Igora Marojevića ozbiljnijoj čitalačkoj publici nije potrebno posebno predstavljati. U junu, u izdanju “Lagune” izlazi njegova treća knjiga priča pod nazivom “Beograđanke” čije su junakinje Beograđanke od 15 do 45 godina koje žive ovde, kao i naše sugrađanke koje su emigrirale.

– Teme su različite, često diktirane trenutkom u kojem živimo. Ima tu priča o mobingu, školskom maltretmanu među klinkama zbog konflikta oko igrica na društvenim mrežama, trpljenju mačizma, potcenjenosti intelektualnih poslova, lezbijstvu, emigraciji i snalaženju u inostranstvu, životu koji se vodi preko interneta kao zameni za vanjski život… Čini mi se da se već po popisu tema može videti da je stvarnost 21. veka u “Beograđankama” prikazana bez ulepšavanja. Većina priča ima hepiend, ali on ni u jednoj nije mehanički napravljen kako bi se čitalac zaveo, nego su te pripovesti ponudile organsku mogućnost hepienda u teškim uslovima. Za kraj, sve priče su pisane iz pozicije junakinja.

Blogeri kao neuspešni pisci ili novinari? Zapravo, šta mislite o toj formi i kako uspevaju da zainteresuju ljude da ih lajkuju? Čime?

– U “Beograđankama” postoji priča “Sivi komplet” koja govori o jednoj spisateljici koja najpre zbog preterane obuzetosti Andrićem a na kraju zbog toga što joj maternji jezik slabi zbog selidbe sa srpskog govornog područja na nemačko propada kao spisateljica i postaje blogerka. Svakako da se deo blogera regrutuje među literatama, bilo uspešnim ili propalim. Inače ne mislim da je bloger nužno neuspešan pisac, pa čak ni neuspešan novinar. I to je neki žanr, sa svojim zakonitostima. Naravno, uvek postoji ta krajnost u kojoj u siromašnom društvu gomila ljudi koristi činjenicu da je pisanje doslovno najjeftiniji vid stvaranja, što se ulaganja tiče potrebno je imati kompjuter i to je to. Zato je na delu situacija u kojoj ne samo da se svako živi prepoznaje kao bloger, nego osim o piscima, moramo govoriti i o mnogima koji se tako osećaju. A ove prve mnogi lajkuju jer pišu neposredno i zato što se život na društvenim mrežama sve više ukorenjuje jer ni on nije skup i pruža ubedljiv privid dinamičnosti.

Koliko su odgovorni roditelji koji svoju maloletnu decu, pre svega devojčice, nisu naučili da ne postavljaju "golišave", neukusne a la porno fotografije, zbog kojih je na Fesjbuku bila napravljena grupa "najveće drolje osnovnih i srednjih škola"?

– S jedne strane odgovor se nalazi u priči "Igrica" u mojoj novoj knjizi. U njoj tri drugarice zbog sukoba na “Farmvilu” izmaltretiraju četvrtu, a po porodici glavne junakinje naziremo zašto je ona učestvovala u mrcvarenju dojučerašnje drugarice. Morala bi da postoji odgovornost roditelja, ali nažalost kao što mnogi ljudi kod nas i ne samo kod nas završe u braku a da se i ne upoznaju, tako mnogi nepripremljeno ulaze u roditeljstvo. Ako si roditelj, valjda se centar tvog života pomera na to maloletno biće koje zavisi od tebe? Nažalost, u praksi to često nije tako.

Izvor: tvbest.rs