Hišam Matar: Pronalazimo se u očima onih koje volimo

Kroz razgovor o romanu „Moji drugovi“, sa britansko-libijskim piscem Hišamom Matarom dotakli smo se i važnih životnih pitanja, kao što su: šta danas znači biti čovek i koliko se vrednuju sloboda i hrabrost.

 Foto: Diana Matar

Nemoguće je, naravno, sa sigurnošću znati šta je u nečijoj duši, a ponajmanje u sopstvenoj ili u duši onih koje dobro poznajemo, možda naročito onih koje najbolje poznajemo… Ovim rečima britansko-libijski pisac Hišam Matar, ovenčan Pulicerovom nagradom za književnost, uvodi nas u svoj roman „Moji drugovi“. I to je jedna od onih prvih rečenica romana koja vas istog trenutka uvuče i zaljubi u priču. Hišam Matar kaže da je pisanje otkrivanje onoga što pisca zanima, te da je ovom pričom hteo da istraži za njega važna pitanja o muškim prijateljstvima, porodici, izgnanstvu i iskušenjima koje donosi vreme. I mi smo se u razgovoru za naš časopis dotakli svih tih tema, kao i mnogih drugih.

Početak romana „Moji drugovi“ napisali ste deceniju pre nego što ste napisali ceo roman, a ideja za priču nastala je još mnogo ranije. Šta je iniciralo povratak toj ideji i tom pasusu, šta je vreme između dalo priči i kako ste na kraju sve povezali?

Prvu rečenicu onoga što je danas ova knjiga napisao sam nekih osam godina pre nego što sam zapravo napisao knjigu. Jednostavno nisam mogao da je izbacim iz glave. Deo onoga što se događa u rađanju nove ideje jeste to da se u vama otvori slika, zvuk, glas i to postane mesto koje ima sopstvenu atmosferu i gravitacionu privlačnost. Nešto od toga s vremenom izgubi snagu, dok drugo postaje samo još snažnije. Svaka naredna rečenica predstavlja razradu tog stanja i kopanje ka izvoru.

Roman zapravo počinje od kraja – glavni junak Halid ispraća prijatelja Husema Zovu u njegov novi život u Americi, i odlučuje da nakon izlaska sa železničke stanice krene u dugu šetnju Londonom, mestima koja su obeležila njegov život u tom gradu, i kroz hodanje u prozi, odosno šetnju kroz grad, kroz sećanja i osećanja predstavljena je kompletna priča romana. Šta za Halida tačno znači ta šetnja?

Da, roman se otvara oproštajem, u trenutku kada se Halid oprašta od svog najintimnijeg prijatelja Husema. Šetnja postoji u senci tog rastanka. Književnost i hodanje su uvek bili povezani u mom umu. Najbolje knjige koje sam čitao, bilo da je reč o romanima, poeziji ili filozofskim delima, činile su mi se poput putovanja. Ovde moj junak koristi šetnju da ispripoveda istoriju jednog prijateljstva, koja je za njega istovremeno i istorija izgnanstva i pripadanja, kao i istorija jednog ličnog temperamenta.

„Moji drugovi“ su na neki način i Vaša oda Londonu, gradu u kome živite veći deo svog života. Kako Vas je britanska prestonica oblikovala?

Mesta u kojima živimo prate naše živote na načine koji nisu uvek očigledni. Mi smo, na neki način, njima oblikovani. To su prostori u kojima isprobavamo kakav život vodimo, i stoga su, pored toga što su mesta gde radimo, učimo i patimo, to i mesta gde pronalazimo svoje radosti i oslobođenja.

Ovo je, pre svega, roman o muškom prijateljstvu, gde ima razumevanja, tolerancije, ali i povremene netrpeljivosti, rivalstva. Do kakvih ste misli došli ispisujući priču trojice prijatelja? Imate li odgovor na pitanje koliko dobro zaista možemo poznavati nekoga?

Svi iz svakodnevnog života znamo da je jezik aproksimativan, da će nas, bez obzira na reči koje biramo da se izrazimo, one neminovno nekad izneveriti. Ili, u uspešnom slučaju, učiniće to samo delimično. Naša najdublja osećanja i ideje moraju ostati podložne takvim nepreciznim prevodima. Drugim rečima, stalno moramo da se oslanjamo na empatiju i maštu naših prijatelja da bi nas zaista razumeli, da bi, da tako kažem, bili na našoj strani. U toj nadi živimo, a kada ona izostane, osećamo se kao da nas čitav svet ne razume. Čini mi se da muškarci to rade na malo drugačiji način, barem prema mom iskustvu, i želeo sam o tome da razmišljam.

Rekli ste jednom prilikom i da ste dugo razmišljali o tome šta znači biti muškarac. Koliko su Vam junaci ove knjige pomogli da se približite dolasku do odgovora na to pitanje?

Mislim da živeti život znači stalno se suočavati s pitanjem šta znači biti čovek. Jedan od mnogih razloga zbog kojih nam je umetnost potrebna – rekao bih čak da nam je neophodna – jeste taj što se ona implicitno i neprestano bavi tim pitanjem i proširuje ga. Umetnost razrađuje takvo propitivanje. U mojoj knjizi „Mesec dana u Sijeni“ upravo su mi umetnička dela omogućavala da razmišljam o pitanjima koja su mi tada bila istovremeno veoma bliska i izuzetno teška za suočavanje sa njima, poput toga šta znači preživeti, šta znači biti naslednik gubitka, nikada ne saznati istinu o tome šta se dogodilo mom ocu.

