Reč „bekos“ iz Herodotovog mita, označena kao prva i iskonska, nalazi se u osnovi novog romana Enesa Halilovića „Bekos“ (u izdanju Lagune), za koji je upravo ovih dana dobio nagradu „Beogradski pobednik“.

Junaci romana „Bekos“: psihijatri Piloreta i Martin, kao i Lemez, glumac koji otkriva kanale balkanskih kriminalnih klanova, kao da se kroz višeglasje vraćaju toj iskonskoj reči, onoj ljudskoj potrebi da pričom osmišljava svoje postojanje. Dr Piloreta, koji se vraća na Peštersku visoravan da sahrani oca, i dr Martin razmenjuju tri snimka, (snimak glumca Lemeza dr Martin takođe šalje Piloreti) i na taj način se suočavaju sa samim sobom, ali i sa slikom balkanskog podzemlja devedesetih godina 20. veka, od Pešterske visoravni, Beograda, Despotovca, Crne Gore i planine Rumije, preko Barija do Rusije.

Oni tako uviđaju i korene kriminala, u koji su uključene čitave generacije. Lemez je junak koji povezuje dva lekara Piloretu i Martina, na svom putu iskusio je posao izvršioca smrtne kazne, da bi završio kao plaćeni ubica i trgovac drogom, počinivši toliko neokajanih nedela da prelazi granicu realnog i postaje gotovo mitski junak, čiji je otac uhvatio gorsku vilu i dobio sa njom dete. U romanu su korišćeni skice, detalji, razgovori, sudski spisi i policijska dokumentacija.

„Mi ne tražimo da naše priče uvek imaju neki smisao, važno je da su zanimljive. Samo belci hoće da imaju objašnjenje za sve i da znaju razlog svemu“, poezija je Eskima sa Grenlanda koju Halilović citira.

Šta o čoveku govori njegova iskonska potreba da priča, da pripoveda o onome što je čuo ili sam doživeo, onako kako to čine i Vaši junaci?

Naš govorni aparat i sistem su valjda komplikovaniji od svega što naučimo tokom života. Reći znači iskazati sebe, pokazati deo sebe, poslati reč da prisustvuje među rečima ovog sveta, biti svedok procesa među ljudima. Govoriti je važno, neophodno. Bio je nekad, čini mi se u Filadelfiji, strašan zatvorski sistem gde je ljudima bilo zabranjeno da govore. To je ukinuto kao nehumano. Upoznao sam jednog kineskog pisca koji mi je pričao da je kao dete pričao kamenu, jer nije imao drugova. Uzeo bi kamen i obraćao se njemu. Kasnije je napisao obimne knjige i može biti srećan što ih ne čita kamenju, nego ih čitaju ljudi.

Da li su se neki od događaja u Vašem romanu zaista desili?

Da, mnogo je dokumentarnog u romanu, slojeva stvarnog i slojeva dokumenata, kao i mašte, koja je opet zasnovana na iskustvu. Ponekad stvarnost tako pripoveda da je samo treba pronaći, ponuditi. Za mene je uvek bio uzbudljiv rad na činjenicama, jer se kroz napor do faktografije hrani i mašta, kroz mogućnosti različitih epiloga i rukavaca kojima teku život i pričanje. Mirne ljude obično dokumenti ne beleže kao one koji prekoračuju pisane i nepisane zakone. Hronike svedoče o tome koliko je svet u kojem živimo pun nemira, neizvesnosti, napetosti.

Može li se verovati pripovedačima u „Bekosu“, jer subjektivno viđenje stvari, pa čak i laž i izvitoperenje činjenica, vezuju se za dobre kazivače? Da li su dobre priče i istinite priče?

I subjektivnost možemo posmatrati kroz lupu objektivnog razumevanja pojedinca i okolnosti koje ga prate. I ćutanje je govor i prećutkivanje je govor; najzad i reč ima mnogo razloga zašto je izrečena, a presudno je i vreme kada je čovek reč morao da kaže. Da bismo shvatili naše detinjstvo, potrebno je da detinjstvo prođe. Tako i živote shvatamo tek na samom kraju života. „Bekos“ je roman o deci koja nikad nisu odrasla, a to smo svi mi. Nema zrelosti, nema starosti, postoji samo detinjstvo koje se najpre živi, a potom tumači.

Pišete o Pešterskoj visoravni, o ljudima gorštacima, kojima je zemlja sve. Šta se u čoveku menja kada se odvaja od zemlje, kao što se dešava u savremenom dobu?

Kao što Kavafi kaže da čovek uvek nosi svoj grad, tako valjda i svaki čovek nosi prah rodnog tla na obući. Taj prah nas nikad ne napušta. Slike zavičaja nikad ne blede, ali mislim da je rano iskustvo među ljudima dominantnije od tih slika. Intuicija će s vremenom vijugati između inteligencije i iskustva. Ponovo se vraćam na priču o deci. Čovek je uvek bojažljivo dete koje se pita kojim putem je moguće doći, kojim putem je nemoguće. Gde gubim deo sebe, a gde potpuno gubim sebe.

