ivo i Tadija) detronizuje svoju epsku vertikalu kroz antipode likova, u vremenu o kojem pišem u romanu, ostavljajući za sobom samo grotesknu etičku ljušturu naznačenih prethodnika. Na osoben način o tome kazuju svojevremeno i pisci srpskog realizma Svetolik Ranković i Janko Veselinović, u delima Gorski car i Hajduk Stanko.

Roman ste završili Maćadovom rečenicom „I istina se izmišlja“. Koliko se ulepšavaju, dopisuju nacionalne istorije kroz književnost?

Ova misao je i poetički kredo mog romana. Stvarajući priču, pisac oblikuje novu literarnu i fiktivnu istinu. Roman ne pretenduje da bude istorijski fakat, već estetska i umetnička činjenica. Čini mi se da nijedna književnost nije uspela da u potpunosti prevaziđe romantičarski odnos prema sopstvenoj istoriji, kao što nijedna nacionalna istorija nije uspela da se oslobodi romantičarske ikonografije. Ja nisam istoričar, zato sebi dozvoljavam da se njome poigram, mistifikujući je kroz savremenu narativnu formu. Međutim, samo kritička istorija može predstavljati zdravu osnovu za kulturološki razvoj svakog društva.

Koji motivi povezuju narodnu književnost Balkana?

Svojevremeno sam s Milanom Lukićem objavio „Antologiju narodih pesama o Marku Kraljeviću“. Možda bi idejni koncept ove knjige bio najbolji odgovor na Vaše pitanje. Najveća dragocenost antologije je u tome što su u njoj naštampane pesme u izvornom jezičkom obliku sa celog balkanskog područja. U tom kontekstu Marko se tumači kao najznamenitiji balkanski junak, koji je poprimio epska, mitska i istorijska obeležja svih naroda koji su oblikovali njegovu usmenu legendu. Opevan je kao vitez, nacionalni heroj, prgavi megdandžija, zaštitnik slabijih, borac s mitskim i htoničnim bićima, pobornik pravde, domišljat i duhovit, neodoljivi ljubavnik narodnih epskih i lirskih pesama. Marko Kraljević je najbolji primer sinteze, tematsko-motivske slojevitosti, on je arhetipska matrica epskog pevanja celog Balkana, nalik i na najznamentije junake svetskih epova i mitova (poput Ahila, Herakla, Čadonisa, Gilgameša, boga Tora, Sigfrida, Sida Bojovnika, Ilje Muromeca…), što u njegovom slojevitom liku nikako ne isključuje i osobene crte nacionalnih tradicija.

Priredili ste antologiju o humoru u narodnoj prozi. Šta su stanovnici ovih prostora pre vek ili dva smatrali duhovitim?

Moja knjiga šaljivih narodnih pripovedaka, kao i „Čestoskok“ (zbornik narodnih bezobraznih priča), predstavlja pokušaj da se u razdoblju od nekoliko vekova ukaže na poetiku humora i seksualnosti u narodnoj tradiciji. Ove antologije sadrže najviše zapisa iz Srbije, ali i sa drugih prostora, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Makedonije. Smejemo se zajedno vekovima svemu što je izopačeno, neprirodno, lažno. Humor je najosobenija kritička oštrica društva i on bespoštedno kodira sve intelektualne, etičke, duhovne i biološke mane. Najčešće komične teme su ljudski nedostaci (na primer glupost), čovekovo poimanje seksualnosti, etničke i religijske različitosti. Jednom rečju, humor je prisutan u svim pojavama i procesima u ljudskom životu, od rođenja do smrti, težeći narušavanju tabua i osvajanju apsoluta slobode.

Da li su prevodioci zainteresovani za dela koja se ne bave savremenim temama?

Nije problem u vremenskom određenju tema. Ako bolje analizirate svekoliku svetsku romanesknu produkciju, ona je uglavnim istoriocentrična. Mislim da je bit više u načinu oblikovanja teksta, u stilu i vokabularu koji pisac koristi. Postoje tekstovi koji su estesko blago samo na jeziku na kojem su napisani. Prevodioci mog romana „I živ i mrtav“ morali bi se suočiti s kolokvijalnim i arhaičnim jezikom Šumadije, što bi predstavljalo izazov za dobre poznavaoce jezika, kao i za savremenog čitaoca.

A čitaoci, posebno mlađe generacije?

Mlađe generacije oblikujemo mi, zato smo odgovorni za sve njihove stranputice, zablude, intelektualnu apatiju. To se očituje i u književnosti. Umetnički kvalitetan tekst ne poznaje generacijske razlike, on je estetska i duhovna vrednost kojom se nadahnjuju najrazličitija pokolenja. Osnovni preduslov je da ste odgajani na najboljim primerima svetske i nacionalne književne baštine. Biti mlad čitalac znači biti ljubopitljiv i zainteresovan za sve vrednosti i kulturološke različitosti ovoga razbokorenog sveta.

Razgovarala: Branka Selaković

Izvor: balkans.aljazeera.net