Književnost je neapdejtovana i konzervativna, a arbitrarnost srpske književne kritike pospešuje stalno vaskrsavanje zastarelih i nelegitimnih poetika.

Nakon uspešnog iskazivanja u formi romana, drama i eseja, Igor Marojević će se književnoj publici uskoro predstaviti knjigom priča pod nazivom „Beograđanke“.

Knjiga se, kako za „Dan“ pisac otkriva, sastoji od dva ciklusa, „Filozofija za svakog“, koja opisuje Beograđanke koje žive u Beogradu, i „Prodavnica poklona“, o onima koje su emigrirale. Treba napomenuti da su sve priče pisane iz perspektive junakinja...

Igoru Marojeviću je nedavno zagrebački književni časopis „Kvorum“ posvetio centralni blok. Tim povodom, književnik otkriva da bi više voleo da je neki srpski književni časopis posvetio takvu pažnju njegovom stvaralaštvu jer je već više od petnaest godina na srpskoj književnoj sceni.

- Ali pošto je to zbog nekog razloga bilo nemoguće, ostaje mi da se zadovoljim „Kvorumom“, koji mi je inače omiljeni književni časopis u poslednjih dvadeset pet godina – kaže Marojević.

Kako vidite srpsku književnu scenu danas?

- Kao pre svega neapdejtovanu i konzervativnu. S druge strane, mislim da je ipak sama srpska književnost znatno bolja od srpske književne kritike, čija arbitrarnost pospešuje stalno vaskrsavanje zastarelih i nelegitimnih poetika.

A u regionu?

- Ne stižem da sistematično pratim književnosti u regionu. Ipak, pročitam ponešto, pre svega iz hrvatske književnosti. Iako ne volim da citiram svoju neznatnost, kazaću da kada sam pre sedam godina dao intervju za splitski „Feral“, rekao sam otprilike da je hrvatska proza bliža duhu vremena no srpska, pri čemu sam mislio i na infrastrukturna pitanja, ali da je srpska formalno raznovrsnija, te da je sve u svemu hrvatska savremena književnost druga liga zapad, a srpska druga liga istok. Slično i danas mislim.

Postoji li kod Vas opsesivna, velika tema koju želite književno da obradite?

- Sanjam, tačnije želim da završim „Etnofikciju“, petoknjižje otvoreno romanima „Žega“, „Šnit“ i „Majčina ruka“. Kada završim „Beograđanke“, prionuću na roman o bombardovanju Srbije i Crne Gore 1999. godine, u kojem glavni junak beži u Španiju i time otvara ovu državu za finale petoknjižja.

Šta trenutno čitate?

- Uvek se trudim da pratim šta se dešava i na osnovu romana Džonatana Frenzena i Viktora Peljevina ili knjiga priča Adama Hazleta ne bi se moglo reći da je književnost 21. veka u bilo kakvoj vrsti krize. Pri čemu su to pisci koji se ne libe da učine književno ravnopravnom znameni ovog vremena, poput sajberkomunikacije. Mislim da takvih tema srpskoj književnosti uveliko nedostaje. Moji „klasici“ su pak Luj Ferdinan Selin, Tomas Bernhard i Gotfrid Ben, kao i još poneko.

Bez beline

Kako se nosite sa „belinom“ papira, kompjuterskog ekrana? Kako „probijate led“ na početku samog pisanja novog književnog dela?

- Srbija nije dobro mesto život, ali je dobro mesto za pisanje. Puna je paradoksa na svakom koraku, što je osnov za grotesku, koja može da bude dobar osnov za književnost. Pri čemu treba znati da ne pišem samo prozu, nego i drame i eseje, što su žanrovi koji imaju manje fin filter i mogu da pripuste i ono što zbog kratkoročnijeg dejstva ne može da uđe u prozu. Koristim dramu i esej kao fino đubrište sopstvene proze. S druge strane, ako koristite realeme kao osnovu pisanja, morate se pomučiti da ih dovoljno umetnički oneobičite. Sa toliko kretanja zbog prikupljanja građe, sa toliko obrađivanja građe, sa toliko posla, gotovo nikada nema beline papira.

Autor: M.Milosavljević
Izvor: Dan