Intervju: Vlada Arsić, književnik i publicista
Da li su mošti Svetog Save zaista spaljene na Vračaru 1594. godine ili je to što nas je istorija sve ove vekove učila zapravo neistina i da zemni ostaci najvećeg srpskog svetitelja postoje i dalje, sakrivene, ili pak, svima nama pred očima? O ovoj više nego provokativnoj temi govori književnik i publicista Vlada Arsić u svom novom romanu „Osinje gnezdo“. Nakon bestselera „Noć arhangela“ i „Brodolom“, Arsić se ponovo upušta u srpsku istoriju ali ovoga puta još izazovnije i provokativnije. Izuzetnom erudicijom i širokim potezima, uz veštu naraciju i mnoštvo likova, Vlada Arsić stvara jedinstveni triler, čija srž preispituje mit o moštima Svetog Save i postavlja mnoga pitanja u vezi sa našom sudbinom a u intervjuu za Aferu otkriva koliko bi razobličavanje jedne od najvih srpskih legendi moglo da utiče na budućnost svih nas.
Otkuda ta ideja da mošti Svetog Save nisu spaljene na Vračaru 1594. godine?
Narodno predanje koje podupire i zvanična istoriografija kazuje da su mošti spaljene po nalogu turskog vezira Sinan paše u Beogradu, 1594. godine ili, možda, tek naredne, 1595. godine. Kažem „možda“, jer sam u međuvremenu pronašao još 11 datuma mogućeg spaljivanja u rasponu dužem od jednog veka, što dovoljno govori o proizvoljnosti svega što smo o tom događaju učili tokom školovanja. S druge strane, postoje i drugačija predanja. Jedno od njih, koje se i danas može čuti u Polimlju, na Pešteru, severu Crne Gore, među Kučima, Piperima i Bratonožićima, govori o tome da mošti nisu, niti su mogle biti spaljene, te da se i danas kriju u nekakvim peštirima čekajući na dan kada će nam se prikazati.
Kako ste prikupljali građu za roman „Osinje gnezdo“?
Isprva, krenuo sam od opšteprihvaćenog stava da se dogodilo onako kako je i predstavljeno. Nažalost, nisam pronašao ništa što bi potkrepilo i utemeljilo ovakvo mišljenje. Ne postoje materijalni dokazi, nema svedočenja savremenika, ni jedna zabeleška da je tada i tada, tuda i tuda, prošla svirepa turska vojska Ahmet beg Oćuza sa moštima Svetog Save. Sve što sada znamo o tome svodi se na pretpostavke, na to da je neko i negde od nekoga čuo. S druge strane, previše je protivrečnosti, nelogičnosti, pa čak i kontradiktornosti u nametnutoj, opštiprihvaćenoj priči. Najpre, zašto taj svirepi čin nije obavljen na licu mesta, u samoj Mileševi, ili zašto mošti nisu kasapljene usput, gde god bi se naišlo na veći broj Srba. Siguran sam da bi tako strašan i bizaran čin bio trajno urezan u kolektivnoj svesti. Nasuprot tome, Sinan paša, baš kao i naši istoričari, insistira na tome da se spaljivanje izvrši baš u Beogradu. Po toj priči, mošti putuju bespućem duže od mesec i po dana, pa je logično pitanje šta je u međuvremenu činila Pećka patrijaršija na čelu sa patrijarhom Jovanom Kantulom da bi se spasila najveća relikvija? Da li su pokušali da se s Turcima nagode, da li su nudili otkup, da li su bilo šta preduzimali? Nažalost, ni o tome ne postoji nijedna zabeleška. Naposletku, sve što je od Svetog Save preteklo, njegova ruka, ćivot, žezlo... Sve je kasnije pronađeno od Mileševe ka jugu, ka Crnoj Gori, a ništa prema Beogradu.
Da li vas je u januaru, mesec dana pre izlaska romana, iznenadila medijska pomama za teorijom da mošti Svetog Save nisu spaljene?