Citirate čak i poeziju starosedelaca Grenlanda, koji je silom prilike sada u fokusu svetske javnosti. Kako vidite mogućnost da Amerika otuđi Grenland od Danske?

Veoma mi se dopala ta poezija, duboka, a jednostavna. Mogućnost da Grenland bude otuđen postoji, javljaju mediji. To me navodi na tri misli. Prvo: Grenland je bogat, jer gde god je bogatstvo – tu su problemi. Kao što znate, nema nikakvih problema u Čadu, jer nema mnogo prirodnih bogatstava. Drugo: međunarodno pravo je na konstantnoj vododelnici – da li nastaje ili nestaje. Treće: međunarodni poredak zasnovan na državama je možda prevaziđen, jer raste značaj korporacija i čovek sve više posmatra eshatološki, očekujući ishod sveta. Ili treba ukinuti sve države, pa celokupni život organizovati preko gradova ili treba povećati broj stalnih članica Saveta bezbednosti UN, sa pravom veta, jer bi možda tada bilo više konsenzusa. Možda će se svet kakav znamo uskoro presvući i obući neku drugu haljinu, jer, realno gledano, više od 90 odsto država i nisu države nego obične zavese. Da bi država bila država, mora da je jača od svakog subjekta unutar sebe, a kao takva ne mora da se povinuje niti jednom subjektu izvan sebe. Takvih je država malo, možda desetak. Svakim gradom na svetu može da upravlja jedan čovek sa svojim timom, pa neće biti neobično ni ako uskoro celim svetom bude upravljalo desetak ljudi, a možda je već tako. Ne bi bilo pošteno da pametujem, a da ne kažem koju reč o narodu Grenlanda. Kao i svi ljudi sveta, i oni žele toplu sobu i miran san. To želim svima, naravno i žiteljima Grenlanda. Ali pogledajte šta je neobično – novinari pitaju mene, pesnika, šta mislim o tako važnom pitanju, a gde su toliki svetski stručnjaci i politički analitičari – od pesnika se očekuje stav, a ne od analitičara. To je dobro.

Činjenje zla tema je ove, ali i prethodnih Vaših knjiga. U „Bekosu“ gotovo da nema pozitivnih likova, a nekim junacima se vraćate. Zbog čega Vas privlači taj tamni deo ljudske duše?

Ne bih rekao da nema pozitivnih likova, jer nisam načisto šta je i ko je Lemez. Ne mogu ni da mu verujem, ni da mu ne verujem. Trudim se da razumem ljude kao celinu, za kojom trči veliki broj razloga i još veći broj pitanja. Duša je sklona zlu, to je tačno. I priča o toj činjenici se uvek priča iz različitih uglova. Većina ljudi smatra da na ovom svetu nije dobila pažnju koju zaslužuje.

Da li se pričom, ispovedanjem zla, ono u nekoj meri umanjuje i da li je katarza danas umanjena time što svakoga dana čitamo vesti o kriminalu i zločinima toliko da smo čak otupeli?

Savremeni čovek je gladan pravde i dobrote, kao što su bile i sve generacije pre nas, ali savremeni čovek je nakljukan zabavom, ispraznošću, prolaznim temama, sitnim zadovoljstvima, intrigama, svađama; plemenitost, filozofija, umetnost ostaju u očima malog broja ljudi. Kapital današnjice ne želi da skloni mudrost i lepotu, ali ih zaobilazi time što ih ne napada direktno. Da je direktno napadnuta vrlina, ona bi makar na tren bila u centru pažnje. Ovako, vrlina ne postoji kao tema, jer ljudi pričaju stalno o sportu, o kolima, i gledaju neke budalaštine... Nije li čudno da i gladni i siti ljudi današnjice gledaju more kanala na kojima se sprema hrana? Savremenom čoveku je usađeno to da ne odlučuje o bilo čemu, samim tim on se ni ne trudi da razmišlja o žrtvi koju negde neko tlači. Inertnost je u korenu bezosećajnosti.

Da li se, osobito na Balkanu, činjenje lošeg čak prenosi na nove generacije, kao genetski kod, i kako izaći iz tog kruga?

Ne razumem mnogo zakone sveta i vremena, ali sam siguran u to da ko zlo čini teško može dobru da se nada. To nije balkansko, nego svetsko. Sofokle je znao nešto važno o tome reći. Sve više dokumenata, a sve manje našeg znanja o istoriji. Umetnost je zato još uvek živa i ona je danas ono što je i bila: svedočanstvo. Stari Grci su, čini mi se, znali za 72 vrste hleba. Pogledajte koliko je hlebova na rafovima u supermarketima. Danas na svetu ima dosta hleba, a tako malo zadovoljstva.

Autor: Marina Vulićević
Izvor: politika.rs