Intervju – Dejan Stojiljković: Zaglavljen u književnosti

Dosadašnjim tehnološkim genijima slabo ide bitka protiv papira i štamparske boje, smatra jedan od najpoznatijih srpskih pisaca mlađe generacije. Da se dobro snalazi na ovom ’bojnom polju’ Dejan Stojiljković dokazao je već prvim romanom ’Konstantinovo raskršće’ ušavši u najuži izbor za NIN-ovu nagradu. Iako je dobio brojna priznanja, ne pati previše za nagradama. Pre svega piše za čitaoce, kojima će na jubilarnom 60. Sajmu knjiga u Beogradu predstaviti dva nova dela: zbirku pirča ’Kišni psi’ i publicističku knjigu ’Srpski vojnik’.

Šta ste želeti da budete kad porastete?

Pisac ili crtač stripova. Postao sam ovo prvo. Nije loše. Mada mislim da bih bio bolji crtač stripova. Ali za sad ih, eto, samo pišem. Što i nije tako loše.

Kako je počela cela priča sa književnošću i zašto baš ona? U kom trenutku ste shvatili da je to pravi izbor?

Pravo da vam kažem, još uvek nisam siguran da je to pravi izbor. Ali, eto, pošto mi je pisanje postalo životni poziv i bazični izvor prihoda, zaglavljen sam u književnosti do daljnjeg. Ponekad pomislim kako bi mi život bio manje komplikovan da sam pekar ili automehaničar.

Da li imate još neki posao ili zanimanje pored pisanja? Da li u Srbiji može da se živi od pisanja i koliko je teško biti pisac u našoj zemlji?

Za razliku od većine srpskih književnika kojima je pisanje hobi meni je to zanimanje. Nemam nijedan drugi posao, nekad sam radio kao novinar, od zanata znam da radim pripremu za štampu, ali sam sve to batalio 2009. godine kada mi je izašao prvi roman ’Konstantinovo raskršće’. U Srbiji može da se živi od pisanja ako pišete knjige koji ljudi hoće da čitaju. Meni je to pošlo za rukom. Imam veliku bazu čitalaca i oni me, bukvalno, 'lebom hrane.

Kako izgleda vaša stvaralačka idila, koje je savršeno okruženje u kojem volite da stvarate?

Pisanje je usamljenički posao. Dakle, morate da imate svoj prostor, dovoljan je neki kutak, ugao sobe, sto, stolica, lap-top, štampač... i puno, puno knjiga. Sem tih tehničkih stvari, meni je osnovni preduslov za pisanje to da budem okružen svojom ličnom bibliotekom, tako da su mi na dohvat ruke i moji literarni uzori, ali i izvori i građa koji su neophodni kada pišete istorijsku fikciju. Volim da slušam muziku dok pišem, klasika lepo leži, Mocart, Sibelius i Vivaldi naročito, ali preferiram i takozvanu modernu klasiku: Mike Oldfield, Jean Michel Jarre, Hansa Zimmera, Vangelis, Metallica...

Koliko je truda i istraživanja potrebno kako biste prikupili sve istorijske činjenice u vašim delima? Da li je teško ili lako uklopiti fikciju i fakat?

To je veoma težak i nezahvalan posao. Zato je u našoj savremenoj književnosti istorijski roman slabo zastupljen. Prosto, lakše je pisati o zgubidanu sa Novog Beograda koji valja neku robu u jesen 2014. nego o centurionu prve kohorte u trinaestoj legiji armije koju je rimski cezar Galerije 297. godine nove ere poveo u pohod na Persiju. Srpski pisci su generalno lenji, retko ko je spreman da potroši tri dana iščitavajući istorijske izvore kako bi napisao jednu glavu romana. Lakše je pisati o sebi, sopstvenim iskustvima, frustracijama, problemima, devedestima, tranziciji i ostalim izlizanim temama. Fikciju i fakat nije teško uklopiti ako posedujete jednu specifičnu alatku. Ona se zove talenat.

Sreća, motivacija i životno moto...

Sreću predstavlja moja porodica. Prijatelji. Dobra knjiga. Dobar viski. Dobra rakija. Dobra klopa. Novi album New Ordera. Svaka pobeda Arsenala.

Motivišu me ideje, putovanja, dobra muzika, filmovi, serije, pametni ljudi... Moj životni moto je preuzet iz stripa Alan Ford i on glasi „Ako kaniš pobjediti, ne smiješ izgubiti“. Mada je dobar i onaj „Bolje živjeti sto godina kao milijunaš, nego sedam dana u bijedi". Dobro, ’miljunaš’ sam bio jedino u ono vreme hiper-inflacije, kada su to bili svi.

U kom smeru ide književnost naše zemlje koja ima bogatu prošlost? Može li čitanje knjiga da preživi u eri urbanizma i tehnologije?

Književnost je u odnosu na nove tehnologije poput pacijenta kome je davno dijagnostifikivana smrtonosna bolest, a koji je već sahranio trojicu svojih lekara. Prvo su pričali kako ćemo čitati knjige sa ekrana, ali to je nemoguće jer ekrani zrače. Onda su nam govorili kako ćemo štampati knjige kod kuće, ali to je preskupo i prekomplikovano. Onda su krenuli sa kindlovima i čitačima ali oni su, bez baterija, obični komadi plastike. Moraće, izgleda, da se rodi neki novi Bill Gates da doaka staroj dobroj knjizi. Ovim dosadašnjim tehnološkim genijima slabo ide bitka protiv papira i štamparske boje. Ne vidim, zaista, šta bi moglo da zameni staru dobru knjigu u njenom tradicionalnom formatu. Naročito mi ne ide u glavu šta će sa stripovima? Čitanje istih ima smisla jedino kada se to radi sa papira.

Šta planirate u budućnosti? Nova knjiga, strip ili još neki projekat sličan Trash festu?

Organizovanja književnih festivala sam se okanuo na vreme jer sam shvatio koliko je to težak posao koji ti donosi masu glavobolja, a skoro nikakvo priznanje. Rečenog Trash festa se u Nišu više ionako niko i ne seća. Ove godine sam bio predsednik programskog saveta književne kolonije ’Sićevo’ i to je bilo lepo iskustvo. Podigli smo tu manifestaciju iz pepela amaterizma, vratili prave pisce na nju, lično sam se trudio da malo osvežim stvari pa smo imali kao goste Marka Šelića Marčela i Gorana Gocića. Uglješa Šajtinac je sa niškim dramskim piscima imao korisnu radionicu. Bilo je to zaista lepo iskustvo. Što se ličnih planova tiče, tenutno sam više u sferi scenaristike nego književnosti. Pišem scenarija za neke serije kao i scenario za strip ’Duge noći i crne zastave’ po mom istoimenom romanu. Istovremeno se lagano probijam kroz rukopis nastavka te knjige koji se zove ’Olujni bedem’.

Izvor: BizLife