Ekskluzivni intervju sa Urošem Petrovićem: dete koje odrasta uz psa ima viši nivo odgovornosti i empatije

Nova knjiga Uroša Petrovića „Priča o Jangu“ izašla je prošle nedelje. To je autobiografska priča kakvu do sada niste imali prilike da pročitate od ovog  genijalnog autora. 

„Priča o tome kako je francuski buldog uticao na život jednog pisca“ – ovim rečima je Laguna predstavila novu knjigu jednog od najomiljenijih dečijih pisaca Uroša Petrovića.

Internet časopis SALOME ekskluzivno objavljuje prvi intervju koji je Uroš dao povodom svoje nove knjige „Priča o Jangu“.

Vaša nova knjiga „Priča o Jangu“ izašla je proteklog vikenda. Ovo je Vaša autobiografska priča, ispisana u kratkim esejima. Izgleda da je ovo Vaša najintimnija i najiskrenija knjiga do sada. Uveren sam da delite mišljenje da nema boljeg prijatelja od psa i knjige. Koliko je važan pas u životima i razvoju svakog deteta?

Postoji niz prednosti u odrastanju sa psom. Čitao sam rezultate istraživanja koja to potvrđuju, ali čak i logika nameće odgovore na izvesna pitanja: neće li dete koje odrasta uz psa razviti, na primer, viši nivo odgovornosti, empatije? Hoće li biti u boljoj kondiciji? 

Parafraziraću ključnu rečenicu u knjizi: „Pas može da pomogne čoveku da bude bolji, mnogo više nego što čovek može da pomogne psu da bude bolji pas.“ Zašto je za Vas to istina?

Takvi smo - mislimo da možemo da poboljšamo prirodu, potpuno nesvesni da je pre svih naših promisli već bila savršena.    

Jedna portugalska izreka glasi: „Čuvaj se tihog psa i mirne vode“. Da li je dobro kad je pas pomalo prgav?

Ne baš prgav, nije slučajno što taj pridev ni ne zvuči lepo. Mislim da umereno prisustvo hirova pridonosi šarmu, kod pripadnika svih vrsta, uključujući i našu. 

U knjizi kažete: „Odluku o tome koju rasu da izaberem razmatrao sam mnogo pažljivije nego kada sam birao devojku“. Zašto ste se opredelili za francuskog buldoga, iako pišete da se trenutka kako i kada se promenio Vaš izbor ne sećate?

Pa bio sam iskren ‒ ne sećam se. To je najbolji znak da je bilo od srca, ne od promisli.

Bavili ste se analizama psa Janga, ne samo pre odabira, već i kada ste ga imali za kućnog ljubimca. Odakle tolika fascinacija psom?

Kakva je da je, malena je ta fascinacija uz činjenicu da pored sebe imate živo, razigrano stvorenje, koje je, po svemu sudeći, bolje od vas.

Šta je to što ste naučili od Janga?

Teško je toliko gradivo zgužvati u kratku formu. Evo jednog primera: Čovek mora da slupa čitav život da bi shvatio šta je sadašnji trenutak, pas to zna od rođenja. 

Ljubivoje Ršumović kazao je: „Kada se sretnu dvojica stvaralaca ovako vrhunskog umeća i neukrotivog duha, te ukrste svoja lucidna pera, nastane ili katastrofa epskih razmera ili ovakva knjiga.“ Zbog čega ste u ovoj knjizi ukrstili pera sa Aleksom Gajićem, a ne sa Vašim dugogodišnjim saradnikom Dejanom Mandićem?

Mandu su zarobili Amerikanci, Aleksu Francuzi – tako je to kada si majstor. Aleksa je prvi oslobođen.

Pre nekoliko meseci ste na jednoj društvenoj mreži objavili fotografiju iz prirode, gde sedite za stolom, pijete kafu, a društvo Vam  prave četiri krupna psa, koji su takođe sedeli na stolicama. Vi ste napisali komentar: „Na kafi sa prijateljima“. Koliko na dnevnom nivou provedete  vremena družeći se sa psima?

Odgovor je isti kao i da su u pitanju dvonožni prijatelji, ili čak drveće – mnogo manje nego što bih voleo. Zajedno sa nekim veoma kvalitetnim proizvodima, sa Zapada smo uvezli i nelagodan a hroničan manjak vremena za druženje i proizvodnju drugih, sećanja vrednih uspomena. 

I za kraj, koju rasu psa biste preporučili našim čitaocima?

Da se ne ponavljam preporukom koja se nameće iz knjige ‒ neka to bude neka od rasa koja se šiša, srednji šnaucer ili pudla sličnih dimenzija, ili njihov mešanac. Prvo pogledati da li ih ima u azilu.   

Autor: Tadija Čaluković

Izvor: salomeserbia.blogspot.rs