Intervju sa Matijasom Edvardsonom

Da li ste znali da je Matijas Edvardson nekada bio pevač u pank bendu? Saznajte još zanimljivosti o ovom švedskom piscu.

Foto: Caroline Andersson

Recite nam ukratko nešto o sebi.

Živim sa suprugom Kajsom i ćerkama Elen i Tove nedaleko od grada Lunda u Skaniji. Studirao sam psihologiju i švedski jezik i književnost i već petnaest godina radim kao profesor u srednjoj školi. Predajem švedski i psihologiju. Igram fudbal, a nekoliko godina unazad radim i kao fudbalski trener. Volim i muziku. Pre mnogo godina bio sam pevač u jednom bendu.

Pišete i kratke priče.

Osvojio sam drugu nagradu na Umeå Novellpris, najvećem švedskom takmičenju za kratku priču, 2014. godine.

Zašto ste odlučili da postanete pisac?

Zato što volim priče, knjige i jezik.

Gde pronalazite inspiraciju za svoje romane?

Ne verujem u inspiraciju. Verujem u naporan rad.

Na čemu trenutno radite?

Trenutno pišem psihološki triler o jednoj porodici, u kome je muž optužen da je povredio bebu.

Koji su Vaši omiljeni pisci i zašto?

Džojs Kerol Outs zbog jezika i jasnoće i Harlan Koben zbog sposobnosti da gradi napetost.

Poslednja knjiga koju ste pročitali?

„Small Great Things“ Džodi Piko, „Silovanje“ Dž. K. Outs i „Zaslužena ubistva“ Pitera Svonsona.

Kako glasi Vaša životna filozofija?

Zabavljaj se.

Čime se bavite kada ne pišete?

Predajem švedski i psihologiju.

Nabrojte tri činjenice o svom životu koje naši čitaoci verovatno ne znaju.

1. Sredinom devedesetih bio sam pevač u pank bendu.

2. Već godinama radim kao fudbalski sudija.

3. Prva knjiga koju sam objavio bio je poludokumentarni roman o stvarnom zločinu.

Opišite roman „Sasvim obična porodica“ jednom rečenicom.

Priča o zločinu i slomu jedne porodice.

Šta Vas je inspirisalo da ga napišete?

Ležao sam u krevetu kasno jedne noći i razmišljao kako ću za nekoliko godina isto tako ležati i čekati da se moje ćerke vrate iz provoda. Kada deca uđu u pubertet, vi manje-više gubite kontrolu nad njima i primorani ste da se pomirite s tim. Ali šta bi se desilo kada bi se jedna od mojih ćerki vratila kući u krvavoj odeći, a sledećeg dana bila optužena za nečije ubistvo? Šta bih učinio? Da li bih lagao da je zaštitim?

Koji Vam je omiljeni lik u romanu i zašto?

To je osamnaestogodišnja Stela, koja pokušava da pronađe svoj put i svoje mesto u ovom svetu. Sarkastična je, hrabra i ima izraženo osećanje za pravdu.

Kojoj vrsti čitalaca će se svideti Vaša knjiga?

Roditeljima. Čitaocima koji obožavaju napetost, zainteresovani su za međuljudske odnose i vole kriminalističke romane, ali su im pomalo dosadile policijske procedure.

Prava za objavljivanje prodata su u trideset zemalja. Šta ovu knjigu čini toliko zanimljivom tako velikom broju ljudi?

Mislim da to ima veze sa univerzalnošću teme. Nema roditelja na svetu za koga ovakav scenario ne bi predstavljao najveći košmar.

Zbog čega ste odlučili da pišete o porodici?

Porodični odnosi su najbliži odnosi koje možemo da imamo, ali uvek se nužno postavlja pitanje koliko zaista znamo o članovima svoje porodice. I koliko daleko smo spremni da idemo kako bismo ih zaštitili? To su pitanja koja sam postavljao sebi radeći na ovom romanu.

Dolazite li u dodir sa time kao nastavnik?

Ponekad srećem roditelje koji su ubeđeni da znaju sve o svojim tinejdžerima. Roditelje koji su apsolutno sigurni da će im njihova deca uvek reći istinu i ništa osim istine. U tim situacijama uvek sam pomalo zapanjen i sumnjičav.

Zašto ste odlučili da priču ispričate iz tri različita ugla?

Od početka sam znao da ću priču ispričati iz perspektive oca Adama i ćerke Stele. Želeo sam prvo da vidim kako bi zabrinuti (možda čak i previše zabrinuti) otac reagovao u takvoj situaciji. Plan mi je bio da zatim predstavim događaje iz ćerkinog ugla kako bih čitaocima dao do znanja da stvari možda nisu onakve kakvim se na prvi pogled čine. Perspektivu majke Ulrike uveo sam dosta kasnije. U jednom trenutku sam shvatio da bi bilo logično da posle oca i ćerke i majka ispriča svoju stranu priče, posebno ako imamo u vidu da je majka advokat.

Da li je bilo teško pisati iz različitih perspektiva?

Iako se radilo o ozbiljnom izazovu, bilo je prilično zabavno. Volim da uđem u dušu lika i poput glumca pokušam da „postanem“ ta osoba. Najteže je zapravo bilo izaći iz jednog lika i preći u drugi. Bilo mi je potrebno dosta vremena da pronađem odgovarajući glas za svakog junaka.

Izvor: penguinrandomhouse.de

Prevod: Jelena Tanasković