Tema je i previše intrigantna da bi prošla bez odjeka. S te strane reakcije me nisu iznenadile, ali me je zbunilo ono što sam pročitao. Umesto da se čitava priča (očekivano) proglasi pukim senzacionalizmom, koještarijama, te da je iskorišćena prilika da se jednom za svagda iznesu dokazi o tome šta se uistinu dogodilo na Vračaru, ispostavilo se da nisam otkrio ništa novo, nešto što se već nije znalo ili barem naslućivalo.
Ako mošti najvećeg srpskog svetitelja zaista i dalje postoje zbog čega SPC ćuti o tome?
Mogu samo da pretpostavim. Najpre, mit o lomači na Vračaru traje dugo, kult Svetitelja još i duže. Radovi na izgradnjih hrama Svetog Save uveliko se privode kraju, možda postoji bojazan da bi ovakva „revizija“ sve to obesmislila. S druge strane, ako je tačno da je sam patrijarh Pavle nagovestio mogućnost da mošti postoje ali da nije vreme da se o tome govori, možda se pribojavao da je pred Srbima novo iskušenje, možda i veće od onog koje smo imali tokom turske okupacije. Imajući u vidu ono što se dešava pred našim očima, verovatno je i bio u pravu. Samo... Pitam se kada će biti povoljan trenutak da se to obelodani? Kada većinu naroda u našoj zemlji budu činili neki Omeri, Muhamedi, El Zaedi? Koga će tada uopšte zanimati istina o bilo kom hrišćanskom svecu?
Volimo da se nazivamo svetosavskom nacijom, koliko Srbi zaista znaju o Svetom Savi?
Koliko i o svemu drugom. Otkako je otvorena mogućnost da komentarišemo o svemu što vidimo ili čujemo, shvatio sam da većina nas boluje od Daning-krugerovog efekta. U sve se razumemo, o svemu raspravljamo i olako sudimo, a da, pritom, ne samo da malo šta znamo, već se i ne trudimo da nešto saznamo.
Kako komentarišete određena mišljenja da ste posle „Osinjeg gnezda“ postali „srpski Den Braun“?
Ne volim takve odrednice. Najpre, što se u našoj književnosti to i previše eksploatisalo, a drugo što smatram da je domaća književnost, u mnogim segmentima, na višem nivou od onoga što se kod nas prevodi i predstavlja svetski vrednim bestselerom.
Koliko je nacionalna istorija vama inspirativna a očigledno da jeste?
Ne inspiriše me samo istorija. Oduševljava me i nacionalna geografija, i srpska flora i fauna, i etnografija i etnologija... Mislim da je tužno da naši građani poznaju i Hurgadu i Dubai, i Španiju i grčka ostrtva, da ne pominjem daleke svetske destinacije, a da pritom ne znaju gde je Pešter, a gde Homolje, ne znaju gde je Zobnatica, Zasavica, Kamena gora, Parašnica, Deliblatska peščara... A neretko ne znaju ni šta imaju svega pedesetak kilometara od kuće. Srbija je izvor neiscrpne inspiracije u svakom pogledu.
Šta mislite o polemici povodom ovogodišnje NIN-ove nagrade?
Ne učestvujem aktivno u samoj polemici, ali podržavam bojkot. Štaviše, dugo već govorim da se NIN-ova nagrada, godinama unazad, pretvara u najveću anti propagandu domaće književnosti.
Postoje li u Srbiji književni klanovi?
Verujem da postoje, u suprotnom se ne bi o tome toliko govorilo. Međutim, s obzirom na to da nisam član ni jedne grupe, ni jednog Udruženja, ni jedne stranke, pa čak ni član Skupštine stanara, ne znam šta se sve odvija iza kulisa.
Dugogodišnji ste novinar, da li je tačno da se u svakom novinaru krije potencijalni pisac?
