Gde je „nestao“ Srđan Valjarević: Pisac kao stidljiva rok zvezda
Neko je o Srđanu jednom rekao da je „poput stidljive rok zvezde koja retko nastupa uživo“, i to je odlična definicija onog što Srđan zaista jeste u našem književnom svetu. Obožavana rok zvezda čeka se strpljivo godinama da ponovo uđe u vaš svet, kao i kultni pisac koji vam je pružio nezaboravne trenutke radosti čitanja.
Beogradski pisac Srđan Valjarević (1967) je fenomen na srpskoj književnoj sceni. Njegov novi roman se čeka već 15 godina, koliko je prošlo od njegove poslednje knjige „Komo“. Međutim, iako ga već dugo nema sa novim izdanjem, njegova popularnost među čitaocima i u kulturnoj javnosti ni u jednom trenutku nije prestala. On je aktuelan sve vreme, njegove knjige se čitaju i kupuju kao da su juče izašle, njegovi intervjui se uvek traže i rado čitaju, on je uvek tema.
Do sada je objavio romane: „List na korici hleba“ (1990), „Ljudi za stolom“ (1994), „Dnevnik druge zime“ (2005) i već pomenuti „Komo“ (2006), prozne zapise „Zimski dnevnik“ (1995) i zbirku pesama „Džo Frejzer i 49 (+24) pesama“ (prošireno izdanje) (1996). Knjige su mu prevođene na nekoliko stranih jezika.
Dobitnik je nagrada „Biljana Jovanović“, „Kulturkontakt Austria“, „Stevan Sremac“, „Gorki list Award“ i „Prix des lecteurs du Var – Toulon“.
Majstor neizgovorenog
Književni kritičar Vladimir Arsenić kaže da Srđan Valjarević verovatno jeste najvažniji pisac svoje generacije.
„Naravno, nije samo to dovoljno da se o njemu, uprkos činjenici da dugo nije objavio novu knjigu, mnogo govori i da bude aktuelan. Po mom mišljenju, ono što je Valjarević uspeo uspešno da izrazi su duh vremena i pripadajuću mu osećajnost. Baveći se ’običnim životom’ kako u svojim ’Dnevnicima’ tako i u poeziji, pričama, ’Komu’ i novinskim tekstovima, on je zapravo postao majstor neizgovorenog, svega onoga što se prećutkuje i sakriva, a zapravo izbija kroz svaki gest, svaku radnju, ma koliko ona sitna i nebitna bila. U tom smislu, Valjarević je neko ko ’kopa’ po našoj podsvesti, ko koristeći svedeni jezik svakodnevice progovara o suštinskim stvarima. Zato mu se vraćamo i zato se njegove knjige uvek rado čitaju“, smatra Arsenić.
Zanimljivo je da je Srđan svake godine u samom vrhu najprodavanijih pisaca u knjižari Beopolis u Domu omladine, i to sa različitim svojim knjigama. „Jedne godine ’Komo’, druge ’Dnevnik druge zime’, pa ’Džo Frejzer’…“, ispričao je nedavno vlasnik knjižare Aleksandar Nikolić u jednom intervjuu.
Prethodnica autofikcionalne proze
Poznati hrvatski autor Miljenko Jergović smatra da je Valjarević sjajan pisac i kaže za Nova.rs da je on jedan od najvažnijih i najboljih u našoj ex-yu generaciji.
„To je, zapravo, jedini razlog njegovoj slavi. Pritom, njegovi dnevnici, kao i ’Komo’, u stvari sve što je u prozi napisao, predstavljaju nekakvu prethodnicu autofikcionalne proze, koja je danas svojevrsna moda svjetske književnosti. Činjenica da Valjarević ne objavljuje mnogo i da već skoro jednu deceniju slušamo i čitamo najave njegove nove knjige, ništa u svemu tome ne mijenja. Osim što je, možda, još važno napomenuti: dok se neke druge dobre pisce više spominje, pa i kupuje, dok se s drugima njihovi tobožnji čitatelji više hvale, nego što ih stvarno čitaju, Srđana Valjarevića njegovi čitatelji stvarno čitaju. On ima svoju čitateljsku sektu i sljedbu – kako to Hrvati kažu, koja je u punom smislu tog čudnog termina čini kultnim piscem. Pritom, da fama bude potpuna, on nije nešto naročito komunikativan, baš i ne daje intervjue, ne slika se naokolo i ne pokazuje, djeluje mrzovoljno… To djeluje kao odličan, premda nehotičan i slučajan marketing. Ali, ipak, na stranu sve, Valjarević je naprosto sjajan pisac, i to je jedino što se u njegovom slučaju računa.“
Srđan piše iz iskustva
Možda najbolji primer dela koja proizilaze iz stvarnosti je Srđanov slavni roman „Komo“ koji je nastao tokom njegovog boravka u umetničkoj koloniji u jednoj vili u Italiji.
