Ivan Tokin: Moja duša je od limuna

Pisac Ivan Tokin objavio je reizdanje bestselera „Najnormalniji čovek na svetu“, zbog čega ga u prethodnim nedeljama „cimaju“ za intervju. Stefan Tošović je s Tokinom „trošio“ jedan lagani razgovor, kao kada se sretnu kod Radio Beograda i pričaju o pravilnom izvođenju mrtvog dizanja. Razgovor za buro247.rs vođen je 19. juna 2024. godine.

Kako si danas?

Danas je onaj prvi dan ove godine kad je stvarno sparno. Nenaviknut sam, kao i svi. Iscedio me je. Pola dana bio sam u saobraćaju, a onda sam uveče imao poslednje predavanje u Majskoj školi pisanja. Tamo predajem pisanje proze. To mi je prvi put, na početku nisam znao da li ću umeti, da li ću uspeti tim ljudima da dam nešto konkretno. Trudio sam se, uspeo sam, mislim da ću se time još baviti. Kad sam ranije razmišljao o školama pisanja, nisam video kako one nekome mogu da koriste, ali to se promenilo, jer sam pišući shvatio da je pisanje u najvećoj meri zanat, a zanat se uči. Smislio sam efikasne vežbe koje se dopunjuju i imaju jasnu svrhu, služe sticanju i razvijanju tačno određenih veština. Prvo idu jednostavne vežbe, koje se kasnije spajaju u kompleksne. To mi je bilo glavno danas, to poslednje predavanje, jasno mi je da sam stvorio celinu koja ima smisla. Dakle, danas sam zadovoljan i umoran.

Kako si bio juče?

Juče mi je ćerka imala završnu baletsku predstavu za ovu sezonu. Ona ima četiri i po godine, oni izvode jednostavne pokrete. Sad bih mogao da ti pišem kako je predivna u trikou, kako ima osećaj, kako je odmah na sceni pronašla svoj rekvizit, ali to sve nije bitno, bitno je što postoji sila koja čini da je čovek sposoban tako da se oseti, kao ja dok sam je gledao. Mnogo toga mora da se obavi da bi se stiglo do te baletske predstave, počev od toga da moraš da se rodiš da bi došao u situaciju da imaš dete, pa svi primarni instinkti moraju dobro da te služe, pa zdravlje, i preko svega moraš i mnogo sreće da imaš, i onda kad se dokopaš te predstave, nađeš se u situaciji da te raznese lepota, i raznese te.

Kada za nekog kažemo „skroz normalan dečko“, sagovornik ume da nam uzvrati sa: „Šta je uopšte normalno?“ Šta je za tebe (ne)normalno?

Ovo mi je najgore pitanje na svetu. Dosadilo mi je, ali evo ti si u pitanju, pa dobro. Zavisi od konteksta. Normalnost mogu da posmatram kao jednu od najtežih bolesti, u smislu, kao nije normalno da se muškarac oblači kao žena, na primer. Eto, to nije normalno i ljudi koji to rade imaju problema, a zašto? Zato što nije normalno? Zato što većina to ne radi? Kakav bezvezan razlog. To je simptom bolesti koje se zove normalnost. A onda, ja kad kažem, na primer za tebe, da si normalan dečko, ne mislim da si bolestan. Mislim da se, što bismo rekli mi Makedonci, ne filmaš. Da si s dve noge na zemlji, nisi prevarant ni lažov, ne mora čovek da pazi šta priča s tobom, kad kažeš da ćeš da se javiš, javiš se, to mislim. Neću se upuštati u psihologiju ili analitičku geometriju, ni druge nauke ili naučne discipline koje imaju svoje definicije normalnosti, mada bi mi to bilo najdraže, ali nisi me to pitao.

Jedan kolega znao je da te opiše kao „stručnjaka za razumevanje ljudskih duša“. Koliko si spoznao vlastitu?

Svoju dušu odlično poznajem, ali to ne znači da umem da rukujem samim sobom na zadovoljavajući način. Duša mi nije problem, ona je čista, mada mislim da nisam poseban po tome, svaka je duša čista, problemi su na drugim mestima. Ako hoćeš baš tačno da ti kažem koliko sam je spoznao, evo – moja duša je od limuna.

„Najnormalniji čovek na svetu“ postoji i kao audio-knjiga, što sugeriše na to da veruješ u audio-knjige. Ipak, da ne bih pretpostavljao, čini se ispravnijim da te pitam – šta misliš o audio-knjigama, koju si sa pažnjom preslušao, kada i kako?

Nemam ja šta da verujem ili ne verujem u audio-knjige. One postoje i ljudi ih slušaju. Kažu mi da mnogo više čitaju, od kada slušaju. Nisam preslušao nijednu. Taj glas mi je posrednik, i nisam se još navikao na to. Mogu da čitam sa ekrana, elektronske knjige, s tim nemam problema. Audio-knjige su realnost i volim što postoje. Bilo koji vid druženja s knjigama je dobar. Siguran sam da kad bi mi se pogodio glas i način čitanja neke knjige, da bih uživao. To bi bilo zanimljivo iskustvo.

