Nova knjiga Jelice Gre­ganović već je stigla u knjižare, što znači bar nekoliko stvari: poučeni prethodnim čitalačkim iskustvom, znamo da je sjajna, da su pred nama iskrene priče iz života i da ćemo kroz šarmantan humor i duho­vitu igru reči iz svakodnevnih situacija izvući neke nove pouke. Knjigu pod naslovom „Život za poneti“ objavila je Laguna.

Imate moć da od običnih sitni­ca svorite bravure na papiru: o zimnici, gubitku ključeva, metraži živaca, roditeljskim mukama... Kako nastaju sve te priče?

Sve što ste pomenuli naizgled su sitnice, a zapravo su velike stvari od kojih se sastoje naši životi kroz prostor i vreme. Upravo zbog tih „sitnica“ koje nas spajaju, nastaju i moje priče. A da su one vredne, potvrđuju čitaoci koji se prepoznaju u njima. Male stvari ne postoje, samo je pitanje da li možete u njima da vidite priču. Jedan pisac je mudro rekao: „Priče se dešavaju onima koji umeju da ih ispričaju“.

Sve o čemu pišete kao da je baš onako kako ste to tada doživeli. Da li priče odmah zapisujete?

Moje priče neko vreme žive u mom blokčetu, u obliku dve ili tri reči koje treba da me podsete na nešto što sam doživela, videla, čula, setila se... Naža­lost, vrlo retko sam u prilici da odmah pišem svoje priče, zato one moraju da sačekaju svoje vreme.

A kada pišete za decu, kako us­pevate da se prebacite na dečji način razmišljanja?

Pisanje za decu je najteža književna disciplina. Morate voditi računa o uz­rastu čitalaca, jer deca od tri ili trinaest godina nemaju isti fond reči. Što su deca za koju pišete manja, to je vaš posao teži. Odraslima možete reći da je neka knjiga dobila niz nagrada, da je bestseler i oni će je pročitati. Kod dece to ne prolazi, njima se knjiga dopadne ili ne. Njih čak ni roditelji ne mogu ubediti da je neka knjiga dobra, a kamoli marketinški stručnjaci i kriti­čari. Knjiga treba da uspostavi kontakt s detetom, da ga privuče i zadrži, a istovremno da bude kao igra iz koje se uči. Prebaciti se u određen period detinjstva nije lako, zato mi je najveća pomoć bio komentar moje dece: „Seti se onoga što si nama pričala“. Moram da kažem da mi je pisanje dve knjige za decu, i to baš malu decu, bilo mno­go teže no pisanje svih osam knjiga za odrasle. Uprkos tome, nema većeg komplimenta nego kada mi roditelji mojih čitalaca kažu da im je moja knji­ga omiljena, da se raspala od čitanja ili da su baš uz nju naučili da čitaju.

Svaka situacija kod vas ima dozu komike, da li je tako i u životu?

Malo je stvari koje nemaju komičnu stranu, a najbolji način da lakše doži­vimo i preživimo sve ono što nas ljuti, razočarava, što nam je mrsko, jeste da pokušamo da se tome nasmejemo. Još ako uspemo i sebi da se nasmeje­mo, sve će biti lakše. Deluje stereotip­no, do neverovanja izlizano korišće­njem, ali narodna izreka „Smeh je lek“ i te kako radi i ima kredibilitet vekov­nog iskustva. Zbog toga nastojim da vidim smešnu stranu mnogih „sitnica“ koje druge dovode do očajanja. To je kao neki izduvni ventil, pa još ako od toga nastane priča koja će i drugima pomoći da vide da nisu sami u takvim situacijama, lakoća postojanja skoro je nadohvat ruke.

U knjizi ste se dotakli i pandemi­je, kako je ona uticala na vas?

Najveći udarac za mene bilo je to što svoju decu nisam mogla da vidim više od pola godine – to zatvaranje granica zaista je bilo nešto do sada nedoživljeno. U jednom trenutku nisam više znala ni da li mi tehnološka dostignuća pomažu ili odmažu. To što sam decu mogla da čujem i vidim preko vibera, činilo ih je još daljim za mene. Nisam znala da li mi je gora tišina ili to što su zvuk i slika sve što imam od njih.

Nažalost, ova godina proteći će i bez Saj­ma knjiga...?

To će mi teško pasti jer sam tih nedelju dana mirisa knjiga, života u svetu knjiga, susreta s kolegama i čitaocima, uvek čekala s nestrpljenjem. Doduše, nema ni promocija ni književnih večeri, i to mi isto tako nedostaje. Volim da sretnem čitaoce isto kao što volim i da kao čitalac razgovaram sa piscima čije knjige mi se sviđaju. Još uvek mi se čini nestvarnim da neću videti more knjiga i da će se moji razgovori sa čitaocima svesti na dopisivanje na društvenim mrežama. Ali, tako je i tako mora da bude ako pomislimo na sve one koji bi mogli životima da plate naše ljubavi i zadovoljstva.

Izvor: Magazin Lepa & Srećna
Razgovarala: Vanja Ostojić