Valjarevićev francuski izdavač „Actes Sud“ ovako je opisao njegov stil u tom delu: „On ume da istakne detalje koji mnogo otkrivaju i obnavlja sa humorom i talentom fascinantan žanr modernog romana poteklog iz Centralne Evrope.“
Nekadašnja glavna i odgovorna urednica Samizdata B92 i urednica romana „Komo“ kaže da Srđan živi istinski skromnim, mirnim životom daleko od očiju javnosti, ali su njegove knjige i dalje, već godinama, među najtraženijim u savremenoj srpskoj prozi.
„Verujem da je razlog upravo to što ga čitalačka publika oseća intenzivno kao pisca emocije, isto kao što i njegov neosporni književni talenat i njegov lični integritet doprinose toj popularnosti. Zbog neverovatne lakoće i nepretencioznosti u pisanju – jer njegov rad odlikuje jednostavna naracija – čitalac se lako povezuje s tekstom i identifikuje, a zbog snažnog emotivnog impulsa koji dobija vezuje se za autora i delo. Srđan piše iz iskustva, i jedino što mu je važno u pisanju jeste ono što je sam proživeo – a čitalac snažno oseća i verno voli tu njegovu nepatvorenost. Neko je o Srđanu jednom rekao da je ’poput stidljive rok zvezde koja retko nastupa uživo’ – i to je odlična definicija onog što Srđan zaista jeste u našem književnom svetu. Obožavana rok zvezda čeka se strpljivo godinama da ponovo uđe u vaš svet, kao i kultni pisac koji vam je pružio nezaboravne trenutke radosti čitanja“, zaključuje Kusovac.
Kako saznajemo u Laguni, Srđanovoj trenutnoj izdavačkoj kući, dugo iščekivani novi roman neće skoro izaći, ali se zato uskoro očekuje zbirka njegovih kolumni koje objavljuje u Nedeljniku.
Autor: Bratislav Nikolić
Izvor: nova.rs
Do sada je objavio romane: „List na korici hleba“ (1990), „Ljudi za stolom“ (1994), „Dnevnik druge zime“ (2005) i već pomenuti „Komo“ (2006), prozne zapise „Zimski dnevnik“ (1995) i zbirku pesama „Džo Frejzer i 49 (+24) pesama“ (prošireno izdanje) (1996). Knjige su mu prevođene na nekoliko stranih jezika.
Dobitnik je nagrada „Biljana Jovanović“, „Kulturkontakt Austria“, „Stevan Sremac“, „Gorki list Award“ i „Prix des lecteurs du Var – Toulon“.
Majstor neizgovorenog
Književni kritičar Vladimir Arsenić kaže da Srđan Valjarević verovatno jeste najvažniji pisac svoje generacije.
„Naravno, nije samo to dovoljno da se o njemu, uprkos činjenici da dugo nije objavio novu knjigu, mnogo govori i da bude aktuelan. Po mom mišljenju, ono što je Valjarević uspeo uspešno da izrazi su duh vremena i pripadajuću mu osećajnost. Baveći se ’običnim životom’ kako u svojim ’Dnevnicima’ tako i u poeziji, pričama, ’Komu’ i novinskim tekstovima, on je zapravo postao majstor neizgovorenog, svega onoga što se prećutkuje i sakriva, a zapravo izbija kroz svaki gest, svaku radnju, ma koliko ona sitna i nebitna bila. U tom smislu, Valjarević je neko ko ’kopa’ po našoj podsvesti, ko koristeći svedeni jezik svakodnevice progovara o suštinskim stvarima. Zato mu se vraćamo i zato se njegove knjige uvek rado čitaju“, smatra Arsenić.
