I smrt je čovek
Smrt je okrutna, uznemirujuća i užasavajuća. Smrt je neizbežna, i to je čini zastrašujućom.
Markus Zusak u knjizi ,,Kradljivica knjiga“ stvara Smrt nalik ljudima. Ona je pripovedač koji nudi jedinstven opis i način uvlačenja čitaoca u radnju. Pruža nam svoja i raznolika iskustva o tome kako sakuplja duše i kakav uticaj na nju ima Nemačka 1940. godine. Smrt nam opisuje svoj posao i odnos sa ljudima. Prikazuje nam širok spektar boja koje su jedan od značajnijih motiva ovog dela. Simbolizam boja ukazuje na užase nacizma, ali pruža i određenu utehu i sklonište ovom neobičnom pripovedaču. Kao što kaže: ,,Ja, međutim, pokušavam da uživam u svakoj boji koju vidim – u čitavom spektru. U milijardi nijansi, od kojih nijedna nije sasvim ista, i u nebu koje valja lagano sisati, kao bombonu. Ublažava napetost. Pomaže mi da se opustim“. Smrt, kao i mi, ima svoje utočište i svoj mehanizam odbrane. Smrt saoseća, želi da uteši i oseća kajanje. Ona nam, zapravo, prenosi autorova viđenja o ratu i ljudskoj prolaznosti. Ona daje kritička mišljenja i upoznaje nas sa stranama rata o kojima se ne čuje često.
,,Nisam nasilna. Nisam zla. Ja sam ishod.“ Ona svoj posao ne radi hirovito ili bezosećajno. Naprotiv, ona prilazi dušama kada dođe pravo vreme, kada je već neizbežno, i ostavlja preživele sa osećajem izvinjenja. Smrt, predstavljena na ovaj benigni, pasivan način, a ne kao lovac ili surovi ubica, efektivno nam pokazuje stvarnost umiranja. Ona ne bira vreme ili mesto, čak i preispituje način na koji se nečiji život završava. Smatra da određeni ljudi sa kojima se susrela u svom radnom veku ne zaslužuju da umru. Tu se izdvaja tragična sudbina jednog nemačkog dečaka, kada Smrt izjavljuje kako njegovo umiranje nije bilo pravedno. Preispitujući ljudsku okrutnost, Smrt dovodi čitaoca do zaključka da joj je stalo do dečaka i da smatra da je zaslužio bolje.
Empatičnost i neuobičajenost Smrti čini Zusakov prikaz rata i umiranja upadljivijim. Ova nekonvencionalna karakterizacija potkrepljena je činjenicom da je umiranje prirodna pojava i da Smrt ne lovi, već sakuplja duše čije je vreme isteklo. Oslikavajući je kao emotivno biće prožeto krivicom, autor proširuje čitaocima pojam Smrti. Dajući joj ljudskost, Zusak pruža priliku da se sa njom poistovetimo i da oformimo drugačije mišljenje prema stvorenju koje smo dosad često shvatali kao okrutno.
Autor: Maša Medić
,,Nisam nasilna. Nisam zla. Ja sam ishod.“ Ona svoj posao ne radi hirovito ili bezosećajno. Naprotiv, ona prilazi dušama kada dođe pravo vreme, kada je već neizbežno, i ostavlja preživele sa osećajem izvinjenja. Smrt, predstavljena na ovaj benigni, pasivan način, a ne kao lovac ili surovi ubica, efektivno nam pokazuje stvarnost umiranja. Ona ne bira vreme ili mesto, čak i preispituje način na koji se nečiji život završava. Smatra da određeni ljudi sa kojima se susrela u svom radnom veku ne zaslužuju da umru. Tu se izdvaja tragična sudbina jednog nemačkog dečaka, kada Smrt izjavljuje kako njegovo umiranje nije bilo pravedno. Preispitujući ljudsku okrutnost, Smrt dovodi čitaoca do zaključka da joj je stalo do dečaka i da smatra da je zaslužio bolje.
Empatičnost i neuobičajenost Smrti čini Zusakov prikaz rata i umiranja upadljivijim. Ova nekonvencionalna karakterizacija potkrepljena je činjenicom da je umiranje prirodna pojava i da Smrt ne lovi, već sakuplja duše čije je vreme isteklo. Oslikavajući je kao emotivno biće prožeto krivicom, autor proširuje čitaocima pojam Smrti. Dajući joj ljudskost, Zusak pruža priliku da se sa njom poistovetimo i da oformimo drugačije mišljenje prema stvorenju koje smo dosad često shvatali kao okrutno.
Autor: Maša Medić
