Impresije o romanu „Susret pod neobičnim okolnostima“ Vladana Matijevića: Susret sa izvanrednim romanom

Istinska pohvala poeziji

Vladan Matijević je u književnost ušao kao pesnik, od pisanja pesama je odustajao, vraćao mu se, ali od poezije nije mogao da se odmakne ni u svojim proznim delima, jer je poezija imanentna njegovom biću, Matijević je srastao s njom. Ovo je dakako znana činjenica, ali je ovde ističemo da bismo rekli ponešto o prirodi romana „Susret pod neobičnim okolnostima“, o formi i sadržaju, o značenjskom potencijalu i svekolikoj nosivosti ove po svemu izvrsne povesti, ostvarene naizgled jednostavnim, a zapravo veoma složenim i raznovrsnim sredstvima. I odmah valja reći, pre bilo kakvog govora o formi ili sadržaju ili o jeziku, da je roman „Susret pod neobičnim okolnostima“ istinska pohvala poeziji, njena vanredno uobličena nepretenciozna odbrana u doba kad je poeziji malo šta naklonjeno. Kad je ono najbolje u nama, ono što nas čini ljudima, u pretežnoj meri zatomljeno, nestalo  pred svakodnevnim navalama svakovrsnih posrnuća. Da bismo odbranili ovu tvrdnju, nužno je da kažemo šta je još ova priča, šta još, osim što je svojevrsno introspektivno svedočenje Ane Žeželj o sopstvenom životu. 

Očaravajući Matijevićev postupak

Ana Žeželj je starica, neko bi rekao sasvim obična, na primer, ona sama sebe tako doživljava, neko drugi bi rekao da je sasvim neobična, na primer, njena ćerka Milena, anđeo Milinko Južni, jedan od važnih likova romana nije izričit, iako ponekad pomišlja kako je Ana Žeželj čudna. Uostalom, tako se izjašnjavaju i drugi junaci ovog romana, ali Ana Žeželj nimalo ne mari za to šta drugi misle o njoj. To je samo jedna od osobina Ane Žeželj, jedna od mnogih koje u svesti čitaoca bivaju metafora za širi mentalitetski sklop, lako prepoznatljiv i u lucidno odabranim sentencama, takozvanim devizama Ane Žeželj, kao što je, primerice, ona kojom junakinja opravdava sklonost ka laganju: još jedna laž u moru laži, pa to i nije tako strašno. Takođe, Ana Žeželj drži i do pravila da nikada ne prizna da je uradila nešto loše, u takvim situacijama stalno ponavlja nisam i nisam, što se sasvim uklapa u prepoznatljiv očaravajući Matijevićev postupak da i o najozbiljnijim stvarima ovog sveta progovara pomalo infantilno, nezajedljivo, aktivirajući pritom brojne mogućnosti i na sdržinskoj i na značenjskoj ravni. 

Verodostojna situiranost junaka 

Štošta već na samom početku romana saznajemo o Ani Žeželj, a ništa od saznatog ona nam ne govori slučajno, sveznajući pripovedač takođe zazire od slučajnosti. Odsustvo slučajnosti je jedna od ključnih odlika ukupne poetike Vladana Matijevića. Od niza izvrsno izabranih detalja, jednom niti spojenih u celinu koja u sebi ima i svu značenjsku bremenitost pojedinih uporišnih delova, ali je otežana za punu meru naknadnih smislova, Matijević stvara višedimenzionalnu sliku jednog života koji je bio takav kakav je bio, a čitalac i nije u mogućnosti da se sasvim odredi prema njemu. Pisac takođe to ne čini, iako je neprestano na strani svojih junaka, posvećen njihovoj bezrezervnoj odbrani, a ta količina empatije je, između ostalog, nešto što Vladana Matijevića izdvaja na aktuelnoj književnoj sceni, ono što najpre govori o pesniku. I kad je reč o formi, ovaj roman u mnogim segmentima podseća na poeziju, a to je postignuto ukidanjem klasičnih dijaloških rečenica, odsustvom navodnika. Govor Matijevićevih junaka se po pravilu nadovezuje u istoj rečenici na njihova duševna stanja ili na trenutne manifestacije koje svedoče o tim stanjima, tako da se postiže složeni efekat neprekidnosti i uverljive trajnosti rečenog, efekat verodostojne situiranosti junaka, bilo da je reč o komičnim ili o situacijama koje bismo označili kao bizarne, ponekad i zaista tragične.

