Džordž R. R. Martin: Svoje likove ubijam zbog Gandalfa
Opšte je poznata činjenica da Džordž R. R. Martin nema milosti prema svojim likovima, niti prema publici koja ih je zavolela, piše Bosonoga.
U „Igri prestola“ redom su ginuli glavni i fanovima najdraži likovi, što je novi standard koji je ova serija postavila. Razlog za ovakvu Martinovu brutalnost je, kako to obično biva u psihologiji, trauma iz detinjstva.
U nedavnom video-intervjuu za PBS, Martin je govorio o nastanku „Pesme leda i vatre“. Bio je to njegov vid eskapizma, kaže on, jer u detinjstvu nije imao mnogo novca, pa je zabavu i neke nove vidike pronalazio u svojoj mašti. I „Gospodaru prstenova“, svom omiljenom štivu u mladosti, koje ga je u početku zbunjivalo.
„Knjiga počinje razglabanjem o travi za lulu i onda ide rođendanska žurka“, kaže Martin, „mislio sam: ‘Gde su džinovske zmije? Gde su oskudno obučene žene? Nema borbi mačevima, šta se ovo dešava?'“
Ipak, roman je uskoro ubacio u brzinu i Martin je ubrzo shvatio da čita svoje novo omiljeno delo. No, onda je došao trenutak koji ga je šokirao.
„I onda Gandalf umire! Ne mogu da objasnim kakav je to uticaj imalo na mene kao trinaestogodišnjeg klinca. Ne možeš da ubiješ Gandalfa. Mislim, Konan nije umro u ‘Konanu’, znaš? Tolkin je u tom trenutku prekršio pravilo, i zauvek ću ga voleti zbog toga”, kazao je Martin, “zato što tog trena kad ubiješ Gandalfa napetost svega što sledi je hiljadu puta veća, jer od tada svako može da umre. Naravno, to je imalo ogroman uticaj na moju spremnost da ubijam likove kao muve.“
Traume iz detinjstva definitivno ne treba potcenjivati, pa možemo samo da zamislimo šta će tek jednog dana napisati neki klinac ili klinka koji su gledali kako Ned Stark umire.
Izvor: PSB / Novosti
FOTO: Henry Söderlund - Pre-Hugo Portraiture / CC BY 4.0 / Wikimedia commons
U nedavnom video-intervjuu za PBS, Martin je govorio o nastanku „Pesme leda i vatre“. Bio je to njegov vid eskapizma, kaže on, jer u detinjstvu nije imao mnogo novca, pa je zabavu i neke nove vidike pronalazio u svojoj mašti. I „Gospodaru prstenova“, svom omiljenom štivu u mladosti, koje ga je u početku zbunjivalo.
„Knjiga počinje razglabanjem o travi za lulu i onda ide rođendanska žurka“, kaže Martin, „mislio sam: ‘Gde su džinovske zmije? Gde su oskudno obučene žene? Nema borbi mačevima, šta se ovo dešava?'“
Ipak, roman je uskoro ubacio u brzinu i Martin je ubrzo shvatio da čita svoje novo omiljeno delo. No, onda je došao trenutak koji ga je šokirao.
„I onda Gandalf umire! Ne mogu da objasnim kakav je to uticaj imalo na mene kao trinaestogodišnjeg klinca. Ne možeš da ubiješ Gandalfa. Mislim, Konan nije umro u ‘Konanu’, znaš? Tolkin je u tom trenutku prekršio pravilo, i zauvek ću ga voleti zbog toga”, kazao je Martin, “zato što tog trena kad ubiješ Gandalfa napetost svega što sledi je hiljadu puta veća, jer od tada svako može da umre. Naravno, to je imalo ogroman uticaj na moju spremnost da ubijam likove kao muve.“
Traume iz detinjstva definitivno ne treba potcenjivati, pa možemo samo da zamislimo šta će tek jednog dana napisati neki klinac ili klinka koji su gledali kako Ned Stark umire.
Izvor: PSB / Novosti
FOTO: Henry Söderlund - Pre-Hugo Portraiture / CC BY 4.0 / Wikimedia commons
Autor: Džordž R. R. Martin
