Evropljani su pre petsto godina prljali ruke pri čitanju i pisanju knjiga

Put od trenutka kada se ideja za knjigu rodi pa do njenog objavljivanja nikada nije bio lakši nego što je to danas, bar u tehničkom pogledu. Onaj ko izučava, čita dokument ili članak na ekranu, hvata beleške u Zoteru, piše u Skriveneru i na kraju šalje fajl izdavačkoj kući. Većina njegovih prijatelja ili kolega neće pročitati završeno delo na papiru, već na ekranu.

Neko danas može da uradi originalni naučni rad ili kritiku a da ne izađe iz kreveta – ne prljajući sopstvene ili tuđe ruke. Pre 500 godina, knjige i rukopisi bili su puni informacija, baš kao što su i danas. Jedini način da se povežu bilo je uz pomoć materijala i za to je bilo potrebno mnogo rada. Kako bi istražio više o tekstu hebrejske Biblije, Spinoza je morao da pročita biblijske komentare polimata iz 12. veka Abrahama ibn Ezre, kojem se divio, uvod u biblijski tekst jevrejskog učenjaka iz 16. veka Jakoba ben Čajima, koga je mrzeo, i ogromnu, polemičku studiju o jevrejskoj tradiciji nešto kasnijeg italijanskog Jevreja, Azarije de Rosija, čiji je nezavisni um verovatno uticao na njega. Jakob i Azarije su naizmenično citirali starije tekstove. Oni su pružili Spinozi mnogo informacija koje je on oblikovao u svoj briljantni, polemički „Teološko politički traktat“, koji je izazvao seizmički šok u svetu evropskog učenja.

Spinoza je bio mislilac, ne filozof. Koristio je ove resurse bez previše truda da oceni njihove vrednosti. Nisu svi oni bili istiniti, pa čak ni ispravni. Ali čitanje je bilo od velike važnosti za njegov rad i bez informacija  koje su mu ovi različiti tekstovi pružili, Spinoza ne bi uspeo da oblikuje svoj briljantni stav da je hebrejska Biblija istorijski nepouzdano delo.

Spinoza naravno nije bio jedini. U njegovo vreme, veći deo piščevog posla se svodio na takvu rutinu. Čitaoci su podvlačili i zapisivali beleške u svojim knjigama, pisali komentare u beležnicama i sve to koristili u sopstvenim delima. Mnoga od najpoznatijih dela koja su nastala u ranom modernom dobu – uključujući i čuveni Hamletov „biti ili ne biti“ govor – zapravo su kolaži poznatih fraza koje su verovatno prvo zapisane u autorovoj školskoj beležnici, a kasnije ih je preoblikovao alhemijski spoj zrelog uma i izbrušenog stila.

Mnogi pisci su, međutim, voleli ovakav način rada. Fransis Denijel Pastorus i njegov mnogo poznatiji savremenik Isak Njutn voleli su da pišu, a nalazili su intelektualni stimulans u naizgled dosadnom procesu pravljenja sistematskih beleški. Kroz istorijske beleške, mnogi učenjaci tog vremena dolazili su do određenih otkrića ili menjali pravac svog rada. Mnogi pisci renesanse su se ponosili svojim originalnim idejama koje su ipak potekle iz beleški naučnika iz nekih drugih oblasti – na primer, od astrologa su učili o „uzvišenosti“.

Poput savremenih pisaca, i autori ranog modernog doba su se susretali sa ljudima koji su odlučivali da li njihovo delo zaslužuje da bude objavljeno i onima koji su ispravljali greške. Ovi loše plaćeni radnici na samim marginama učenog i književnog sveta ne samo da su ispravljali dokaze, već su i odlučivali da li knjiga zaslužuje da bude objavljena i pripremali su rukopise za štampu – često menjajući pravopis, ispravljajući sintaksu, pa i ispitujući ideje.

Uspešni štampari i poznati autori često su radili sa korektorima. Savremeni pisci koji rade na tastaturi brinu da će im utrnuti šake od kucanja, dok su u ono vreme autori kvarili vid beskonačnim iščitavanjem sitnih slova, krivili leđa tokom godina provedenih nad knjigama, prljali prste mastilom i dobijali artritis.

Ovako spor i prljav način rada današnjim školarcima i studentima deluje gotovo nezamislivo. Danas bi oživljavanje ovakvih praksi zahtevalo mnogo rada, ali bismo iz pročuvanja prošlosti mogli da naučimo mnogo i vrednujemo napredak koji je doveo do toga da danas ne prljamo ruke čitajući i pišući. Tema za razmišljanje u ovim kovid-vremenima…

Izvor: lithub.com
Prevod: Dragan Matković