Goran Marković: Ono što ne zadaje bol ne može biti smešno

Reditelj, scenarista i pisac Goran Marković stvorio je „Specijalno vaspitanje“, „Nacionalnu klasu“, „Majstore, Majstore“, „Tito i ja“, „Variolu veru“, „Sabirni centar“ i mnoga druga kultna ostvarenja bez kojih filmska umetnost danas ne bi bila ista. Svaki svoj film potpisuje i kao scenarista, i mada su svi njegovi scenariji imali i po desetak verzija i mogli su da se čitaju kao romani, dugo je izbegavao da sebe nazove piscem. Ali ogromna ljubav čitalaca prema njegovim knjigama „Beogradski trio“, „Češka škola ne postoji“ i „Tito i ja“ dokazuje da on to jeste.

Knjiga „Tito i ja“ prvi put je objavljena 1993, godinu dana nakon premijere istoimenog filma, ali ostala je u njegovoj senci. Goran Marković otkriva sa kakvim je emocijama prišao knjizi nakon skoro tri decenije od njenog prvog objavljivanja.

Koliko ste doterivali knjigu koju danas čitamo, da li se i koliko razlikuje od prve verzije?

Jednostavno, uzeo sam knjigu u ruke posle toliko vremena i slatko se smejao dok je nisam pročitao do kraja. Onda sam pomislio da bi bila šteta da je niko ne pročita. Toliki ljudi su po deset puta gledali film, a knjiga je možda bolja. Zato sam otišao kod Dejana Mihailovića u Lagunu i ponudio mu je, bojeći se da je to možda uzaludno. Ali i njemu se „Tito i ja“ svideo kao literatura, pa je knjiga uskoro objavljena. Veoma sam srećan zbog toga.

Osim Vašeg sećanja na detinjstvo, koje nam još važne teme donosi ova knjiga, šta ste želeli njome da ispričate?

Mnogi Tita već smatraju apstrakcijom, izbledelim sećanjem koje ništa ne govori. A meni je njegovo doba ostalo kao najsnažnija uspomena iz detinjstva. Svi smo bili određeni njegovim kultom, nismo verovali da postoji bilo šta drugo. Zatim, tu je i analogija sa današnjim vremenom. I sada mnogi ljudi ne veruju da će ovo proći. A hoće, mora.

Knjiga obiluje humorom. Koja je njegova funkcija u priči „Tito i ja“? Da li je lakše postići humor u filmu ili književnom delu?

Humor je humor, bilo u knjigama bilo u bioskopskim ili pozorišnim salama. On je uvek reakcija na nešto bolno. Ono što ne zadaje bol ne može biti smešno. Uvek sam nastojao da se u najtežim životnim situacijama šalim sa tragičnim. To mi je bila odbrana od užasa.

Kad ste se ponovo vratili knjizi, da li ste dečaka iz nje možda pokušali da zaštitite od nekih sećanja?

Moram reći da je sama knjiga autobiografska. Iako su imena i rođačke relacije promenjene, sve je zapravo slika mog odrastanja u zajedničkom stanu u ulici Carice Milice. Ja sam knjigom koja je nastala pre filma, to moram da kažem, hteo da se spasem nekih trauma iz detinjstva. Humorom, dakako. Tako je glavni negativac, čovek koji mi je kao detetu naneo mnogo zla, u knjizi – smešan!

Da li je lakše svet posmatrati očima desetogodišnjaka? I šta biste sada poručili desetogodišnjem Goranu Markoviću, kakav biste mu savet dali?

Upitao bih ga: „Mali, imaš li nekakvih primedbi na ono u šta si se napravio?“ Mislim da bi samo slegao ramenima…

Kome u pohode bi danas išao junak knjige „Tito i ja“?

Današnji junak bi morao da se učlani u vladajuću stranku i da odmalena uči kako se laže. To moj junak nije učinio i zato sam ostao normalan. Bez griže savesti i senke koja bi me progonila.

Koja je suštinska razlika između filma i knjige? Jasno je kakva ograničenja postoje na filmu i da je mašti pisca jednostavnije da se razmahne, ali šta možete na filmu a ne u književnosti i obrnuto?

O tome, između ostalog, predajem na fakultetu. Literatura se izražava rečima i njom je sasvim lako saopštiti svaku informaciju. Na primer, dovoljno je reći „njegova dalja rođaka“ i svi znaju da je moguće da se glavni junak u nju zaljubi. Na filmu je takve relacije pakleno teško dočarati. Ali na ekranu je dovoljno da mladić i devojka razmene poglede u jednoj jedinoj sekundi i da svi shvate šta je posredi među njima. U knjigama su za to potrebne strane.

Dugo sebe niste smatrali piscem. Kada ste konačno sebi priznali da ipak to jeste?

Celog života sam se izražavao rečima. Moji scenariji i knjige snimanja puni su opisa, pojedini scenariji su imali po desetak verzija. Kad bolje razmislim, ja sam pisao i pisao, i onda na brzinu ekranizovao reči. Dok nisu izmišljeni računari, pisao sam na pisaćoj mašini, i to brže od daktilografkinja. To je bio moj način stvaranja.

Za čim tragate u književnosti i kao pisac i kao čitalac?

Pod stare dane sam počeo da pohađam predavanja na Filozofskom fakultetu – pandemija me je u tome prekinula. Osećam ogromne nedostatke u slici sveta koju sam do sada imao. Nastojim da je ispravim, dopunim, a da time i samog sebe promenim.

Koja dela klasične literature, a koja dela savremene književnosti su Vaš izbor i preporuka?

To se stalno menja. Najbolje je da ponovo pročitate knjige koje ste nekada davno čitali. One su ostale iste ali vi niste. Nedavno sam, posle pedesetak godina, ponovo čitao „Anu Karenjinu“. Svašta sam u njoj otkrio o sebi.

Pomenuli ste jednom prilikom da radite na knjizi koja će se zvati „Hamlet u Paviljonu broj 6“. Dokle ste stigli sa tim rukopisom?

To je za mene veoma važna knjiga koju ću, nadam se, uskoro završiti. U njoj je sve što mi se mota po glavi poslednjih godina. A i ono od ranije.

Razgovarala: Maja Šarić

Izvor: časopis Bukmarker br. 4