Dimenzije našeg života u kojima smo mogli ili možemo biti: Održana promocija romana „Crveni“ Srđana Dragojevića
Salve smeha, nostalgije, promišljanja i aplauza smenjivali su se na promociji novog romana Srđana Dragojevića „Crveni“ koja je održana u utorak 10. novembra u knjižari Delfi SKC, popunjenoj do poslednjeg mesta.
Pored autora, o romanu su govorili rediteljka Tatjana Mandić Rigonat, istoričarka Dubravka Stojanović, glumac i satiričar Dragoljub Mićko Ljubičić i urednica Dubravka Dragović Šehović, dok je odlomke čitao glumac Goran Jevtić, što je promociji dalo i teatarsku notu.
Nakon hit naslova „Lajk“ i „Paša“, Srđan Dragojević u romanu „Crveni“ istražuje zamisao o postojanju bezbrojnih paralelnih svetova oko nas. Radnja je smeštena u jednu od mogućih dimenzija – SFRJ dimenziju! U tom svetu, istorijske okolnosti stvorile su drugačiji univerzum. U njemu se sve razvijalo drugačije, što je dovelo do toga da poznate ličnosti iz naše stvarnosti imaju sasvim druge, često srećnije živote, ali i ne baš tako uspešne.
Urednica Dubravka Dragović Šehović je, govoreći o stilu Srđana Dragojevića, istakla da joj je posebno interesantno to što lako prolazi kroz različite faze i žanrove u pisanju.
„Prvo smo imali ’Lajk’, gde se obraćao jednoj publici na jedan način, više tinejdžerima, ali i starijima, kroz priču o influenserima. Zatim imamo ’Pašu’, istorijski roman. A sada nas provlači kroz multiverzume i neku vrstu naučne fantastike. Srđan se u svemu izuzetno dobro snalazi“, kazala je urednica dodajući da joj je posebno drag autorov fenomenalni smisao za humor:
„Svet koji je Srđan stvorio nije nam nepoznat – to je svet u kome svi mi danas negde živimo, svet koji prepoznajemo iz bliske istorije, a koji je on izvrnuo, prevrnuo i uneo svoje lične utiske na vrlo duhovit način. Pored toga što pravi sjajne filmove, pokazao je da može da piše i izuzetno dobre knjige. Sa ovom je to još jednom dokazao“, zaključila je Dubravka Dragović Šehović.
Tatjana Mandić Rigonat je navela da prema svom kolegi reditelju gaji apsolutno divljenje – ne samo kao prema filmskom reditelju i scenaristi, već sada i kao prema književniku:
„Znam ga i kao pisca dečjih knjiga i kao pesnika iz osamdesetih godina, iz vremena mladosti. Ta činjenica da toliko godina nije režirao filmove izazvala je kod njega neverovatnu provalu maštovitosti i kreativnosti. Ovaj roman je izuzetno složeno delo na nivou ideja, ideologije i umeća pripovedanja. On ovaj roman zove naučnom fantastikom, a ja sam ga doživela kao stvarnosnu prozu. Puno puta sam i sama pomislila, a i čula od drugih, da je svet u kom živimo potpuno nestvaran i da je stvarnost poprimila neverovatne dimenzije koje se više ne mogu obuhvatiti pukim realizmom.“
Srđan Dragojević nam, veli Mandić Rigonat, kroz fantastiku zapravo govori o nama danas: kakvi smo, kakvi smo mogli biti i u kakvom smo svetu – mnogo humanijem, mada ne savršenom – mogli da živimo.
„Meni je trebalo malo vremena da razumem te multiverzume, portale i plavu svetlost. Mi se sada nalazimo u prostoru ove knjižare, što je jedan mikrouniverzum. Ja sam istovremeno prisutna u još jednom: u dimenziji SFRJ ovaj prostor je bio deo pozorišta SKC. SKC je nekada bio univerzum u kome su postojale rokenrol scena, pozorišna scena, likovna scena, galerija... Ovde sam probala svoju prvu predstavu koju sam u životu radila, baš ovde gde vi sedite. Sada je ovo knjižara – na svu sreću, a ne banka, prodavnica ili kockarnica“, otkrila je rediteljka.
