Istorija pisanja za druge
Od ključnih kanonskih dela, naučnih hipoteza koje se odnose na rad Vilijama Šekspira, do brbljanja javnih ličnosti poput Džordana, od kojih vam utrne mozak, fenomen pisanja za druge ima bogatu, raznovrsnu i zanimljivu istoriju. Iako se pisanje za druge često posmatra kao mračan momenat književnog stvaralaštva, ono ipak opstaje već vekovima. Danas ćemo istražiti ovaj vid kreativnog pisanja i kako je nastalo.
Ljudi su tragali za uslugama pisaca iz senke koji su bili spremni da ostanu skriveni u zamenu za zadovoljstvo koje donosi stvaralaštvo i naravno za pozamašnu novčanu nadoknadu. Mnoge istaknute javne ličnosti prosto ne poseduju sposobnost da napišu autobiografiju, ali imaju odličnu priču koju žele da ispričaju i za to im je potreban nadareni pisac kome će diktirati.
Mnoga kanonska dela su tokom dugog vremenskog perioda sastavljana iz delova pre nego što je fenomen autorstva uopšte imao značaja. U dalekoj prošlosti, usmena tradicija je bila mnogo važnija od potrebe da se priče zabeleže i sačuvaju u pisanoj formi, i često se mnoštvo priča pripisivalo jednom autoru koji je možda i sam bio izmišljena ličnost, kao i njegovi likovi.
Koji god bio razlog zbog koga pišu, pisaca iz senke ima sve više, i postoji mnoštvo zanimljivih i kontroverznih primera pisanja za druge u istoriji književnosti od kojih su neki očigledni, a neki će vas iznenaditi.
U književnosti je malo dela čiji značaj može da se uporedi za Homerovom „Ilijadom“ i „Odisejom“. Međutim, ovaj legendarni slepi pesnik koji je ovekovečio propast Troje i učinio besmrtnim junake Ahila, Hektora, Odiseja i Helenu, možda je i sam bio izmišljena ličnost.
Ne postoji određen datum za koji se vezuje nastanak ove dve epske poeme, a poznato je da su ih mnogi pesnici tokom vekova usmeno prenosili, i tako ih dorađivali i menjali, pa je prema tome pripisivanje jednom autoru gotovo besmisleno. Homerovu ličnost treba pre shvatiti kao vid korisne kategorizacije za dela koja su nastala tokom vremena od strane većeg broja usmenih pesnika, koji nisu ni bili svesni toga da obavljaju posao pisaca iz senke.
Mnoga kanonska dela su tokom dugog vremenskog perioda sastavljana iz delova pre nego što je fenomen autorstva uopšte imao značaja. U dalekoj prošlosti, usmena tradicija je bila mnogo važnija od potrebe da se priče zabeleže i sačuvaju u pisanoj formi, i često se mnoštvo priča pripisivalo jednom autoru koji je možda i sam bio izmišljena ličnost, kao i njegovi likovi.
Koji god bio razlog zbog koga pišu, pisaca iz senke ima sve više, i postoji mnoštvo zanimljivih i kontroverznih primera pisanja za druge u istoriji književnosti od kojih su neki očigledni, a neki će vas iznenaditi.
U književnosti je malo dela čiji značaj može da se uporedi za Homerovom „Ilijadom“ i „Odisejom“. Međutim, ovaj legendarni slepi pesnik koji je ovekovečio propast Troje i učinio besmrtnim junake Ahila, Hektora, Odiseja i Helenu, možda je i sam bio izmišljena ličnost.
Ne postoji određen datum za koji se vezuje nastanak ove dve epske poeme, a poznato je da su ih mnogi pesnici tokom vekova usmeno prenosili, i tako ih dorađivali i menjali, pa je prema tome pripisivanje jednom autoru gotovo besmisleno. Homerovu ličnost treba pre shvatiti kao vid korisne kategorizacije za dela koja su nastala tokom vremena od strane većeg broja usmenih pesnika, koji nisu ni bili svesni toga da obavljaju posao pisaca iz senke.
Jedno od najvažnijih dela u istoriji, Biblija, tipičan je primer ovako nastalog teksta. Stari zavet je nastao iz usmenog predanja na sličan način na koji su nastala Homerova dela, međutim zbog potrebe da se očuva određeni ton jevrejskog Svetog pisma, pripisivanje nekom autoru, čoveku, ne bi bilo u saglasnosti sa smislom teksta koji treba da predstavi dela, čuda i otkrovenja Gospoda.
I tekst Novog zaveta je jednako dobar primer ove prakse. Naučnici smatraju da je Novi zavet nastao ili je dorađen u samom začetku hrišćanstva. Apostoli su najverovatnije bili potpuno nepismeni; Jevanđelja napisana na grčkom nam ukazuju na veoma visok nivo obrazovanja što nije bilo uobičajeno za društveni sloj iz kog su ponikli Apostoli.
Iako se većina učenih ljudi gnuša te ideje, mnogo je mastila utrošeno da se dokaže teza po kojoj Vilijam Šekspir nije bio autor remek-dela koja mu se pripisuju. Ironija je u tome što je ova ideja potekla od intelektualnih elitista koji nisu mogli da poveruju da je čovek bez univerzitetskog obrazovanja napisao dela koja podrazumevaju izuzetnu učenost.