Govor o vremenu ispražnjenosti

Govor Matijevićevih junaka, a najpre Ane Žeželj, je govor o praznini, o pustoši, o vremenu ispražnjenosti kad se čini da života uistinu nema. A kako nema ni slučajnosti u gustom štivu Vladana Matijevića, on u svoju povest o Ani Žeželj na velika vrata, a u romanu bukvalno kroz prozor Anine kuće, uvodi anđela, Milinka Južnog, eda bi ispražnjenosti bilo manje, a opet, anđeo je bestelesno biće, i eto podatne podloge za svakovrsne značenjske i metforičke uvide, od onih koji se lucidno dotiču ironije i poigravaju sa znanim nam predstavama o veri i moralu, do iznimno dubokih razmatranja teoloških i filozofskih datosti, do blage sumnje u poneku od njih. Uza sve drugo, Matijevićev roman je i roman o čekanju, u dobu kada većina od nas čeka da život prođe, a kad nastupi svojevrsno svođenje računa, onda se lamentira nad sudbinom, a još je teže kad anđeo, koji nas ponekad skoli kao Milinko Anu Žeželj, odnekud govori da valja se braniti od spoljnog sveta, da ne smemo otvarati vrata. 

Sabijena životna srž

Ima mnogo razloga zbog kojih je roman „Susret pod neobičnim okolnostima“ zapravo pohvala poeziji, jedan od njih je zaista poseban, jer generiše ukupnu radnju, ako o radnji uopšte može biti reči; Ana Žeželj sve vreme, a to je u njenom životu period od pola veka,  čeka da je pozove  njena ljubav iz mladosti, pesnik Marjan Vergović, taj poziv biva za nju jedini smisao, u tom čekanju sabijena je sva životna srž. Ana Žeželj, onakva kakva već jeste, čeka svoju poeziju, a u danu kad veličanje njene ljubavi iz mladosti dostiže i bolnu i katarzičnu kulminaciju, čini se da se i stapa s njom, nakon mogućeg razrešenja u sukobu anđeoskog i demonskog principa. Naravno, Vladan Matijević i u ovoj razrešnici ostaje veran svom pesničkom principu, ostavljajući čitaocu da sam traga za mogućim krajevima romana, da naslućuje, da tumači i taj susret u beogradskom tramvaju, iako po svemu Ana Žeželj nije kročila iz grada u kome živi, a to je Čačak, da tumači i taj Anin susret sa anđelom, i njen susret sa sobom, sa sopstvenom dušom koja se, veruje Ana Žeželj, može obnoviti. Mnogo je susreta u ovom romanu, i svi su pod neobičnim okolnostima, svi višeznačni, podatni za raznovrsna tumačenja.

Ona koja će se ponovo roditi

Slučajnosti, rekosmo, nema u ovom dubinskom jednodnevnom romanesknom prepletu, tako je nema ni u upornom ponavljanju imena i prezimena glavne junakinje, ni i u izboru imena i prezimena. Značenje imena Ana je milost, zahvalnost, takođe i: ona koja će se roditi ponovo. I mi zapravo u imenu odgonetamo sve ono što sve vreme slutimo: da je junakinja ovog romana prepuna milosti, da je zahvalna, uprkos svemu, za sve što je dobila od života, da se sve vreme nada da će se roditi ponovo i biti ono što nikad nije bila, nova. Poezija, možda. Pisac sugeriše da se i to desilo, nakon olujnog pročišćenja, tu je i čaša, upravo napunjena, koju treba ispiti. Otvoriti novi krug. Ali tu je i sumnja, nema konačnih znanja, svedočenja o njima. A prezime Žeželj je etimološki takođe veoma zanimljivo, žeželj je štap koji se psu veže za ogrlicu, a drugim krajem za kolac. Izvanredno odabrana reč, sušta metafora života Ane Žeželj koja je uvek srljala kao puštena s lanca, a sada u smiraj tog uistinu koloritnog života postala je i potpuno privržena. I odana, kao pas; kome, do svojoj poeziji. I ime i prezime čoveka koga Ana Žeželj pedeset godina čeka, ime njenog pesnika Marjana Vergovića rečito je i određujuće. Ime Marjan znači voljen, ali ima i značenje gorčina mora, a prezimenu Vergović možemo pridati nekoliko konotacija, od onih koji se tiču istine, do slobodnijih koje vežemo za vergl... 

Krunske zapitanosti

I tako dalje, od jedne do druge piščeve namere, od jedne do druge metafore, sve do one krunske zapitanosti nad katalogom našeg života, do zapitanosti nad čekanjem da se i čitavom narodu dogodi dostojan život, a pre toga katarza. I kao što anđeo Milinko Južni zna da ovo nije roman o njemu, tako i čitalac od samog početka zna da je ovaj susret sa naizgled neobičnim okolnostima nečijih života zapravo susret sa izvanrednim romanom, koji je u samoj suštini roman o svakome od nas.

Autor: Živorad Nedeljković

Izvor: Časopis za književnost, umetnost i kulturu „Koraci“