Dok je čitala roman „Crveni“, stalno se smejala, te zato smatra da će se jednog dana Dragojevićev humor izučavati onako kako danas govorimo o Steriji, Nušiću, Popoviću ili Dušanu Kovačeviću.
„Naši najveći pisci su zapravo humoristi koji kroz humor ispisuju naše tragedije. Smisao za humor je pogled na svet; to je pitanje ukusa, kako kaže Gete, lakše je pisati dramu nego napisati nešto satirično i groteskno, a s druge strane i nežno. U romanu postoji rečenica koja je meni bila potpuno fenomenalna: ’Naš svet nisu stvorili sanjari, nego ubice, da bi deca mogla da sanjaju.’ Naime, taj svet dimenzije SFRJ, čija je ideja bila da ljudi ostvare sreću, stvorila su trojica pripadnika Državne bezbednosti koji su likvidirali Miloševića, Tuđmana, Izetbegovića, Kostića, Bulatovića... Ispalili su raketu koja je raznela njihov avion i nikada se nije dogodilo ono što se dogodilo... Znam da je Srđan prvobitno pisao seriju, ali u ovom romanu se ne oseća da je to bio drugi umetnički oblik. Ovo je koherentan avanturistički roman u kome je on suvereni pripovedač, roman koji vas tera da između dva osmeha razmišljate o tome kakav je život mogao biti i koje su to vrednosti za koje vredi boriti“, zaključila je Tatjana Mandić Rigonat.
Istoričarka Dubravka Stojanović složila se sa Mandić Rigonat u tome da kada se ovaj roman čita, stiče se utisak da naučnu fantastiku smenjuje ono što mi živimo, ili smo mogli da živimo, danas.
„To je ono što je potresno dok se čita. Da je u pitanju klasičan SF, govorili bismo o utopiji i distopiji. Ta SFRJ 2026. godine jeste utopija, ali sam popisala neke detalje koji su mi se posebno dopali: Jugoslavija je svetski prvak u fudbalu, osvojila je pet Evrovizija, a u programu koji upravo traje iz Green rooma nam se javljaju Duca Marković i Rosa. Zatim, izašao je 32. album Azre, ’Knjiga o Milutinu’ nikada nije objavljena, postoji Yugo-Siri, a u poslednjoj epizodi ’Boljeg života’ Boba ide u penziju. Srpska akademija nauka i umetnosti je na Pošumljenom otoku zbog rušenja Jugoslavije!“
Dimenzija SFRJ u romanu „Crveni“, ocenila je Stojanovićeva, jeste utopija, ali je i ona vrlo mračna.
„I sam autor u pogovoru kaže da nam se ni ona ne bi dopala – to je kongres partije gde svako svakog prisluškuje. Dakle, nije ni to idealno. A naša stvarnost, ta druga eks-ju dimenzija, nije nikakav SF – to je naša sadašnjost koja guši i uništava. Moram reći da sam srećna što smo pomerili ovu promociju. Trebalo je da bude neposredno pre izbora. Tada smo mislili da niko neće doći jer su svi u izborima. Da je održana tada, knjiga bi se čitala potpuno drugačije. Danas možemo da je čitamo kao oporu analizu onoga što smo živeli: svih tih strašnih reči, neurotičnih, šizofrenih i ljutih ljudi koji neprestano psuju u prljavom i razrušenom gradu. To smo mi do 25. oktobra.“
Dragoljub Mićko Ljubičić priznao je da je oduvek ljubitelj SF, ali i teorije, ideje da u svakom od paralelnih svetova radimo nešto drugo i jesmo nešto drugo.