I tekst Novog zaveta je jednako dobar primer ove prakse. Naučnici smatraju da je Novi zavet nastao ili je dorađen u samom začetku hrišćanstva. Apostoli su najverovatnije bili potpuno nepismeni; Jevanđelja napisana na grčkom nam ukazuju na veoma visok nivo obrazovanja što nije bilo uobičajeno za društveni sloj iz kog su ponikli Apostoli.
Iako se većina učenih ljudi gnuša te ideje, mnogo je mastila utrošeno da se dokaže teza po kojoj Vilijam Šekspir nije bio autor remek-dela koja mu se pripisuju. Ironija je u tome što je ova ideja potekla od intelektualnih elitista koji nisu mogli da poveruju da je čovek bez univerzitetskog obrazovanja napisao dela koja podrazumevaju izuzetnu učenost.
Da li je to bio njegov suparnik Kristofer Marlou, koji je lažirao sopstvenu smrt u gostionici u Deptfordu, da bi nastavio da u senci piše Šekspirova dela? Ili je to bio genijalni Frensis Bejkon, koji je poželeo da se povremeno odmori od naučnih istraživanja i da se inkognito pozabavi poetskim predstavljanjem ljudske prirode? Ili je Šekspir u stvari Edvard de Vere, grof iz 17. veka koji je, da bi zaštitio svoj visoki društveni status unajmio pozorišnog glumca nižeg roda da se predstavlja kao autor ovih drama, kao što je predstavljeno u novijem filmu „Anonymous“.
Istini za volju, sve ono što znamo o Šekspirovom odrastanju u Statfordu na Ejvonu, očigledno je prisutno u poetskom sadržaju njegovih drama. Njegove drame postoje u najrazličitijim oblicima, zahvaljujući nepouzdanosti izdavaštva tog vremena, zbog čega je za izučavanje Šekspira potrebna ozbiljna istražiteljska veština. Međutim, bez obzira na to što je on sarađivao sa drugim piscima, teorija po kojoj je sva njegova dela u potpunosti napisao neko drugi je prilično nerealna.
Preskočićemo nekoliko vekova, i dolazimo do spekulacija po kojima je Truman Kapote napisao poveliki deo veličanstvenog romana, za koji je Harper Li dobila Pulicerovu nagradu „Ubiti pticu rugalicu“. Sada su ove glasine potpuno odbačene, ali su se javile iz više razloga: Harper Li nikad nije objavila drugu knjigu, ona i Kapote su bili prijatelji od detinjstva, i ona mu je pomagala u istraživanju za roman „Hladnokrvno“, u vreme dok je završavala svoj roman. Ponekad je teško napraviti razliku između savetovanja, saradnje i pisanja iz senke.
Voditi državu ili neki politički pokret ostavlja jako malo vremena za književne napore, a opet su mnogi politički lideri imali potrebu da se na taj način izraze i za to su koristili pisce iz senke.
Predsednik Sjedinjenih Država Džon F. Kenedi je dobio Pulicerovu nagradu za knjigu „Profili hrabrosti“, u kojoj su sakupljene priče o senatorima koji su se usprotivili javnom mnenju da bi ostali verni svojim principima. Međutim, kada je čovek zadužen za pisanje predsednikovih govora Teodor Sorensen, objavio svoju autobiografiju „Counselor“, isplivalo je da je zapravo on autor većeg dela nagrađene knjige.
Istini za volju, sve ono što znamo o Šekspirovom odrastanju u Statfordu na Ejvonu, očigledno je prisutno u poetskom sadržaju njegovih drama. Njegove drame postoje u najrazličitijim oblicima, zahvaljujući nepouzdanosti izdavaštva tog vremena, zbog čega je za izučavanje Šekspira potrebna ozbiljna istražiteljska veština. Međutim, bez obzira na to što je on sarađivao sa drugim piscima, teorija po kojoj je sva njegova dela u potpunosti napisao neko drugi je prilično nerealna.
Preskočićemo nekoliko vekova, i dolazimo do spekulacija po kojima je Truman Kapote napisao poveliki deo veličanstvenog romana, za koji je Harper Li dobila Pulicerovu nagradu „Ubiti pticu rugalicu“. Sada su ove glasine potpuno odbačene, ali su se javile iz više razloga: Harper Li nikad nije objavila drugu knjigu, ona i Kapote su bili prijatelji od detinjstva, i ona mu je pomagala u istraživanju za roman „Hladnokrvno“, u vreme dok je završavala svoj roman. Ponekad je teško napraviti razliku između savetovanja, saradnje i pisanja iz senke.
Voditi državu ili neki politički pokret ostavlja jako malo vremena za književne napore, a opet su mnogi politički lideri imali potrebu da se na taj način izraze i za to su koristili pisce iz senke.
