Ne postoji baš puno romana koje je u isto vreme i kvalitetno, i slatko, i pitko, ali jako je lepo kada se jedan baš takav roman pronađe. Prošle godine jedan od najvećih bestselera na našem tržištu (a i na evropskom, generalno) bio je roman „Čovek po imenu Uve“, švedskog pisca Fredrika Bakmana (ah ti Šveđani, u svemu su savršeni!). Ovaj roman je i dan danas na top listama naših knjižara, i zaista je knjiga koja se mora pročitati što pre. Ali, izdavačka kuća Laguna je početkom marta iznenadila sve fanove ovog pisca izdavanjem njegovog sledećeg romana – „Moja baka vam se izvinjava“. O čemu se radi u ovom romanu i zašto je on već posle dve nedelje toliko popularan u Srbiji? Šta je to što ga čini magičnim i kvalitetnim? Jedan savet – pre čitanja ovog romana obavezno zagrlite svoju baku najjače što možete!

U središtu romana je sedmogodišnja Elsa (veliki fan Harija Potera – tu me odmah kupila!), mala devojčica koja je toliko starmala da nema prijatelja, i predstavljena je kao autsajder u školi i u svom društvu. Ipak, ona ima bezuslovnu ljubav svoje bake, jedne vrlo ekscentrične ali predivne sedamdesetsedmogodišnje gospođe. Već na samom početku romana ne možemo a da se ne zaljubimo kako u baku i u unuku, tako i u njihov međusobni odnos. Baka pokušava da učini sve što može kako bi pomogla Elsi da prebrodi detinjstvo. Njeni roditelji su razvedeni – njena majka se preudala i očekuje novo dete. Ali ipak, najveći problem Elzi je škola, gde nema prijatelje i stalno je maltretirana jer je drugačija. Baka poklanja devojčici svoju ljubav i prijateljstvo, i uči je kako da prebrodi svoje probleme izmišljajući jedan bajkoviti svet, Zemlju skoro budnih. Obratite pažnju na ovo kraljevstvo – ono krije magične predele i vrlo čudne likove, te je stoga možda ponekad vrlo komplikovano ispratiti celokupnu priču ovog bajkovitog predela. Ali, on je tu da bude bajkovit i da olakša Elsi detinjstvo. Kako se priča odmiče i kada polako upustimo sebe u Zemlju skoro budnih, biće nam vrlo jasno zašto su ti likovi takvi kakvi jesu i šta je to inspirisalo baku da ih izmisli.

Ipak, kada njena baka umre (što se dešava na samom početku knjige, tako da ovo i nije spojler, ali je jedna vrlo tužna informacija, znam), ona će Elsi ostaviti poseban zadatak koji treba da uradi. Iako vrlo besna zbog smrti svoje bake, ona će se upustiti u ovu potragu za blagom u kojoj će polako ali sigurno otkrivati ko je zapravo baka bila, šta je činila, i na koji način je povezana sa većinom stanara svoje zgrade.

Knjiga obiluje likovima, koji su pre svega tu sa razlogom, iako se tako ne čini na samom početku. Oni imaju svoje kompleksne priče koje će nam biti jasnije tek kako vreme odmiče a Elsa ispunjava svoje zadatke. Bakman je ovde uradio savršen posao – on je svim likovima dao tu neku dubinu koju mnogi pisci žele ali ne uspeju, i svaki lik ovog romana ima svoj šarm. Kao da čitamo o likovima od kojih svako ima svoju boju – toliko su specifični i lako pamtljivi. Bakman je na jako pametan, i svakako originalan način, povezao sve priče zajedno, i shvatamo da oni imaju mnogo više toga zajedničkog od same adrese stanovanja. Njihove priče će Vas dirnuti pravo u srce – nekad slomiti, a nekad ćete se smejati naglas.

Glas Fredrika Bakmana je zaista poseban – kroz njegove rečenice čitalac može da se upusti bez ikakvog problema, i to na takav način da će nam i par sati uz knjigu biti malo. Čitanje romana je kao slušanje muzike, što je izuzetno lepo, i apsolutno jedan poseban doživljaj. Iako je na prvu loptu priča vrlo laka i nimalo kompleksna, Bakman nam servira tu neku dubinu koju je osmislio na jedan potpuno lud način koji ne može da nam se ne dopadne. On je kao roditelj koji nas tera da jedemo povrće tako što ga prekrije sirom.

„Moja baka vam se izvinjava“ je pre svega priča o tome kako je biti drugačiji, i koliko je bitno da imamo podršku porodice u tome. Kao što sam Bakman kaže, „ako drugačijih ima dovoljno, onda niko ne mora da bude normalan“. Ovo je takođe knjiga o prijateljstvu između članova porodice – jer je porodica tu kada niko drugi nije. Na samom kraju, ovo je priča o zaostavštini i onome što nam ostane kada nam neko drag ode. Šta je to što pamtimo a šta je to što zaboravljamo?

Zašto je ova knjiga prelepa? Zato što je bukvalno za sve generacije. Nema veze ko je čita – da li desetogodišnjak, tinejdžer, tridesetogodišnjak ili penzioner, ona budi iste emocije svima. I svako može da je čita jer će svako pronaći nešto svojstveno u ovome. A to je izuzetno težak zadatak, koji je Bakman očigledno magistrirao.

Autor: Marko Kovačević
Izvor: bukmarkic.com