„Ova tema je u romanu ne samo dotaknuta nego i sjajno razrađena. Jako sam srećan što smo danas u ovom univerzumu, a ne u onom koji je mogao malo drugačije da se završi 25. oktobra. Zamislimo šta bi bilo da smo greškom zakoračili u neki drugi rukavac. Volim ubedljivu naučnu fantastiku – onu koja, bez obzira na fantastične elemente, ima naučnu utemeljenost. Srđan je očigledno proučio kvantnu fiziku i teoriju struna. Ipak, glavni akcenat nije na samoj nauci, već na ljudskim sudbinama. Tužno je kada se prepoznamo u onoj bednoj, lošoj verziji Srbije i Jugoslavije u kojoj se mali Džanko obreo. Ne može se pobeći od osećaja jugonostalgije. Ja jesam jugonostalgičar jer sam osetio prednosti te zemlje – imao sam 18 godina kada je Tito umro i zapamtio sam ono što je bilo dobro. Ljudi uglavnom pamte lepe stvari, a zaboravljaju nestašice i tegobe, ali u poređenju sa onim što je usledilo, teško je ne osećati žal“, ocenio je Mićko Ljubičić dodajući da mi živimo „horor-fantastiku“ te nam zato nije teško da razumemo sve ove dimenzije iz romana.
Srđan Dragojević je otkrio da su mu za pisanje ovog romana uzori bili Volterov „Kandid“ i „Guliverova putovanjaׅ“ i predstavlja alegoriju u kojoj jedna dimenzija dođe u dodir sa našom, te se najgori i najbolji svet približe.
„U knjizi ostavljam otvorenim koji je svet bolji, a koji gori, jer ni ta opstala Jugoslavija nije idealna. Glavni junak Džanko nosi ime po generalu Džanku sa Lastova, kod koga sam svojevremeno boravio sa porodicom na predlog Ante Tomića dok sam pisao deo knjige. General Džanko je bio komandant, borio se na hrvatskoj strani, ali je u duši ostao komunista koji je prezirao novu političku garnituru i odbijao susrete sa Tuđmanom. Imao je legendarni status i ostavio je snažan utisak na mene. Takođe, moram da pomenem i Dejana Papića, koji me je godinama nagovarao da pišem roman. Mislio sam da nisam dorastao toj formi, iako sam napisao preko dvadeset pet filmskih scenarija. Zatim mi je Veljko Lalić iz ’Nedeljnika’ ponudio da pišem kolumne, a kada sam odbio da se bavim dnevnom politikom, predložio je da pišem roman u nastavcima. Tako je nastao ’Lajk’, a posle i ostali romani. Drago mi je što su ove tri knjige našle put do publike i što se lepo prodaju. Moja supruga se šali da sam ja zapravo profesionalni književnik, a filmski hobista, s obzirom na to koliko retko snimam“, ispričao je Dragojević.
U knjizi se bavi i, kako je naveo, preispitivanjem ličnih odluka – šta bi bilo da smo doneli drugačije izbore na životnim prekretnicama.
„Svako od nas razmišlja šta bi se desilo da nismo zakasnili na neki sastanak ili da smo otišli negde drugde. Prema teoriji struna, svaka odluka stvara nove svetove u višim dimenzijama. Lično sam veoma zadovoljan svojim privatnim životom, imam petoro divne dece i ne bih to menjao ni za šta. Najčešće maštam o tome šta bi bilo da sam posle Petog oktobra ostao u Americi, umesto što sam se vratio u Srbiju, gde sam se, kao i mnogi, s vremenom razočarao“, iskren je bio autor i za kraj dodao:
„Posle dugog i frustrirajućeg perioda, ovi romani su mi pomogli da lakše prebrodim prethodne godine. Ovo novo doba direktne demokratije, pobeda mladosti i obrazovanja daje nadu da se stvari mogu menjati nabolje. Zato u ovom trenutku ne bih menjao ovu našu dimenziju.“
