„Onoga ko je iskren, drugi mogu prevariti. Ipak budi iskren. Onoga ko je ljubazan, drugi mogu da oklevetaju. Ipak budi ljubazan. Sve što si dobro učinio danas, drugi mogu zaboraviti sutra. Ipak čini dobro“, poručuje Fredrik Bakman u romanu „Medvedgrad“.

Roman švedskog pisca, koji je međunarodnu slavu stekao prvencem „Čovek po imenu Uve“, objavljen je nedavno u prevodu na srpski jezik, u izdanju Lagune.

Kroz priču o malom gradu u švedskoj zabiti, čiji se meštani bore za opstanak svoje zajednice, popularni pisac ovoga puta preispituje granice moralnih i svih drugih ljudskih vrednosti, a jedno od važnih pitanja koja postavlja jeste da li odbrana interesa porodice i šire zajednice nužno donosi i dobrobit njenim članovima.

„Ovo je, možda, i najozbiljniji Bakmanov roman, i po suštini sadržaja, i po načinu na koji obrađuje temu, i po rasponu emocija o kojima govori u knjizi, a koje pobuđuje i kod čitalaca. Naravno, na svakih nekoliko stranica nailazimo na Bakmanov specifični humor, prepun ironije“, kaže u razgovoru za Sputnjik urednica izdanja Mina Kebin.

Dve osnovne teme kojima se Fredrik Bakman bavi u romanu „Medvedgrad“ jesu odgovornost roditelja prema vaspitanju dece i odgovornost pojedinca prema zajednici i zajednice prema pojedincu.

„Bakman postavlja pitanje koliko je svaki roditelj odgovoran za postupke kojima će svojoj deci, dok odrastaju, odrediti sudbinu. Gradić u kojem žive junaci Bakmanove priče, zapravo seoce u nekoj divljini u Švedskoj, okružen je gustom šumom koja, metaforično, sve više guta ekonomski zaostalu sredinu. Ljudi napuštaju taj gradić, a njegovi meštani se bore za egzistenciju. Juniorski hokejaški klub u tom mestu ima priliku da pobedi na godišnjem prvenstvu, a to meštanima budi nadu da će se sponzori zainteresovati za njihovo mesto. Ogromno breme zajednice pada na te momke, tinejdžere, jer ako ne pobede na prvenstvu, gradić će izumreti“, objašnjava naša sagovornica.

Bakman stvara zaplet koji dovodi do toga da se meštani dele na dva tabora, sa različitim stavovima o tome šta su istinski interesi njihove zajednice, a upravo je to jedna od univerzalnih tačaka u njegovom romanu, koja se može prepoznati u svakom društvu.

„Jedna junakinja u romanu kaže: ’Ovaj grad ne ume uvek da uoči razliku između ispravnog i pogrešnog, priznajem to, ali poznajemo razliku između dobra i zla‘. U savremenom svetu sve nam je teže da kao mali, obični ljudi obezbedimo pristojan život sebi i svojoj porodici, zbog čega smo skloni da zanemarimo ili zaboravimo granice moralnih i ljudskih vrednosti, iako ih jasno vidimo. Ta okrenutost ličnoj koristi, ili koristi svoje porodice, može da dovede u pitanje smisao postojanja društvene zajednice. Sve češće idemo za koristoljubljem, urušavajući time i samu porodicu“, navodi Mina Kebin.

U središtu piščeve pažnje su i polne nejednakosti — od veoma bolne i teške teme odnosa društva i sistema prema žrtvama i počiniocima silovanja, do odnosa prema zaposlenim majkama i „ženama od karijere“.

Bakman nas, prema rečima Mine Kebin, primorava da zastanemo i da pokušamo duboko da razmislimo o tome šta je dobro, a šta je zlo u ovom svetu.

„On to čini postavljajući pitanje do koje mere možemo da budemo sebični, odnosno do koje mere smemo da štitimo interese svoje porodice, a da to zaista ostanu interesi te porodice. Navodi nas da shvatimo da ako neka moralna pravila prenebregnemo misleći da tako štitimo svoju decu, možemo da im nanesemo i veliko zlo“, objašnjava Mina Kebin.

Fredrik Bakman je karijeru započeo kao jedan od najpoznatijih švedskih blogera i kolumnista. Pored romana „Čovek po imenu Uve“, koji mu je doneo međunarodnu slavu, kod nas su prevedeni i „Moja baka vam se izvinjava“, „Brit-Mari je bila tu“, „Poslednja prilika“, „Put do kuće je svakog jutra sve duži“ i „Uznemireni ljudi“.

Autor: Valentina Bulatović
Izvor: sputniknews.com