Novo izdanje „Najnormalnijeg čoveka“ promovisao si i potpisivao na Kalenić pijaci. Kako to objasniti nekom kome takav koncept nije jasan?

Taj koncept nastao je iz nužde. Jednog petka, neposredno pošto je izašao roman „Neli“, ostali smo bez para. Plate su dolazile u ponedeljak, trebalo je preživeti vikend, a imali smo autorske primerke romana u kući. Odjednom, palo mi je na pamet da izađemo na pijacu, stavimo knjige na gajbe, i prodajemo ih. Prodali smo sve i bilo je zabavno i novo. Nije isto kad ti se knjige prodaju u knjižari pa ti posle uplate neke pare na račun, i kad treba da uzmeš keš ljudima iz ruke. Tu je bilo dosta ljudi koji su slučajno zastali, razgledali knjigu, tražili od mene da je reklamiram, i nije im padalo na pamet da sam je ja pisao. Neki su kupili, neki nisu. Znaš, pitaju o čemu se radi, pa da li je smešno, ako nije smešno – neće. Jedna gospođa mi je rekla da zna tog pisca i da je dosadan, da treba neke druge knjige da prodajem. To je bio taj vikend, ali se ispostavilo da mnogi dolaze da im potpišem druge knjige koje imaju, da se tamo dešavaju fini razgovori, pa smo onda to radili još dva vikenda, i zvali su nas iz nekih kafića da gostujemo. Onda smo dobili još knjiga od izdavača, po povlašćenoj ceni, pa smo gostovali. Kad kažem mi, mislim i na moju ženu, koja je u tom trenutku u drugom stanju. To svakako nije odmoglo marketingu. Te promocije na pijacama postaju tradicija, pa je jubilarno izdanje romana „Najnormalniji čovek na svetu“ deo te tradicije. To će se dešavati i sa svakom sledećom knjigom. I još nešto, ja sam godinama, decenijama, skoro svaki dan na pijaci, pijaca me je delom i stvorila, to mi je prirodno okruženje.

Osim na Instagramu – da li si razmišljao o pisanju i objavljivanju poezije?

Poeziju pišem samo kad moram. Ne volim da je pišem. Nemam osećaj. Sve moje pesme su bog te pita kako razdeljene na stihove. Nisam siguran kako se to radi, osim ponekad, a to je retko. Sviđa mi se samo jedna pesma koju sam napisao. Kad bih umeo, pisao bih poeziju s rimama, isprekidanim kao u pesmi „Veče na školju“ Alekse Šantića, ili prvi i treći, i drugi i četvrti kao u pesmi „Dolap“ Milana Rakića. Najviše bih voleo da mi pesme budu magično uronjene u rimu, kao Disova pesma „Možda spava“. Kad bih umeo da pišem takve pesme, ne bih prestajao.

„Da sam mogao bolje, uradio bih“, rečenica koja je tako ti. Da li te muče očekivanja i zašto ne?

Zašto ne? Kako znaš da me ne muče? Ne muče me, ali to je baš nova stvar kod mene. Ranije sam koketirao s tim, ali pre jedno tri meseca je to postalo stvarno tako. Tačno sam osetio kad se desilo. Ta rečenica – Da sam mogao bolje… – dugo mi je služila kao opravdanje, a onda sam shvatio da je istinita. Prvo sam se oslobodio očekivanja od samog sebe, čega sam se i plašio, jer sam mislio da bi moglo da se desi da ne ustanem iz kreveta. Nije bilo tako. Sve je isto, samo se ne nerviram, a to ima za posledicu da sam efikasniji. Nisam se oslobodio od očekivanja koja od mene imaju žena i dete, ali od toga mi se ni ne oslobađa, to mi prija. Na ta očekivanja sam ponosan.

Planovi za leto?

Veliki. Prvo, ovog leta Laguna će objaviti i novo izdanje romana „Pas“, a krajem leta i novu zbirku kratkih priča, ili dve. A onda, od prošlog leta se trudimo da idemo dva puta na more. Jednom u junu, drugi put u septembru. To je ukupno isti broj dana kao i kad smo išli jedanput, ali nema gužve, nije pretoplo i jeftinije je. Osim toga, kad idem prvi put, sama činjenica da ću ići još jednom, opušta me. A drugi put je drugi put, čist ćar. Tada fantaziram kako treba da se preselimo na more, ali to je već druga stvar. U julu ćemo valjda na Ohrid, a to doživljavam kao hodočašće. Tamo sam prvi put u životu video svoju ženu.

Autor: Stefan Tošović

Izvor: buro247.rs