Predsednik Sjedinjenih Država Džon F. Kenedi je dobio Pulicerovu nagradu za knjigu „Profili hrabrosti“, u kojoj su sakupljene priče o senatorima koji su se usprotivili javnom mnenju da bi ostali verni svojim principima. Međutim, kada je čovek zadužen za pisanje predsednikovih govora Teodor Sorensen, objavio svoju autobiografiju „Counselor“, isplivalo je da je zapravo on autor većeg dela nagrađene knjige.
Još jedan klasičan primer pisanja iz senke, je uzbudljiva biografija Malkolma X. Aleks Hejli, pisac čuvenog romana „Roots“,radio je kao pisac iz senke, pretvarajući dugačke razgovore koje je vodio sa Malkolmom X u delo koje je bilo završeno nekoliko nedelja pošto je na ovog političkog lidera izvršen atentat.
Hejlija često posmatraju više kao koautora, nego kao pisca iz senke kad je reč o ovoj autobiografiji; nema sumnje da je on stilski odredio priču i da je cenzurisao kontroverzne aspekte Malkolmovih političkih stavova, naročito njegov antisemitizam. Iako je maskimalno utišao svoj glas, Hejli je namerno sačinio moćan prikaz svog junaka i njegov neizmeran uticaj na konačno delo je daleko od nevidljivog.
Kako smo došli do trenutnog statusa pisca iz senke? Jedan od najvažnijih uzroka pronalazimo i u saradnjama do kojih dolazi kada se pišu scenariji i snimaju filmovi. Tom Klansi se ponaša slično reditelju kada nadgleda pisce iz senke kako pišu njegove romane i scenarije za kompjuterske igre.
Neke zbirke popularnih romana, poput serije o Nensi Dru, pisali su pisci koristeći pseudonim, u ovom slučaju izmišljenu ličnost Kerolin Kin predstavlja grupa pisaca iz senke koji su od ove serije napravili pravi brend.
Hejlija često posmatraju više kao koautora, nego kao pisca iz senke kad je reč o ovoj autobiografiji; nema sumnje da je on stilski odredio priču i da je cenzurisao kontroverzne aspekte Malkolmovih političkih stavova, naročito njegov antisemitizam. Iako je maskimalno utišao svoj glas, Hejli je namerno sačinio moćan prikaz svog junaka i njegov neizmeran uticaj na konačno delo je daleko od nevidljivog.
Kako smo došli do trenutnog statusa pisca iz senke? Jedan od najvažnijih uzroka pronalazimo i u saradnjama do kojih dolazi kada se pišu scenariji i snimaju filmovi. Tom Klansi se ponaša slično reditelju kada nadgleda pisce iz senke kako pišu njegove romane i scenarije za kompjuterske igre.
Neke zbirke popularnih romana, poput serije o Nensi Dru, pisali su pisci koristeći pseudonim, u ovom slučaju izmišljenu ličnost Kerolin Kin predstavlja grupa pisaca iz senke koji su od ove serije napravili pravi brend.
Javne ličnosti koje žele da ispričaju svoju priču, ali nemaju dara za pisanje redovno koriste usluge pisaca iz senke. Veoma uspešnu autobiografiju Dejvida Bekama „My Side“, napisao je voditelj i bivši glumac u seriji „Eastenders“, Tom Vat, a i Džordanovu autobiografiju „Being Jordan“ je napisao pisac iz senke. Ove knjige javnih ličnosti koje sve otkrivaju su postale jedan potpuno nov i vrlo unosan žanr.
Nedavno se pojavila satirična autobiografija javne ličnosti, čiji je autor zaista neverovatan. „Me Cheeta“ je istovremeno komična i srceparajuća autobiografija koju je navodno napisala poznata šimpanza koja je glumila u filmovima o Tarzanu, lično. Samo autorstvo može da bude sredstvo da se postigne nekakav efekat u književnosti, što piscu iz senke otvara veoma široko polje.
Na kraju, rad pisaca iz senke je dobio poseban značaj sa pojavom interneta. Vikipedija ne bi postojala bez uredništva onih koji posećuju taj sajt i preuređuju svaki članak. Zahvaljujući fleksibilnosti onlajn sadržaja svi koji surfuju vebom igraju ulogu pisca iz senke, ostavljaju svoj trag, koristeći svetsku mrežu kao poligon za beskonačnu međusobnu saradnju.
Izvor: inspirationfeed.com
Nedavno se pojavila satirična autobiografija javne ličnosti, čiji je autor zaista neverovatan. „Me Cheeta“ je istovremeno komična i srceparajuća autobiografija koju je navodno napisala poznata šimpanza koja je glumila u filmovima o Tarzanu, lično. Samo autorstvo može da bude sredstvo da se postigne nekakav efekat u književnosti, što piscu iz senke otvara veoma široko polje.
Na kraju, rad pisaca iz senke je dobio poseban značaj sa pojavom interneta. Vikipedija ne bi postojala bez uredništva onih koji posećuju taj sajt i preuređuju svaki članak. Zahvaljujući fleksibilnosti onlajn sadržaja svi koji surfuju vebom igraju ulogu pisca iz senke, ostavljaju svoj trag, koristeći svetsku mrežu kao poligon za beskonačnu međusobnu saradnju.
Izvor: inspirationfeed.com