Mislim da se u svakom novinaru krije nešto kreativnije, pragmatičnije, korisnije, najposle i isplativije nego što to pruža novinarska profesija. Možda iz redakcije život pisca deluje lagodnije, ali se u suštini sve svodi na duplo golo. Barem za sada. Međutim, ako imate dar za deskripcije, talenat da osetite dobru priču, vremena i volje da deo života „protraćite“ na pisanje romana, učinite to. Ako ništa drugo, barem ćete potomcima ostaviti beleg i podsećanje na sopstveno bitisanje.
Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Afera
Otkuda ta ideja da mošti Svetog Save nisu spaljene na Vračaru 1594. godine?
Narodno predanje koje podupire i zvanična istoriografija kazuje da su mošti spaljene po nalogu turskog vezira Sinan paše u Beogradu, 1594. godine ili, možda, tek naredne, 1595. godine. Kažem „možda“, jer sam u međuvremenu pronašao još 11 datuma mogućeg spaljivanja u rasponu dužem od jednog veka, što dovoljno govori o proizvoljnosti svega što smo o tom događaju učili tokom školovanja. S druge strane, postoje i drugačija predanja. Jedno od njih, koje se i danas može čuti u Polimlju, na Pešteru, severu Crne Gore, među Kučima, Piperima i Bratonožićima, govori o tome da mošti nisu, niti su mogle biti spaljene, te da se i danas kriju u nekakvim peštirima čekajući na dan kada će nam se prikazati.
Kako ste prikupljali građu za roman „Osinje gnezdo“?
Isprva, krenuo sam od opšteprihvaćenog stava da se dogodilo onako kako je i predstavljeno. Nažalost, nisam pronašao ništa što bi potkrepilo i utemeljilo ovakvo mišljenje. Ne postoje materijalni dokazi, nema svedočenja savremenika, ni jedna zabeleška da je tada i tada, tuda i tuda, prošla svirepa turska vojska Ahmet beg Oćuza sa moštima Svetog Save. Sve što sada znamo o tome svodi se na pretpostavke, na to da je neko i negde od nekoga čuo. S druge strane, previše je protivrečnosti, nelogičnosti, pa čak i kontradiktornosti u nametnutoj, opštiprihvaćenoj priči. Najpre, zašto taj svirepi čin nije obavljen na licu mesta, u samoj Mileševi, ili zašto mošti nisu kasapljene usput, gde god bi se naišlo na veći broj Srba. Siguran sam da bi tako strašan i bizaran čin bio trajno urezan u kolektivnoj svesti. Nasuprot tome, Sinan paša, baš kao i naši istoričari, insistira na tome da se spaljivanje izvrši baš u Beogradu. Po toj priči, mošti putuju bespućem duže od mesec i po dana, pa je logično pitanje šta je u međuvremenu činila Pećka patrijaršija na čelu sa patrijarhom Jovanom Kantulom da bi se spasila najveća relikvija? Da li su pokušali da se s Turcima nagode, da li su nudili otkup, da li su bilo šta preduzimali? Nažalost, ni o tome ne postoji nijedna zabeleška. Naposletku, sve što je od Svetog Save preteklo, njegova ruka, ćivot, žezlo... Sve je kasnije pronađeno od Mileševe ka jugu, ka Crnoj Gori, a ništa prema Beogradu.
Da li vas je u januaru, mesec dana pre izlaska romana, iznenadila medijska pomama za teorijom da mošti Svetog Save nisu spaljene?
Tema je i previše intrigantna da bi prošla bez odjeka. S te strane reakcije me nisu iznenadile, ali me je zbunilo ono što sam pročitao. Umesto da se čitava priča (očekivano) proglasi pukim senzacionalizmom, koještarijama, te da je iskorišćena prilika da se jednom za svagda iznesu dokazi o tome šta se uistinu dogodilo na Vračaru, ispostavilo se da nisam otkrio ništa novo, nešto što se već nije znalo ili barem naslućivalo.