Priča Halida, Husema i Mustafe otvara i pitanje identiteta – ko smo zapravo i šta nas određuje. Do kakvih nas tu odgovora dovodi njihova priča?

Identitet je postao važna tema našeg vremena, ali nije uvek jasno šta pod tim podrazumevamo. Često govorimo o identitetu kao da je to fiksna oznaka, mesto kojem želimo da se vratimo. A zapravo, barem meni, nije očigledno kako mi bilo koja od definicija koje me označavaju pomaže da živim autentičniji ili dublji život. Prijatelji u romanu „Moji drugovi“ često tragaju za sobom i to čine u međusobnom svedočenju. Mislim da većina nas sebe pronalazi manje u apstrakcijama i etiketama, a mnogo više u očima onih koje volimo.

Arapsko proleće i Gadafijeva diktatura politička su pozadina ove priče. Kako politika i književnost korespondiraju u Vašoj književnosti i zašto je bilo neizbežno da ova priča bude protkana nekim od najvažnijih političkih trenutaka u novijoj istoriji Vaše rodne zemlje?

U svom radu se ne bavim toliko politikom koliko posledicama političkih događaja po pojedince i porodice, a ovde, u romanu „Moji drugovi“, junaci moraju da se snalaze u životu – da rade ono što svi moramo – u senci duboko invazivnih političkih događaja. Svaki od njih to čini u skladu sa sopstvenim temperamentom i senzibilitetom. U mnogo čemu, ovaj roman je podjednako o ljudskom temperamentu koliko i o prijateljstvu.

Šta u današnjem svetu znače sloboda i hrabrost?

Sloboda i hrabrost znače ono što su značili od pamtiveka, ali danas moramo da uključimo i stvari poput državnog i korporativnog nadzora. Pitanje kako živeti život koji nije pod stalnim posmatranjem ozbiljno je i uznemirujuće pitanje našeg doba.

Roman „Moji drugovi“ je i oda književnosti. Za Halida je dolazak u London i ulazak u centralnu biblioteku i slobodno pozajmljivanje knjiga bilo otkrovenje i, na neki način, spas. Šta o Vašem odnosu prema književnosti saznajemo zahvaljujući ovoj knjizi?

Sa velikim stepenom sigurnosti mogu da kažem da ne bih bio čovek kakav sam danas da nije bilo slobodnog pristupa bibliotekama i muzejima. Ta dva mesta su me spasla i obrazovala. Nije stvar bila samo u tome što su bila besplatna, već i u tome što su bila gostoljubiva: nije mi bila potrebna ničija dozvola, nisam morao da pokažem ličnu kartu niti da tražim da me puste unutra. To su mesta u koja ulazite kao da pripadaju svima nama – i zaista pripadaju. Takve privilegije bih branio svime što imam i otišao bih toliko daleko da kažem da društvo nije društvo bez biblioteka, muzeja, parlamenta, pozorišta, sudova i bolnica. To su temelji.

Za koje knjige možete da kažete da su Vas oblikovale kao čitaoca i pisca?

Nekoliko je njih. U ranim godinama to su bile „Hiljadu i jedna noć“, romani Nagiba Mahfuza, „Lovac u žitu“ Dž. D. Selindžera, dela Ernesta Hemingveja i Alberta Kamija, a nešto kasnije su došli Marsel Prust, Džozef Konrad, Ivan Turgenjev i Virdžinija Vulf.

Kako se odnosite prema književnim nagradama? Da li je dobijanje priznanja kakvo je Pulicerova nagrada za memoare The Return bilo šta promenilo u Vašem odnosu prema književnom stvaralaštvu?

One su dobronamerne, ali nesavršene metode vrednovanja. Ako ih dobijete, primite ih k srcu, ali ne dozvolite da vam udare u glavu. I nikada ne pišite ni zbog njih, ni protiv njih.

Vaš život obeležila su preseljenja. Rođeni ste u Njujorku, odrasli u Tripoliju i Kairu, a onda studirali u Londonu, gde i danas živite. Šta je to tačno značilo za Vaš život i kako je uticalo, kako se odrazilo na Vaše pisanje?

Na mnogo načina, upravo o tome razmišlja moj roman – o pitanju šta se događa kada se prirodni ili očekivani tok života prekine i kada ono što smo očekivali – gde ćemo živeti, unutar kog društva i kog jezika – više nije moguće, kakav život tada za sebe gradimo.

O kojim temama za pisanje razmišljate u poslednje vreme?

To je neobično, i kada sam počeo da pišem, sigurno to nisam znao – tada sam verovao da je autor autoritet, da on ili ona odlučuju šta pišu – ali s vremenom sam shvatio da kroz samo pisanje otkrivate šta vas zaista fascinira. Pisati znači otkrivati ono što vas zanima.

Autor: Maja Šarić Vlaović

Izvor: časopis Bukmarker, br. 64