Zanimljivo je da je Srđan svake godine u samom vrhu najprodavanijih pisaca u knjižari Beopolis u Domu omladine, i to sa različitim svojim knjigama. „Jedne godine ’Komo’, druge ’Dnevnik druge zime’, pa ’Džo Frejzer’…“, ispričao je nedavno vlasnik knjižare Aleksandar Nikolić u jednom intervjuu.
Prethodnica autofikcionalne proze
Poznati hrvatski autor Miljenko Jergović smatra da je Valjarević sjajan pisac i kaže za Nova.rs da je on jedan od najvažnijih i najboljih u našoj ex-yu generaciji.
„To je, zapravo, jedini razlog njegovoj slavi. Pritom, njegovi dnevnici, kao i ’Komo’, u stvari sve što je u prozi napisao, predstavljaju nekakvu prethodnicu autofikcionalne proze, koja je danas svojevrsna moda svjetske književnosti. Činjenica da Valjarević ne objavljuje mnogo i da već skoro jednu deceniju slušamo i čitamo najave njegove nove knjige, ništa u svemu tome ne mijenja. Osim što je, možda, još važno napomenuti: dok se neke druge dobre pisce više spominje, pa i kupuje, dok se s drugima njihovi tobožnji čitatelji više hvale, nego što ih stvarno čitaju, Srđana Valjarevića njegovi čitatelji stvarno čitaju. On ima svoju čitateljsku sektu i sljedbu – kako to Hrvati kažu, koja je u punom smislu tog čudnog termina čini kultnim piscem. Pritom, da fama bude potpuna, on nije nešto naročito komunikativan, baš i ne daje intervjue, ne slika se naokolo i ne pokazuje, djeluje mrzovoljno… To djeluje kao odličan, premda nehotičan i slučajan marketing. Ali, ipak, na stranu sve, Valjarević je naprosto sjajan pisac, i to je jedino što se u njegovom slučaju računa.“
Srđan piše iz iskustva
Možda najbolji primer dela koja proizilaze iz stvarnosti je Srđanov slavni roman „Komo“ koji je nastao tokom njegovog boravka u umetničkoj koloniji u jednoj vili u Italiji.
Valjarevićev francuski izdavač „Actes Sud“ ovako je opisao njegov stil u tom delu: „On ume da istakne detalje koji mnogo otkrivaju i obnavlja sa humorom i talentom fascinantan žanr modernog romana poteklog iz Centralne Evrope.“
Nekadašnja glavna i odgovorna urednica Samizdata B92 i urednica romana „Komo“ kaže da Srđan živi istinski skromnim, mirnim životom daleko od očiju javnosti, ali su njegove knjige i dalje, već godinama, među najtraženijim u savremenoj srpskoj prozi.
„Verujem da je razlog upravo to što ga čitalačka publika oseća intenzivno kao pisca emocije, isto kao što i njegov neosporni književni talenat i njegov lični integritet doprinose toj popularnosti. Zbog neverovatne lakoće i nepretencioznosti u pisanju – jer njegov rad odlikuje jednostavna naracija – čitalac se lako povezuje s tekstom i identifikuje, a zbog snažnog emotivnog impulsa koji dobija vezuje se za autora i delo. Srđan piše iz iskustva, i jedino što mu je važno u pisanju jeste ono što je sam proživeo – a čitalac snažno oseća i verno voli tu njegovu nepatvorenost. Neko je o Srđanu jednom rekao da je ’poput stidljive rok zvezde koja retko nastupa uživo’ – i to je odlična definicija onog što Srđan zaista jeste u našem književnom svetu. Obožavana rok zvezda čeka se strpljivo godinama da ponovo uđe u vaš svet, kao i kultni pisac koji vam je pružio nezaboravne trenutke radosti čitanja“, zaključuje Kusovac.
Kako saznajemo u Laguni, Srđanovoj trenutnoj izdavačkoj kući, dugo iščekivani novi roman neće skoro izaći, ali se zato uskoro očekuje zbirka njegovih kolumni koje objavljuje u Nedeljniku.
Autor: Bratislav Nikolić
Izvor: nova.rs
Autor: Srđan Valjarević