Ako mošti najvećeg srpskog svetitelja zaista i dalje postoje zbog čega SPC ćuti o tome?
Mogu samo da pretpostavim. Najpre, mit o lomači na Vračaru traje dugo, kult Svetitelja još i duže. Radovi na izgradnjih hrama Svetog Save uveliko se privode kraju, možda postoji bojazan da bi ovakva „revizija“ sve to obesmislila. S druge strane, ako je tačno da je sam patrijarh Pavle nagovestio mogućnost da mošti postoje ali da nije vreme da se o tome govori, možda se pribojavao da je pred Srbima novo iskušenje, možda i veće od onog koje smo imali tokom turske okupacije. Imajući u vidu ono što se dešava pred našim očima, verovatno je i bio u pravu. Samo... Pitam se kada će biti povoljan trenutak da se to obelodani? Kada većinu naroda u našoj zemlji budu činili neki Omeri, Muhamedi, El Zaedi? Koga će tada uopšte zanimati istina o bilo kom hrišćanskom svecu?
Volimo da se nazivamo svetosavskom nacijom, koliko Srbi zaista znaju o Svetom Savi?
Koliko i o svemu drugom. Otkako je otvorena mogućnost da komentarišemo o svemu što vidimo ili čujemo, shvatio sam da većina nas boluje od Daning-krugerovog efekta. U sve se razumemo, o svemu raspravljamo i olako sudimo, a da, pritom, ne samo da malo šta znamo, već se i ne trudimo da nešto saznamo.
Kako komentarišete određena mišljenja da ste posle „Osinjeg gnezda“ postali „srpski Den Braun“?
Ne volim takve odrednice. Najpre, što se u našoj književnosti to i previše eksploatisalo, a drugo što smatram da je domaća književnost, u mnogim segmentima, na višem nivou od onoga što se kod nas prevodi i predstavlja svetski vrednim bestselerom.
Koliko je nacionalna istorija vama inspirativna a očigledno da jeste?
Ne inspiriše me samo istorija. Oduševljava me i nacionalna geografija, i srpska flora i fauna, i etnografija i etnologija... Mislim da je tužno da naši građani poznaju i Hurgadu i Dubai, i Španiju i grčka ostrtva, da ne pominjem daleke svetske destinacije, a da pritom ne znaju gde je Pešter, a gde Homolje, ne znaju gde je Zobnatica, Zasavica, Kamena gora, Parašnica, Deliblatska peščara... A neretko ne znaju ni šta imaju svega pedesetak kilometara od kuće. Srbija je izvor neiscrpne inspiracije u svakom pogledu.
Šta mislite o polemici povodom ovogodišnje NIN-ove nagrade?
Ne učestvujem aktivno u samoj polemici, ali podržavam bojkot. Štaviše, dugo već govorim da se NIN-ova nagrada, godinama unazad, pretvara u najveću anti propagandu domaće književnosti.
Postoje li u Srbiji književni klanovi?
Verujem da postoje, u suprotnom se ne bi o tome toliko govorilo. Međutim, s obzirom na to da nisam član ni jedne grupe, ni jednog Udruženja, ni jedne stranke, pa čak ni član Skupštine stanara, ne znam šta se sve odvija iza kulisa.
Dugogodišnji ste novinar, da li je tačno da se u svakom novinaru krije potencijalni pisac?
Mislim da se u svakom novinaru krije nešto kreativnije, pragmatičnije, korisnije, najposle i isplativije nego što to pruža novinarska profesija. Možda iz redakcije život pisca deluje lagodnije, ali se u suštini sve svodi na duplo golo. Barem za sada. Međutim, ako imate dar za deskripcije, talenat da osetite dobru priču, vremena i volje da deo života „protraćite“ na pisanje romana, učinite to. Ako ništa drugo, barem ćete potomcima ostaviti beleg i podsećanje na sopstveno bitisanje.
Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Afera
